Jedan dan pred šalterom: Samo da nešto pitam

U prvo vreme onaj sa samog kraja vas gleda sa neskrivenom mržnjom jer ste od njega bliži objektu čežnje, onaj iza vas ima nagon da vas ujede jer se plaši da ste baš vi taj posle koga će se klapna na šalteru spustiti, oni ispred vas reflektuju blagi prezir, jer samo što nisu na cilju a vama sledi još džedžanja i slušanje raspričanog gnjavatora o istorijatu njegovih muka i familijarnim odnosima.Širok je dijapazon čekača u tom neveselom redu.

Blazirane gospođe koje se hlade lepezama, pokušavajući da sebe stave iznad situacije.Mladi sa slušalicama u ušima i očima na ekranima telefona koji su tu prisutni samo fizički i tek bi ih neki ubod vrškom kišobrana vratio u realnost.Sredovečni majstor koji minute i sate u redu pretvara u novac koji je za to vreme mogao uzeti menjajući bojler, krečeći ili odgušujući sifon.Biznismen u pokušaju koji teatralno nekome telefonom objašnjava potencijalne kombinacije aviona i kamiona.Nastavnica koja je umesto đaka pobegla sa časa ne bi li se konačno dokopala prokletog papira, uverenja, potvrde...Deda kome je država na ovaj način podvalila efikasan način eutanazije...Onima koji očigledno nisu vežbali stpljenje ili im nije preša ne pada na pamet da staju u red - samo opsuju, uzdahnu, prevrnu očima i izađu iz sale.Posebna vrsta su oni koji pokušavaju da se prekoredno dokopaju šaltera uz ono čuveno „samo da nešto pitam“, ali ta dosetka retko upali. Obično vidiš „pitača“ kako se pokunjeno vraća na rep reda.

U eri opšte digitalizacije i automatizacije, kad sve postane on lajn i preseli se na klaude, šalteri će, slutim, nekim čudom, opet opstati kao neka vrsta Keopsove piramide svevremene vlasti birokratije.Ta polukružna rupa na staklu iza koje stoje njihova veličanstva „namrgođene tete“ – preskočićemo onaj, ne baš lepi, izraz koji su im nadenuli upravo po tom šalteru – ima dvostruku ulogu. Da one iza njega, iako su u sedećem položaju, učini moćnijim i značajnijim, a ove koji dolaze i stoje poniznijim i malim. Ovi prvi prkosno i nadmoćno podižu glavu - kad se udostoje, ovi drugi je spuštaju i povijaju se. Ovi prvi govore odsečno i ljutito, oni ispred snishodljivo, pazeći da ih dodatno ne razgoropade.Naravno, ima izuzetaka, kad neki od čekača, ne uspevši da reši problem zbog kog je došao ili ne dobije potreban papir, da sebi oduška pa jed i jad izlije kroz tu rupu što proizvodi nekoliko vrsta reakcija. Gospođa iza šaltera će svađom malo razbiti rutinu a kad joj prepirka dosadi potegnuće neki od brojnih argumenata iz bogatog repertoara koji se stotinama godina apdejtovao.„Vičite na svoju ženu!“„Nisam ja pisala zakon!“„Ovde si došao da se istresaš!“„Možete da se žalite kome hoćete!“A onda izgovara ključnu rečenicu:„Drugi ljudi čekaju zbog vas!“

Ta čarobna mantra istog trena topi solidarnost ostalih čekača spram galamdžije koji su, do malopre, imali razumevanje za njegovo izgonjenje pravde i podržavali ga, a sada ga vide kao problem i remetilački faktor. Počinju da ga šibaju besnim pogledima, željni da mu što pre vide leđa. Sirotan se, stisnut između dva neprijateljska tabora, još malo koprca, preti i viče a onda podvijenog repa napušta poprište, psujući sebi u bradu i državu i zakone i šalter i sudbinu.Onaj sledeći šalteru prilazi sa viškom opreza i napadnog strahopoštovanja ne bi li odobrovoljio boginju iza stakla i ako sve prođe kako treba odlazi hodom čoveka koji u ruci drži dobitni loto tiket ili rešenje o nacionalnoj penziji. Drugi ga gledaju sa zavišću, naročito oni s kraja reda kojima šalter izgleda kao Mont Everest ili kakva lepotica od koje ih dele prazan novčanik i prošli vek u krštenici.I onda odjednom svi počinju da gledaju u sat. Vreme koje je do malopre sporo prolazilo, sada krvnički dobija na ubrzanju, kao da neka tajanstvena ruka pomera onu veliku kazaljku dok sat ne otkuca kraj radnog vremena a gospođa iza šaltera okrene karton sa onom strašnom reči: „Zatvoreno“. Closed. Ende.Na licima ljudi užas i neverica, neka vrsta negativnog klimaksa. Jedni ostaju još neko vreme očekujući čudo, ali čuda se pred zatvorenim šalterom ne dešavaju. A svoju zlu sreću, svaki za sebe, najviše mere onaj poslednji u redu i onaj kome je šalter zatvoren ispred nosa. Poslednjem je malo lakše i misli da je bolje prošao jer je uštedeo na čekanju. Ukoliko se sutra ne nađe u ulozi ovog kome se zla sreća tako pakosno podsmehnula.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram