1
“Zabavljački element pop kulture je zapravo postao dominantan i nakon toga ona postaje suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Upravo je svest o tome na kraju ubila Kurta Kobejna. Mi imamo i sada velike umetnike, ali pojedinačno, nema pokreta, dok pop kultura više ne znači ništa osim obične zabave”, rekao je u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko - slavonski Jovan Ćulibrk.
Pročitajte priče iz Pakraca i Jasenovca
Dočarati lik i delo vladike Jovana Ćulibrka je veoma nezahvalan posao. Svako ko je imao priliku da razgovara sa episkopom kojem je Srpska pravoslavna crkva poverila na brigu eparhiju u okviru koje se, između ostalog, nalazi i Jasenovac, svestan je da je nemoguće u samo nekoliko redova opisati čoveka koji je istovremeno duhovno čedo mitropolita Amfilohija i poštovalac i poznavalac umetničkog opusa Ijana Kertisa. Episkopa koji nije samo episkop, već i naučnik, podoficir, padobranac, filozof, pesnik, rok kritičar, istoričar, ali pre svega – čuvar sećanja na žrtve naših predaka.
Dvodnevni razgovori sa vladikom Jovanom bili su svojevrsno putovanje kroz istoriju i kulturna razdoblja, ali i bliže upoznavanje sa značajem koje Pakrac i Jasenovac imaju za Srpsku pravoslavnu crkvu i narod u celini.
U prvom delu intervjua sa vladikom Jovanom , mogli ste da pročitate kako je izgledao njegov životni put, kad je prvi put sreo mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, šta ga je motivisalo da postane monah, kao i kako danas izgleda biti na čelu eparhije u čijem sastavu je Jasenovac.
Ovog puta smo razgovaramo o tome kako vladika Jovan ocenjuje aktuelnu muzičku scenu, da li ga je padobranstvo promenilo, kao i kad je, prema njegovom mišljenju, rok postao deo industrije zabave.
Pred vama je treći deo intervjua sa episkopom pakračko-slavonskim Jovanom Ćulibrkom.
Kako se kod vas javilo interesovanje za padobranstvo?
Nije tu u pitanju nekakvo sportsko interesovanje. Ja sam 2002. godine uveden u 63. padobransku brigadu, kao deo eksperimenta kako će funkcionisati buduće vojno sveštenstvo u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, a sada Vojsci Srbije. Odluka je bila da se počne sa elitnom jedinicom, kao i u svakom drugom slučaju kad su u pitanju eksperimenti te vrste, jer to se uvek radi u najboljim jedinicama. Tako je odlučeno da to bude 63. padobranska brigada, čije sam pripadnike već poznavao. Ja sam, naravno, prethodno prošao fizičke i psihičke, odnosno psihološke testove. Prvi zaključak je bio da sveštenik mora da prođe sve ono što prolazi svaki pripadnik jedinice i da on ne može ni po čemu biti izdvojen od života vojnika. Tako sam ja prošao osnovnu padobransku obuku u Nišu – zahtevnu i tešku, nakon čega sam postao padobranac. To je jedinica iz koje se ne odlazi lako, nađite mi muškarca koji se ne ponosi time što je padobranac, svakako i ženu, ali to je izrazito podvižnički, muški posao. Ne možete vi sada skočiti, postati padobranac i ponašati se kao da ste isti kao pre, to je nemoguće. Ne postoji čovek koji je ostao isti posle skakanja padobranom.
Koliko ste imali do sada skokova?
Do sada sam imao 464 skoka.
Da li je tu presudila i želja za adrenalinom?
Nema to veze sa tim. Ja sam padobranac koji je dužan da održava svoju spremnost i ja to normalno radim.
Kad ste poslednji put skakali?
Nedavno, u Rusiji. Svaki skok je interesantan i svaki je svet za sebe. Za svaki skok se morate spremiti kao za zadatak, izvršiti ga i na kraju biti srećan što je to lepo prošlo. Iz Rusije nosim veliko iskustvo, zato što su tamo vrhunski svetski padobranci, koji su istovremeno i vrhunski svetski sportisti. Kad sam bio u Kalomni, prošlog oktobra, tamo je troje instruktora slavilo svoje jubileje – žena, koja je tamo instruktor, je imala dvadeset hiljaditi skok, drugi instruktor je imao dvadsettri hiljaditi skok, treći trideset hiljaditi skok. To vam je kao da imate priliku da se obučavate i trenirate sa Mesijem, Bekamom, Ronaldom. Dakle, na istom ste treningu, zajedno trenirate, imate priliku da ih gledate i dodirnete i da učite od njih direktno. Nećete biti zajedno u igri, jer oni igraju sa onima koji su kao oni, ali ćete imati priliku da trenirate sa njima i da učite direktno od njih. Ne mora to biti rečima, dovoljno je da ih posmatrate i pratite, jer to su veličanstve prilike koje ostaju za ceo život.
Jeste li imali priliku da skačete sa nekom javnom ličnošću?
Padobranstvo je u Rusiji nacionalni sport. Padobranci, piloti i astronauti u toj zemlji imaju status kao fudbaleri, muzičari ili glumci. U Kalomnu, na primer, dolaze čitave porodice na vikend, pošto je tu verovatno najveći padobranski klub na svetu. Ljudi tu prate skokove, kao što neko drugi prati fudbalske utakmice. U tom pogledu, drugačiji je status onih koji se bave tim sportom, a tu nema mnogo poznatih. Znam da se Tom Kruz bavi padobranstvom, dok drugi eventualno skaču u tandemu, kao, na primer, nekadašnji američki predsednik Džorž Buš Stariji. Nije ova aktivnost zahvalan za svakog.
Imate li vremena da pratite sport?
Onoliko koliko i bilo koji običan građanin.
Koji vam je omiljeni fudbalski klub?
Znate kako, ja sam Srbin iz Republike Srpske, a svi mi koji smo iz tih krajeva od ‘preko Drine’ smo po pravilu navijali za Crvenu Zvezdu.
Koji vam je omiljeni igrač?
Dragan Džajić. Ja sam iz te generacije. Možda ima boljih, ali ja slabije znam.
Kad smo kod vašeg vojnog angažmana, postoji priča da ste se tokom slobodnog vremena, u periodu dok ste služili vojni rok, družili sa članovima muzičkog benda Lajbah?
Lajbah je mnogo više od benda, to je jedan veliki umetnički projekat, zajedno sa ostatkom onoga što se naziva “Neue Slowenische Kunst”. To ima veze, koliko sa pop kulturom, toliko i sa rok muzikom – iz Lajbaha su smatrali da je Joy Division poslednja rok grupa i da je “Atmosphere” poslednja rok pesma.
Oni su to preuzeli od velikog rok kritičara Pola Morlija, koji je, opet, više mislilac, nego rok kritičar. Utoliko ta njihova inicijativna kapisla jeste dolazila delom iz pop kulture, ali je ona nerazumljiva bez razumevanja istorijskih avangardi, odnosno bez istorije misli i umetnosti 20. veka. To ne možete razumeti kroz Dženis Džoplin ili Seks Pistols – govorim o ljudima koji su postojali pre Lajbaha. A jedina veza koja tu negde stoji, to je album “Odbrana i poslednji dani” grupe Idoli, jer je Dejan Knez (jedan od osnivača Lajbaha) upravo u to vreme, kad se taj album pojavio, služio vojni rok u Beogradu. Zato je i jedna od prvih izložbi “Neue Slowenische Kunst-a”, Lajbaha i Irvina, bila u tadašnjoj “Srećnoj novoj galeriji” u SKC. Ideja jednog kompleksnog umetničkog dela, koji propituje nacionalni, duhovni i kulturni identitet, kao što je bila “Odbrana i poslednji dani”, nesumnjivo je uticala na razmišljanje Lajbaha. Oni su to doveli do jednog pozitivnog ekstrema tokom svog rada, koji traje već 40 godina, dok su se Idoli na svom sledećem albumu vratili drugom umetničkom modelu. Međutim, ta dubinska misao albuma “Odbrana i poslednji dani” je ostavila daleko veći uticaj nego što mi možemo da zamislimo.
Kad govorimo o uticaju, zbog čega tvrdite da vam je Joy Division promenio život?
Iz istog razloga zbog čega neki drugi kažu da im je Dostojevski promenio život. Jednostavno, čovek se suoči sa dubinskim viđenjem sebe samog – “Evo mladih ljudi, teret na njihovim plećima. Evo mladih ljudi, videsmo sebe kao nikada pre – slike trauma i izopačenja”. Ne govorim toliko lično, koliko o svima nama, o civilizaciji, ljudskom rodu. O tome i Šekspir piše, ali je to Ijan Kertis (Joy Division) izrazio još dublje i primerenije našem vremenu i dobu.
Vi ste rekli da je Ijan Kertis preuzeo teret čitavog zapadnog sveta na sebe?
Da, on je lično sebe tako video. Nema sumnje da je on preuzeo teret umirućeg sveta na sebe i da ga je taj teret slomio.
Da li je u tom trenutku pop kultura već bila u krizi ili je ona nakon toga nastupila?
Nije tu u pitanju kriza. Kriza je sud, u njoj je bio čitav svet u 20. veku, posebno u vremenu nakon Drugog svetskog rata – kriza identiteta, kriza onoga što jeste i što nije. Ijan Kertis je samo to sagledao jednim ogromnim pogledom i to ga je slomilo.
Je l’ sa tim činom u potpunosti nestala pop kultura zapadnog sveta?
To je ono što Lajbah tvrdi, a ja sam sklon da se sa time saglasim. Još nekoliko godina posle toga, vi ste imali pokrete, velika umetnička dela, kao što su Lajbah i “Neue Slowenische Kunst”, ranija izdanja 4AD – “Dead Can Dance”. Nakon toga odjednom imate “Live Aid” i to sve nestaje – pop kultura, odnosno rok postaje samo deo jedne velike mašinerije. Naknadno, više nemate pokrete, postoje Grunge ili Techno, ali taj mehanizam i ta industrija pop kulture u stvari ubija i Kurta Kobejna. Nije on bez razloga u svom oproštajnom pismu pomenuo Fredija Merkjurija, jer Merkjuri je bio primer onoga ko je deo industrije zabave i uživa u tome. Dok je u tom činu, na “Live Aid-u”, propadala rok kultura, Queen je postao najveći bend na svetu, što je već smešno samo po sebi. Taj zabavljački element pop kulture je zapravo postao dominantan i nakon toga rok i pop kultura postaju suprotno od onoga što treba da budu. Upravo je svest o tome na kraju ubila Kurta Kobejna. Mi imamo i sada velike umetnike, ali pojedinačno, dok pop kultura više ne znači ništa osim obične zabave.
Ipak, nakon Joy Divisiona su se pojavljivali bendovi koji su imali određeni uticaj, na primer The Cure…
Za njih je moj prijatelj Peđa Cvetičanin divno rekao – kad mačke nema, miševi kolo vode. Takođe, on je za Depeche Mode rekao – kad miševa nema, onda sir kolo vodi. Pomenuo sam malopre grupu “Dead can dance – Mrtvo može da igra”, u pitanju je savršeno ime. Dakle, u jednom trenutku to što je umrlo, ta pop kultura, igra i stvara, iako je njena suština nestala. Oni (“Dead can dance) su savršeni majstori forme, toliko lepe i savršene da vam se ponekad čini da neka suština izlazi iz toga. Pretprošle godine su imali zaista veličanstven koncert u Beogradu, međutim, ne rešava se sudbina sveta na tom polju, odnosno sudbina svih oko nas i najdublji uvidi čoveka. I sada imate dobre i velike književnike, ali više nema pokreta. Egzistencijalizam je bio poslednji pokret u književnosti, odnosno poslednji vredan. Posle toga vi imate Barouza i Pinčona, velike pisce, ali više nema pokreta. Nema onoga što se nazivalo stilska formacija. Nema više avangardi, Dade ili Futurizma, ostaju samo veliki ljudi kojih će uvek biti. I danas se komponuje velika klasična muzika, imate, na primer, Arvo Perta, estonskog kompozitora, jednog od velikih stvaralaca prošlog veka, koji je, zanimljivo, prešao u pravoslavlje. To je učinio i veliki britanski kompozitor Džon Tavener, što predstavlja znak velike promene u zapadnom svetu, kao što je svojevremeno Indija bila privlačna ali je na kraju postala moda. Pravoslavlje, hvala Bogu, nikada nije postalo moda, ali je uvek tu. Nastasja Kinski se krstila za vreme snimanja filma “Paris, Texas”, što nije slučajno. Sem Šepard u svom najpoznatijem komadu – “Fool for love” stavlja reči mitropolita Antonija Bluma na početak, kao moto. Mnogo takvih primera imamo. Znači, taj dodir pravoslavlja i velike zapadne kulture je jedan ogroman, plodan momenat kojeg mi nismo dovoljno svesni. Tu su vam i filmovi Andreja Tarkovskog, koji dolazi iz ruske, ali i iz zapadne kulture. Nije on uzalud navodio Bergmana, Kurosavu i ostale zapadne filmotvorce kao svoje uzore i kao one koji su ostavili dubok trag na njega. Ovo što pričam bi moralo da bude velika tema srpske kulture, jer je u pitanju susret zapadne, romejske i vizantijske, pravoslavne kulture. To je suštinska tema kojom smo mi predodređeni da se bavimo, još od vremena Studenice i Dečana. Ako pogledate ta dva manastira, videćete da su oni ultimativno sretenje istočne i zapadne kulture. Mi smo narod koji je na razmeđi tih kultura, istovremeno iznad njih i u njima i to je velika tema.
Vi ste taj susret prikazali i kroz zbirku pesama na stihove vladike Nikolaja u rok aranžmanu — “Pesme iznad Istoka i Zapada”.
To je deo toga, svakako. Ali mnogo dalje je u tome otišla “Anastasija” u svojim ranim radovima. Goran Trajkoski je to mnogo dublje promislio i duboko je ušao u strukturu pravoslavne i zapadne umetnosti. On ih je strukturno ukrstio i došao je do jedne zaista “zvučne Studenice”. “Pesme Iznad Istoka i Zapada” su kao jedno sretenje na vratima. To su otvorena vrata između dva sveta, ali ona su se tek “očešala” i počela prepoznavati. Mnogo je dublje ono što je “Anastasija” uradila, a šteta je što nije uradila više u pravo vreme, jer početak rata mnogo omeo njen rad. Prve tri, četiri godine rata bi bile zapravo najplodonosnije za njen rad.
Gledano iz tog konteksta, mogu li se detektovati veze između mitropolita Amfilohija, čije ste vi duhovno dete i Ijana Kertisa, čiji ste vi poštovalac?
Možete, samo pogledajte kako je mitropolit Amfilohije pisao o Dostojevskom. On, naravno, generacijski nije sreo Ijana Kertisa, ali bi ga razumeo i razumevao ga je, jer sam mu ja dosta govorio o tome i pisao u “Svetigori”. On bi ga razumevao onako kako je razumeo Dostojevskog.
#related-news_1
A kakvu muziku danas slušate?
Potpuno je nepredvidivo šta slušam. Ja ću više poslušati mišljenje, recimo, Brajana Inoa o tome šta je zanimljivo ili naše Svetlane Spajić, koja je svetski čuvena pevačica balkanske i stare srpske muzike. Danas čovek ne može da se snađe tako lako u tom svetu zagušenom svim I svačim i ja ću daleko pre preslušati novi album Rodžera Inoa, brata Brajana Inoa, na čijem sam koncertu bio u Londonu. Pre ću to učiniti, nego što ću tražiti šta je neki novi bend uradio. Isto tako, fasciniran sam novim albumom Boba Dilana i sa onim čitavim epom o ubistvu Kenedija. To je možda i njegov testamentarni album, ali ko zna, u slučajevima ljudi kao što je on, može se desiti da ostave i pet testamenata za sobom, jer ne znamo šta nas može zadesiti naredne godine. Smatram da je značajna činjenica to što je on dobio Nobelovu nagradu. Nobelovoj nagradi je potrebniji bio Dilan, nego što je Dilanu bila potrebna Nobelova nagrada. Realno, on je nju zaslužio još 1968. godine, posle albuma “John Wesley Harding” ili “Blonde on Blonde”, ali je dugo trebalo tom establišmentu da prihvati da je Robert Alan Cimerman, kako je njemu pravo ime, u stvari i veliki pisac, a ne samo muzičar. Ako nije Džejms Daglas Morison zaslužio Nobelovu nagradu za svoju poeziju, ko jeste? On je apsolutno jedna od najvećih figura umetnosti 20. veka. Pogledajte na koji način on kroz sebe promišlja čuveno delo “Pozorište i njegov dvojnik”, Antonena Artoa! To delo je mnogo realnije obistinjeno u njemu i onome što je bend “The Doors” radio, nego u običnom pozorištu. Peter Handke je između 1988-89. godine već zaslužio Nobelovu nagradu, posle “Neba nad Berlinom”. Klasična kultura je spora, troma i kao što vidite, ona četrdeset godina kasni za realnim zbivanjima.
Četvrti, ujedno i poslednji deo velikog intervjua sa episkopom pakračko-slavonskim Jovanom Ćulibrkom, u kojem govori o tome šta za njega lično predstavlja Jasenovac, šta vidi kao najveću tregediju prostora bivše Jugoslavije, kao i kako su izgledali razgovori sa čovekom koji je uhapsio ozloglašenog nacistu Adolfa Ajhmana, čitajte sutra na našem portalu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
