0
Nišlijka Jelica Kaiš Filipović zakoračila je u 86. godinu života, ali to što je u devetoj deceniji života, ne predstavlja joj prepreku da slika, šije i uživa u putovanjima, plivanju, ronjenju i skokovima na glavu u vodi. U slobodno vreme „surfuje“ internetom, dopisuje se sa prijateljicama i recepte sa interneta isprobava u svojoj kuhinji.
Jelica je po zanimanju zdravstveni radnik i do penzije je stigla radeći u niškoj Vojnoj bolnici, ali je u Nišu ljudi poznaju prvenstveno po tome što je veoma uspešno šila, a sada se veoma bavi slikarstvom. Šivanje je u naučila kada joj je bilo 50 godina, a počela je da slika sa 66.
„U penziju sam morala da odem već sa 50 godina, zato što sam se na poslu ubola na iglu i zarazila Hepatitisom B. Ostali ljudi boluju od žutice po mesec dana, a ja sam bila pozitivna na taj virus punih 10 godina. Zbog toga sam morala da odem u prevremenu penziju. To mi je teško palo, ali sam odmah kod kuće krenula da šijem, pošto sam završila „Bagatov“ kurs krojenja i šivenja“, izjavila je Jelica za portal Nova.rs.
Priča da je punih 15 godina aktivno šila i svojevremeno imala 60 mušterija. Mašinu za šivenje retko kad je sklanjala sa stola jer je trebalo da na vreme mušterijama sašije mantile, kostime, pantalone, haljine…
„Jednog dana sam u izlogu radnje videla sliku koja mi se izuzetno dopala, bila je kao od pliša. U radnji su mi rekli da je to suvi pastel i dali savet gde mogu da kupim dobre češke krede. Kupila sam veliko pakovanje od 48 kreda i počela da slikam, sama bez ikakvog kursa, bez ičije pomoći i saveta. To mi se veoma dopalo i videla sam da mi dobro ide. Tada sam imala 66 godina. Sada prvenstveno slikam, šijem vrlo malo, uglavnom radim neke sitne prepravke. Slikanju sam potpuno posvećena, a slikam skoro isključivo tokom noći. Krenem uveče oko osam, devet sati i dešava se da sa četkicom i bojama dočekam zoru i jutro“, govori Jelica, kojoj na energiji mogu da pozavide i mladi ljudi.
Tokom godina, dodala je, oprobala se sa temperama, uradila je i veći broj akvarela, a potom se opredelila za akril.
„Ta tehnika je zahvalna, jer kad se rad prelakira deluje kao ulje na platnu. Odgovara mi jer se boje rastvaraju vodom, a ne terpentinom. Radim tokom čitave noći i terpentin bi se osećao i u mojoj sobici u kojoj i slikam i spavam, ali i u čitavom stanu, a to mojoj porodici ne bi prijalo“, istakla je naša sagovornica.
Kaže da poslednjih godina ima problem sa ravnotežom i drhtanjem ruku zbog Parkinsonove bolesti, ali je slikanje smiruje. Prilično ide u detalje i nema krupne poteze. One najsitnije detalje poput tarabica, slika uz pomoć čačkalica ili tankih grančica.
„Sve moje slike bile su na izložbama, uglavnom u mestima nadomak Niša, ali i širom Srbije, a pojedine od njih su i nagrađene. Svoje radove uglavnom poklanjam, ali sam i neke prodala. Slike koje sam poklonila sada su u Torontu, Luksemburgu, Švajcarskoj, Makedoniji, Vojvodini. Počasni sam član Udruženja likovnih umetnika Niša jer sam „najmlađa“ u tom udruženju“, šali se Jelica.
Tokom proteklih godina, dodaje, dosta je putovala i uglavnom obilazila mesta u Grčkoj, a poslednjih sedam godina svakog leta odlazi u banju Rgošte kod Knjaževca. Prošlog leta je tamo bila skoro dva meseca.
„Oduševljena sam tim mestom i ljudima. Tamo sam stekla veliki broj prijatelja iz čitave Srbije. Volim da plivam na Banjici u Rgoštu, a posebno da skačem na glavu i ronim. Kada skočim u vodu, dobijem takav aplauz, jer samo skačemo deca i ja. Moji ukućani nisu oduševljeni time, ali obožavam skokove, a još više što nakon skoka nastavim da ronim“, izjavila je Jelica.
Kaže da će, ukoliko je zdravlje posluži, i narednog leta ponovo u Rgošte, a do tada planira da još puno toga uradi. Ističe da ima još toliko planova, da nije sigurna da li bi joj bila dovoljna još dva života da ih sve ostvari.
BONUS VIDEO: Penzionera sve manje
