1
Mali maturanti sledeće nedelje polažu prijemni ispit, a mnogi od njih danima unazad idu na pripremnu nastavu koju organizuje njihova škola ili opština, ali i na privatne časove, pa makar iz matematike. Tom "trendu" je odolela Ivana Kovačević (37) iz beogradskog naselja Rakovica, majka jedne osmakinje - Sofije. Naša sagovornica kaže da nije problem u parama, već prosto smatra da privatni časovi nisu potrebni. "A šta drugo deca rade u školi, nego što uče? Ako nisu naučili do sada, neće sigurno naučiti ni za sedam-osam dana", poručuje Ivana. Ovaj stav drugačiji je u odnosu na većinu roditelja i mnoge će šokirati.
Mama Ivana za Nova.rs priča kako izgleda Sofijina priprema za prijemni ispit, kao i da li je već počela da je hvata panika.
Sofija je završila osmi razred sa odličnim uspehom. Nije vukovac, pošto je imala dve četvorke u sedmom razredu – iz hemije i iz istorije. S druge strane, matematika joj baš ide od ruke.
„Sofija je dobro dete i pre svega vredno i odgovorno. To znači da nije kampanjac, nego da je učila kad god je trebalo. Zato mislim da joj nije bilo potrebno puno vremena da savlada zadatke iz Zbirke za prijemni ispit. Počela je da se sprema odmah posle božićnih praznika, ali lagano, bez ikakvog pritiska“, ističe Ivana.
Pročitajte još:
1
0
6
Kad god Sofija nije znala neki zadatak, njena mama je bila tu da joj pomogne.
„Naravno da je bilo primera kada ni ja sama nisam znala kako da rešim zadatak, ali smo se zato i suprug i ja trudili da joj zajedno pomognemo, da pokušamo da dođemo do rešenja ili bi, jednostavno, zapisala broj zadatka iz Zbirke, pa bi zamolila nastavnika da joj objasni. I on bi to uradio svaki put. Pritom, i nastavnik matematike i nastavnica srpskog jezika su svaki čas nudli svoju pomoć i pitali đake da li posotji neki zadatak koji im je nejasan. Zaista su sjajni“.
Opština Rakovica je, kako priča Sofijina mama, organizovala besplatnu pripremnu nastavu za polaganje prijemnog ispita, pa tako Sofija jednom nedeljno od po sat i po vremena ima matematiku i srpski jezik.
„Mislim da je to sasvim dovoljno, pored učenja kući. Što se tiče biologije za koju se opredelila, sama je uči jer, da se ne lažemo, kakv aje tu potrebna priprema? Deca sama treba da nauče teoriju sa razumevanjem i da je na jasan način postave u glavi. Kada Sofija to traži, ja je rado preslišam i ispitujem. Mislim da se lepo podsetila biologije jer ona je nju naučila još u petom razredu, pa svih narednih godina, sada se samo podsetila tog predmeta“.
Ivan navodi da veću tremu imaju suprug i ona nego sama Sofija, ali da se trudi da to sakrije.
„Ona se uopšte ne plaši, niti ima tremu, potpuno je opuštena, mi roditelji imamo veću tremu, tata i ja. Ona je jako lepo uradila probni prijemni i mislim da je to možda greška što ga je predobro uradila, imala je više od 92 poena i možda se sada čak i previše opustila. Najverovatnije će da upiše Dvanaestu gimnaziju, ona nam je najbliža i opšti smer je, pošto još uvek ne zna čime bi se bavila, a mi ne želimo da je pritiskamo“.
Ivana dodaje da joj je najvažnije da Sofija bude srećna, te da bi podržala svaku njenu odluku, pa makar i ako bi, nakon srednje škole, rekla da ne želi da studira.
„Ja bih najbviše volela da moje dete bude srećno. Ako će je srećnom činiti da bude frizerka, poštujem to. Samo neka budu živa, zdrava i srećna. Nažalost, većina me demantuje. To se vidi od prvog razreda, svi bi da deca završe fakultete, a onda stani -pani, gde ćemo da ih zapošljavamo. Ako će moje dete biti srećno i ako će moći da živi od tog posla, ja sam za da se bavi time, bez obzira što je njen tata završio fakultet. Ja sam studirala visoku školu, ali je, nažalost, nisam završila“.
Ne treba terati decu da ispunjavaju naše snove, kaže Ivana.
„Ne mogu oni da ostvaruju naše snove, mi smo sebe ostvarili. Nažalost, svi bi da budu gospoda, a da niko ne uprlaja ruke. A oni koji uprljaju ruke, zarađuju deset puta više od ovih fakultetski obrazovanih“.
Najvažnije je, smatra Ivana, da dete ne treba pritiskati, nego popričati sa njim i pomoći mu da pronađe svoje mesto „među zvezdama“.
„Za svako dete ima mesta, da li u gimnaziji, da li u medicinskoj školi ili među mehaničarima. Mi, roditleji, treba da im pomognemo da sebe definišu, ali nikako da ih odvratimo od toga, nego d aih pustimo da sanjaju svoje snove. Lkao ćemo ih vratiti na pravi put ako vidimo da su pogrešili, ali je bitno da sami uvide da su napravili grešku, zar ne?“, kaže ova majka.
BONUS VIDEO: Mala matura, velike mere