1
Ispovest Mehmeda Karahusića sa sajta ADRA (globalne humanitarne organizacije Hrišćanske adventističke crkve) prenosimo u celosti.
Piše: Vuk Vučković, ADRA
Od 1955. godine do danas u Požarevačkoj bolnici žene koje su se nalazile na izdržavanju zatvorskih kazni rodile su oko 400 beba (384 je poslednji proveren broj iz 2016. godine, ali od izvora iz zatvora saznali smo da u svakom trenutku imaju pet-šest porodilja, pa je gotovo izvesno da je broj prešao 400) koje su nakon porođaja zajedno sa njima vođene nazad u Kazneno-popravni zavod za žene Požarevac.
Tamo bi novorođenčad provela svoju prvu godinu života sa majkama. To pravilo važilo je do 01.09.2014, dok od tada deca mogu da ostanu sa majkama u zatvoru dok ne napune dve godine. Sva deca koja dele ovu sudbinu obično kažu da su rođena u zatvoru, iako to tehnički nije slučaj – sam čin rođenja dešava se u Požarevačkoj bolnici, ali sav život nakon toga do navršene prve ili, u skorije vreme, druge godine, provode sa majkama iza rešetaka.
To je slučaj i sa Mehmedom Karahusićem, na Dorćolu poznatijem pod nadimkom Sergej, kojeg je na Badnje veče 1987. godine donela na svet osuđenica iz KPZ za žene Požarevac. Majka Milena nalazila se na početku služenja jedanaestogodišnje kazne, a Mehmed ni sada ne zna zbog čega je robijala iako ju je jednom prilikom upoznao.
Kada je napunio osamnaest godina otišao je svojevoljno u Kraljevo, gde mu je tada boravila majka i kako kaže pričali su sat vremena. “Klasično upoznavanje” – tako opisuje tu situaciju. Tada ga je ona molila da ostane, ali on joj je rekao da mu ona nije majka, zatim se okrenuo i više se nikada nisu videli.
(Inače, mnoge majke usled teške materijalne situacije, “zanemarivanja dece”, problema sa zavisnošću ili u ovom konkretnom slučaju, izdržavanja zatvorske kazne centri za socijalni rad liše starateljstva nad decom i one nikad više ne uspeju da steknu uslove prema kojima bi ponovo postale staratelji svoje dece. Ta praksa ostavlja nesagledive negativne posledice i po majku i po decu).
Ne zna se ko je njegov biološki otac, a prezime koje nosi majčino je devojačko prezime.
Hraniteljska porodica i detinjstvo
Kako to obično biva, nakon prve godine života koju je proveo sa majkom iza rešetaka, starateljstvo nad njim preuzeo je Centar za socijalni rad Požarevac. Kao bebu ga je preuzela jedna hraniteljska porodica iz sela Trnovče kod Velike Plane. Njihova imena podelio je sa nama, ali nije želeo da “idu u javnost”. Oni, kako on kaže, za razliku od njega nisu bili Romi, ali su mu ipak bili prava porodica.
Imao je u selu majku, oca i dve sestre i svi su se odlično slagali. U selu je naučio da vozi traktor, da kopa i da se bavi svim “seoskim poslovima”. Jedno od najupečatljivijih sećanja koje ima iz tog perioda vezano je za njegov polazak u osnovnu školu. Seća se kako je išao ulicom kada je primetio da je čovek ispred njega bacio pola još uvek upaljene cigarete na trotoar. Tada je prišao cigareti, sagao se da je uzme u ruke, nakon čega je povukao prvi dim. Tako je u isto vreme krenuo u prvi razred i propušio.
Ipak, kad je napunio 12 godina hraniteljska porodica izgubila je starateljstvo nad njim i Centar za socijalni rad obustavio novčanu pomoć koju su dobijali na ime staranja o njemu. On je želeo da ostane kod njih. Oni su želeli da ga zadrže i bez novca, ali ljudi iz CSR-a su ga odveli u Zavod za vaspitanje dece i omladine “Vasa Stajić”, gde je ostao do svoje osamnaeste godine. Rastao se sa hraniteljskom porodicom u suzama, ali sada ponovo imaju kontakt.
Ožiljci
Mehmed ima veliki broj ožiljaka na telu. Neki su od povreda, ali neke je i sam napravio, kao ime jedne devojke koje je urezao na rame 2000. godine, kad je imao samo trinaest godina. “Inače, to je skraćena verzija njenog imena. Celo nisam mogao da urežem, jer mnogo boli.” – kroz smeh dodaje on. Većinu tih ožiljaka-uspomena koje je pravio sam, napravio je u osnovnoj školi, ali ima dosta ožiljaka koje nije stekao svojom voljom.
Prvo svratište i rupa u Drinčićevoj
O boravku u “Vasi” ne voli da priča mnogo. Tamo je većina duvala lepak i ponašala se ružno, a on to nije voleo i izbegavao je kad god je mogao. Kad je izašao odatle, završio je potpuno sam na ulici, jer tada nisu postojali nikakvi sistemi podrške deci koja izlaze iz domova.
Ubrzo je stigao do prvog Svratišta za decu ulice koje je 2007. Centar za integraciju mladih otvorio na Dorćolu u Drinčićevoj ulici. Tu je stekao dosta prijatelja i Dorćol je postao njegov kraj, dok je pre toga spavao u Voždovačkoj šumi. Svratište je tada bilo nov i mlad projekat i u početku je bilo podržano od strane komšiluka, ali nakon nekog vremena projekat je izgubio naklonost okolnih stanara koji su se plašili nepoznatog i podlegli su brojnim predrasudama.
Tu su dolazila deca uglavnom romske nacionalnosti koja žive i rade na ulici, kao i deca koja su izašla ili pobegla iz popravnih i domova za decu bez roditeljskog staranja. Nekada bi bili bučni, poneko bi počinio i neko sitno krivično delo, poput provale u podrum i to je, između ostalog, jedan od razloga zašto je Svratište moralo da promeni adresu.
Ali, iako je Svratište promenilo adresu, Mehmed nije. Tu, u Drinčićevoj ulici, broj 22, nalazila se ogromna rupa u trotoaru. Duboka nekoliko metara i prostrana toliko da je u njoj mogao da živi sa drugaricom i drugom. Ta rupa je kultno mesto. Tu su imali krevete, ormane, police, tepihe, fotelje, čak i televizor na polici (iako nisu mogli da ga uključe zato što nisu imali struje). Život u rupi je prema njegovim rečima bio fenomenalan. O tome kako i zašto je počeo da živi tu on kaže sledeće “U rupi sam počeo da živim kao kornjača. Meni je to palo napamet i skupio sam ekipu i eto, bilo je kao u pravoj kući. Sve što nam je trebalo za život smo imali dole.”
KPZ, ponovo
Ipak, fenomenalni život u rupi nije potrajao. 2010. godine, Mehmed je priveden u Centralni zatvor (CZ), u kojem je ležao dok je čekao pravosnažnu presudu za svoj slučaj. Teretili su ga za razbojništva, odnosno obijanja podruma. Ta dela, kako kaže nije počino. On priznaje da je za neka dela znao ljude koji su ih počinili, ali da je jednostavno odležao umesto njih.
Interesantno je, kako kaže, da su mu se, pored tih dela za koja je znao na optužnici pojavila i mnoga dela za koja je prvi put čuo u životu. “Pakovanje” krivičnih dela ljudima koji nemaju mrežu podrške “napolju”, kao što je bio slučaj sa Mehmedom, nije ništa novo. Najlakše je napakovati dela nekome ko nema nikoga da brine za njega i time se rešiti gomile slučajeva odjednom, kaže on.
Ležao je za druge – i za one koje je znao i za one koje je nije znao. Kaže da sudiji nije imalo smisla govoriti ništa i da samo on i Bog znaju da li je on počinio te zločine ili ne.
“Zatvor sam preživeo tako što sam samom sebi rekao da mogu i da neću sebi da dižem tenziju u glavi. Rekao sam sebi – odrobijaću – šta bude biće. Da li sam ja uradio ili nisam, to znam samo ja – sudija i da zna neće da kaže. Tako da je na meni ta odluka da li ću da robijam ili ću da izvršim bešenje u zatvoru” – Mehmedove su reči o tome kako se držao u zatvoru.
Na robiji je upoznao i mnogo dobrih i poštenih ljudi koji su ležali za džabe, ali i puno ljudi koje više ne bi voleo da vidi u životu. Smatra da zatvor nikoga ne može da “popravi”, već da u najboljem slučaju čovek posle robije može da ostane isti, dok se najčešće ljudi dodatno pokvare.
Jednom prilikom probio je nogom vrata od vešeraja ljut zbog toga što prethodno danima niko nije hteo da im pere veš. Tada je dobio batine i završio je u samici vezan lisicama za radijator. Tih petnaest dana retko kad je mogao da sedne, jer kad god bi njegovo telo krenulo da pada od umora, ulazili bi stražari i opet bi ga tukli. Prvih dana u zatvoru često je razmišljao o tome kako je prvu godinu života proveo u zatvoru iako nije bio ništa kriv i kako sada opet leži u zatvoru iako opet nije ništa skrivio. Ponekad bi pomislio da je to njegovo “prvo robijanje” kad je bio beba imalo veze sa tim što se opet našao u zatvoru.
Sem incidenta sa vešerajem, kaže da se trudio da ne bude mnogo primećen u zatvoru, jer ljudi kao on mogu u zatvoru da umru, da budu ubijeni i da niko nikad ne odgovara za to. Osim toga, iako je upoznao i neke ok ljude, trudio se da ne stvara prijateljstva, da ne pravi ni sebi ni ljudima koje napušta teret kada bi se rastali.
Nakon što je krajem 2017. godine izašao iz zatvora odmah se zaputio u Drinčićevu 22, da se vrati na mesto na kojem je živeo godinama, ali tamo ga je sačekala sledeća slika. Za vreme njegovog odsustva i drug i drugarica napustili su rupu i baš u trenutku kad je stigao iz zatvora tamo bio je neprijatno iznenađen. Naime, naišao je na kraj cementiranja rupe. Tada je sačekao da radnici odrade svoj posao i da odu, a onda se u još svežem betonu potpisao. SERGEJ 4EVER. To je napisao, jer tu je, kako kaže, njegov grob. Tu su zatrpali ceo njegov život i sve bitne stvari koje je imao.
Kontejneri, pijaca i štekovi
Mehmeda su na sudu teretili za obijanja podruma, na šta on kaže da on podrume samo može da počisti, što i radi i tako zarađuje novac. Pored toga, on obilazi kontejnere, traži zanimljive polovne stvari i prodaje ih na Bajlonijevoj pijaci. Sa prekopavanjem kontejnera počeo je 2002. godine jer nije imao šta da obuče.
Kako se tada osećao? U početku ga je bilo sramota, ali kad je video da to i drugi rade, rekao je sebi da tu nema sramote. Ponekad u kontejneru nađe i hranu i pojede je obavezno. Ne proverava da li valja ili ne. Ako se prosere, hrana nije bila dobra, ako se ne prosere dobra je i to je to. I uvek kad nađe hranu, obavezno je pojede – za sreću.
Za jedan dan on prekopa preko 500 kontejnera i kaže da od onog što u njima nađe jedva preživi dan. Ponekad nema dovoljno novca da se prehrani, pa gladuje i “živi od vazduha”, dok ga pićem često časte ljudi iz kraja koji ga poznaju. Nekad je dosta bolje zarađivao, ali sada vidi veliki porast ljudi koji kao i on preprodaju stvari iz kontejnera zbog čega se dosta teže nađe dobra roba za prodaju. Najskuplje stvari koje je našao su zlatni i srebrni lančići i nakit. Pored toga, često je nalazio i novac u odeći koju bi neko bacio. Samo tokom našeg razgovora i šetnje po Dorćolu on je pregledao preko osamdeset kontejnera i našao je tek par stvari koje će možda moći da proda.
Na praznoj pijaci pokazao nam je umetničke slike, vaze i ramove koje prodaje uz ostalu robu.
Nakon obilaska pijace pokazao nam je jedan štek u kojem čuva stvari i poveo nas je u srušenu kuću u kojoj je tih dana spavao. Usput je pričao o tome kako su oko kuće stavili ogradu za građevinske radove, ali da još uvek ima jedan mali prolaz kuda bi mogli da se provučemo i vidimo mesto, ali kada smo došli tamo i to mesto je bilo zabarikadirano.
On je odmah počeo da razmišlja o tome gde sada da spava i šta mu je od stvari ostalo iza ograde. Ta zgrada je nekadašnja vila u blizini Bajlonijeve pijace koja se delimično urušila. Tu je na jednom mestu spavao on, a na drugom ekipa beskućnika sa Dorćola. Inače, tokom vanrednog stanja mnoge napuštene i zapuštene zgrade i placeve zadesila je ista sudbina. Na brzinu su postavljene ograde i počelo se sa građevinskim radovima.
Gotovo da nema ulice na Dorćolu koja u tom trenutku nije imala po jedno gradilište. U razgovoru sa nekim ljudima iz komšiluka saznali smo da su i oni veoma iznenađeni svime time, posebno brzinom postavljanja gradilišta, pogotovo kad se uzme u obzir to da je za vreme podizanja tih gradilišta na snazi bilo vanredno stanje.
Piće, protesti, šahta
Do danas se ponosi time što nikada nije postao narkoman, ali isto tako ne krije da voli da popije. Posebno kad je dan vruć i treba mu osveženje, a i u situacijama kada ima tremu, kao sad kad smo radili intervju. Morao je da popije dva piva da bi mu bilo lakše da priča.
U trenutku razgovora sa njim u Beogradu su trajali veliki protesti nastali iz raznih razloga, odnosno iz velikog nezadovoljstva građana, a čiji je povod bila najava novog karantina usled povećanog broja zaraženih korona virusom. Za te proteste Mehmed misli da su nešto najbolje što se desilo i da treba i da se nastave. “Svako veče sam na protestu i hoću da ovi prevaranti odu sa vlasti. Čekao je čovek da izglasaju njega i onda opet – karantin” – kaže on još uvek iznerviran situacijom koja ga je zadesila tokom prvog dana vanrednog stanja. Tada se, uveče, našao na Trgu republike. Sedeo je na klupi i punio telefon. Policajci su mu prišli, pitali ga šta radi napolju posle osam uveče i počeli da viču. Nakon što im je odgovorio da je beskućnik i da nema gde da ide, rekli su mu da ide u neku mišiju rupu ili šahtu, ali da nikako ne sme da bude na ulici. On je završio razgovor sa njima, pa je otišao u svoj štek. “Izlazio sam za vreme policijskog časa svakog dana” – ponosno dodaje.
Povreda i strah
Bez obzira na to što uspeva sam da zarađuje, Mehmed je veoma zabrinut za to šta će biti sa njim u budućnosti, pre svega zbog jednog događaja od pre nešto više od pola godine. Hodao je normalno Cvijićevom ulicom, tražio je robu po kontejnerima i, nakon jednog sitnog pokreta odjednom se ukočio i pao na ulici. Bio je preplavljen strahom. Plakao je jer su bolovi bili jako strašni. Dugo je ležao i sedeo na mestu gde je pao. Tek nakon par sati uspeo je da se odvuče do autobuske stanice, otišao je do hitne, ali tu noć je dežurni hitni prijem bio na Vojno-medicinskoj akademiji (VMA).
Onda se opet vukao ulicom, gotovo da je puzao. Ali nekako je ipak stigao do VMA gde su ga pregledali i zakazali mu intervenciju za nekoliko dana. Imao je uraslu dlaku, ali na sredini leđa. Rasla je odmah uz kičmeni stub. Ta dlaka uplela se uz kičmu i proizvodila je jake bolove zbog kojih gotovo da je bio paralisan nekoliko dana. Tada je pomislio da će postati invalid, a do tog momenta sve je radio sam. Nije mogao da veruje da nekom tek tako sve u životu može da se okrene. Nakon intervencije bolovi su popustili, pa ponovo može da radi, ali najgore je to što se, kako kaže, i sad plaši da neće ostati invalid jer još uvek povremeno ima jake bolove, i da će tu biti njegov kraj.
Kuda dalje?
Nakon što smo saznali da je štek u kom je spavao potpuno zatvoren, pitali smo Mehmeda šta ima u planu sad? Često je spavao na klupama na Kalemegdanu i tu po Dorćolu i to će biti nešto za prvo vreme – odgovorio je on. Nada se da će posle opet naći neki štek u kojem će bar moći da se zakloni od kiše i vetra. Zapravo, uveren je u to, ali naglašava da to nije ništa specijalno.
U Beogradu prema njegovim rečima ima nekoliko hiljada beskućnika. To su ljudi koje on svakog dana sreće i gleda ih kako se bore da prežive. Neki, poput njega, pojedu hranu iz kante. U potrazi za robom stave kese sa hranom često pored kontejnera gde je neko vršio nuždu pre toga, pa ipak opet to jedu. Slabog su zdravlja. Često nemaju ni dobru obuću ni odeću, često šetaju i goli i bosi. Sve to ga je navelo na to da kad god može pomogne drugim beskućnicima koji su u datom trenutku u težoj situaciji od njega. To su ga, kaže, naučile drugarice Ivana i Milica i na tome im je zahvalan.
Tokom vanrednog stanja, Mehmed je svakodnevno pomagao ljudima iz Adre prilikom deljenja hrane i higijenskih sredstava beskućnicima na punktu kod Vukovog spomenika. Kada je ADRA završila tu akciju, na istom mestu pomagao je i Solidarnoj kuhinji čiji aktivisti i sada dele hranu ljudima u potrebi kod Vukovog spomenika sredom, subotom i nedeljom. Na ta svoja dela je ponosan i trudiće se da se priključuje takvim akcijama kad god bude u mogućnosti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
