1
Ivana Stević (38) iz Beograda je bila vaspitačica i vođa tima za konzervaciju ikona, a onda je "presekla" i odlučila da postane babica. Iako je bila na vrhuncu uspeha u dve karijere i jako dobro zarađivala na poslovima koje je volela, ipak ju je porođaj drage prijateljice u šumi, kom je asistirala kao da to radi milioniti put, naterao da postane babica. Ona se i sama porodila u kućnim uslovima i to dva puta, a sada kao personalni porođajni asistent drugim ženama deli znanje o tome. Za Nova.rs Ivana nam priča svoje iskustvo o kućnom porođaju, ali i o poslu babice.
Ivana ima tri ćerke. Najstariju je rodila u bolnici i već tada je znala da želi da naredni porođaji budu kod kuće. Tu želju je dodatno pojačao i porođaj njene drugarice u kom je učestvovala.
„Odlučila sam da se porodim kod kuće iz medicinskih razloga i zbog moje potrebe da sačuvam svoje dostojanstvo i integritet. Shvatila sam da naši strahovi dolaze iz našeg neznanja, a često su potkrepljeni i tuđim negativnim iskustvima. Ti strahovi nas parališu u tome da sebi priuštimo jedno neizmerno dragoceno životno iskustvo“, priča nam Ivana na samom početku razgovora.
Počela je da se edukuje i priprema za sam čin porođaja jer, kako ističe, nije lako poroditi se kod kuće, kao što neki misle.
„Da bi se neko porodio kod kuće, zaista je neophodno da ima dobre preduslove kao što su optimalno pozicionirana beba, što se postiže određenim vežbama. Neophodna je i beba optimalne kilaže kako ne bi došlo do zaglavljivanja bebe, što se postiže korekcijom ishrane. Mora se obaviti psihofizička priprema gde žene zapravo uče kako da preveniraju, između ostalog, i neželjeno krvarenje i ostale stvari koje će pomoći da se porođaj odvije fiziološkim, zdravim tokom“.
Njeni porođaji kod kuće bili su, kako kaže, lepi i vredni. Za prvi je pripremila neophodne i sterilne instrumente i materijale, dok je za drugi kupila i profesionalni bazen namenjen za porođaj, a koji koriste babice u Engleskoj. Porođaju su prisustvovali njena drugarica i suprug.
„Plašila sam se, ali sam morala da pre samog porođaja raščistim sve dileme i suočim se sa svim mogućim posledicama, da tome pristupim svesno i odgovorno. Morala sam da se suočim i sa strahom od smrti, jer to jeste moguće, ali taj rizik postoji i u bolnici. Ako žena ima strahove kojih se nije rešila – oni je sačekaju na porođaju, bilo to u bolnici ili kod kuće. Važno je da muškarac učestvuje i u trudnoći i u porođaju jer je to veliko snažno iskustvo naš odnos odvelo korak dalje. Mogućnost da držimo toliko željenu i čekanu bebu u rukama doprinelo je snažnom i neraskidivom povezivanju nas kao porodice. Tokom trudnoće suprug i ja smo razgovarali o prednostima prirodnog porođaja, a uputila sam ga u sam tok porođaja i podučila ga kako da preseče i podveže pupčanik kao i mnoge druge stvari koje se moraju znati. Pričao mi je da se seća neke emisije koja se još 80-ih godina emitovala na televiziji kada je on bio mali. Tada je bilo reči o vodenom porođaju. Otuda njegovo pozitivno određenje, pa čak kaže kako je oduvek maštao da mu se dete rodi u vodi i tako je i bilo“.
Pročitajte još:
Prisetila se i jednog detalja kada je rađala njihovu ćerku, zbog kog je uverena da prisustvo muža i te kako znači trudnici.
„Drugaricina masaža mi je odagnavala kontrakcije. Rekla sam joj da prestane jer me remeti da uronim u proces. Kada se distancirala, napravilo se mesta za muža i njegov dodir po mojim leđima je bio poput indukcije. Od njegovog dodira došla mi je kontrakcija snažna kao grom, od koje sam se puno otvorila. Tako da smatram da ako muž i žena inače imaju dobar odnos, to će se kroz porođaj i videti“.
Iako je termin za porođaj bio 20. april, Ivana je znala da će se to desiti 16. aprila, na Uskrs, jer je i sama rođena na dan Uskrsa.
„Radeći konzervaciju i restauraciju jedne ikone, počela sam da osećam kontrakcije i kad god bih prestala, kako bih se fokusirala na disanje, one su se usporavale, pa sam nastavila da radim ono što volim i što me opušta. Moj muž je u susednoj sobi sastavljao cipelarnik, tako da su naše aktivnosti bile uobičajene, ali smo se u sebi tiho radovali onome što sledi. U toku porođaja me je drugarica masirala, ali me je njen dodir umirivao i ublažavao kontrakcije, dok je masaža mog muža činila da mi kontrakcije budu intenzivnije i duboke. Kretala sam se sve dok nisam osetila potrebu da uđem u bazen koji je muž prethodno pripremio. Osetila sam apsolutno sve – od pucanja vodenjaka preko spuštanja bebe u kanal. Majin izlazak bio je očekivano normalan i fascinantan, praćen uzburkanim emocijama svih nas. Odmah je bila u našem naručju, a ja sam prešla iz bazena u krevet gde sam porodila posteljicu, pa smo nakon toga muž i ja zajedno obavili presecanje pupčanika“.
Ivanin porođaj zabeležio je profesionalni fotograf, pa tako njena ćerka danas sa oduševljenjem gleda fotografije svog rođenja.
„Govori ‘Ja sam se rodila i onda me mama uzela i onda ste me ljubili, voleli i mazili i plakali’. Ovo je za izgradnju njene ličnosti od velikog značaja jer jasno vidi koliko je željeno dete dočekano u radosti i ljubavi“.
Najboljim životnim iskustvom smatra praksu kućnih porođaja koju je obavila u Sloveniji sa licenciranom babicom. Bilo je, kaže, preko 50 obavljenih kućnih porođaja i puno različitih situacija.
„Sećam se jednog oca na porođaju koji je želeo da dočeka bebu u svoje ruke, plakao je u mraku tople sobice i držao svoju bebicu govoreći ‘Ovo je nešto najlepše na svetu, ovo mora svaki otac da doživi’. Na osnovu ovih iskustava sa očevima napisala sam knjigu „Muškarac na porođaju“. To je jedna avantura koju su potkrepili očevi sa svojim pričama sa porođaja, ali i važan praktikum za očeve koji žele da budu aktivni učesnici tokom trodnuće porođaja i babina“.
Od 2017-e godine do sada, Ivana je na teritoriji Srbije sprovela jedno podrobno etnološko-medicinsko istraživanje na temu tradicionalnog babištva, a oni će se naći u njenoj drugoj knjizi „Kako su rađale naše bake“.
„Tu imamo primere jedne bake koja je 12-oro dece rodila u pokretu, kaže ‘Nikada nisam legla da se porodim, da ne da Bog ženama da leže dok rađaju’. Inače, fiziološki položaj za rađanje je čučeći, klečeći ili četvoronoške i to su položaji koje preporučuje Svetka Zdravstvena Organizacija, dok oni ne preporučuju porođaj na leđima, baš kao ni ova baka“.
Za kraj razgovora, Ivana poručuje da je svim trudnicama koje žele da se porode u kućnim uslovima, neophodno da imaju stručno lice uz sebe.
„Ultimativni cilj svakog porođaja je živa i zdrava mama i beba, nikada kućni porođaj ne sme biti cilj. Upravo zato sam napravila psihofizičku pripremu trudnica koja je moje autorsko delo sertifikovano od Zdravstvenog saveta Srbije kao nacionalni kurs prve kategorije. Kako bih svoje znanje delila dalje, napravila sam novo zanimanje -personalni porođajni asistent. To je edukacija koja traje 10 dana i takođe je sertifikovana od strane Zdravstvenog saveta Srbije kao nacionalni kurs prve kategorije. Žene koje ovo završe i polože, mogu da otvore svoj edukativni centar i da drže psihofizičku pripremu trudnica. U moju prošlu generaciju došla je jedna žena koja je raketni inženjer sa željom da promeni zanimanje. Sada drži psihofizičku pripremu trudnica i ima svoj edukativni centar“, kaže naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Doktorka iz Šapca porodila trudnicu u sanitetskom vozilu
