Gde odlazi naš otpad iz uličnih kanti za reciklažu: Rezultati jednog eksperimenta

Nakon jednog dugog, prednovogodišnjeg dana na poslu, odlazim u prodavnicu i kupujem flašu kisele. Nakon što je popijem, kao savesna građanka, bacam je u malu uličnu kantu za reciklažu blizu svoje kuće.Ali ovaj put sam uradila još nešto. U flašu sam sakrila GPS traker koji će mi razotkriti njenu sudbinu. Gde će završiti moja flaša kisele: na deponiji, u reciklažnom postrojenju ili negde sasvim treće, piše Klima 101.Gradska čistoća iz Beograda tvrdi sledeće:„Proces prikupljanja i transporta reciklabila se vrši putem namenskih transportnih vozila sa lokacije prikupljanja do reciklažnog centra – Pogona za prikupljanje i promet sekundarnih sirovina na dalji tretman sortiranja i baliranja.”Ono što bi, prema birokratskom rečniku nadležne službe, trebalo da usledi nakon što otpad napusti reciklažne kante jeste tzv. sekundarna separacija, koja se na teritoriji Beograda jedino vrši u sortirnici u Višnjičkoj ulici. To nam je potvrđeno i u telefonskom razgovoru sa Pogonom Gradske čistoće Čukarica.Ali upravo je sekundarna separacija korak do kog nije stigla moja flaša.Naime, postavljeni GPS traker završio je na Vinčanskoj deponiji. Kada god sam mogla, pratila sam aplikaciju WINNES GPS na svom telefonu koja prikazuje njegovu rutu. Prvog dana, 26. decembra, GPS traker lutao je mojim naseljem, verovatno u kanti sa točkovima ili vozilu komunalnih radnika, da bi se dva dana kasnije, preko Ceraka, Košutnjaka i Mitrovog brda – maltene sedam gora i nekadašnjeg Panonskog mora – zaputio ka Vinči gde je posle nekoliko dana i nestalo signala.Gde je flaša trebalo da završi vs. gde je zaista završila

U eksperimentu sam se koncentrisala na male ulične kante za reciklabile koje su se poslednjih godina odomaćile na mnogim raskrsnicama širom prestonice, pre svega zato što su pristupačne, česte i Beograđani usputno bacaju otpad u njih.Takođe, ove kante su, po svemu sudeći, već predmet skepse među stanovništvom, a neretko se mogu čuti primeri ljudi koji su videli kako se reciklabilni deo otpada iz kante odmah prilikom sakupljanja meša sa ostalim otpadom.Ovo je kanta u koju je bačena flaša kiseleDa li nepoverenje opravdano? Sudeći po sudbini moje flaše kisele, izgleda da makar donekle jeste. Jedan veliki potencijalni problem je to što usled nepažnje i žurbe, i činjenice da je jedan od njihovih segmenata mešano đubre, u ovim kantama među reciklabilnim otpadom lako može da završi i – nereciklabilan, kao i hrana.Ovo dovodi do kontaminacije sadržaja, a u ovakvoj situaciji sekundarna separacija je gotovo nemoguća, pre svega usled ekonomske neisplativosti. Ako se to dogodi, umesto da se proslede na reciklažu, reciklabili se ipak tretiraju kao „obično” đubre i idu na deponiju, čime se potpuno obesmišljava prisustvo segmenata za plastiku i papir.Međutim, moja flaša kisele ukazuje i na dublji problem od toga – jer se ona u tih par dana praćenja nije ni približila jedinoj sortirnici u Višnjičkoj ulici.Kako kaže ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović, deluje kao da nije poštovana procedura sakupljanja i odvoženja.„Najveći broj aktivnosti koji se promoviše i uvodi je sveden na ‘šarene kante’ koje se postavljaju ili dele građanima u svrhu primarne selekcije, ali dublje od toga se često ne ide”, ocenjuje Stojinović.Naravno, moja kisela najverovatnije nije bila usamljena. Sa njom je na deponiju moglo da bude izručeno još barem desetak flaša koje su joj drugovale u kanti iz moje čaršije – i potencijalno još bezbroj drugih, širom grada.Sudbina moje flaše možda bi bila sasvim drugačija da sam je ubacila u reciklažni kontejner koji se nalazi u sklopu reciklažnih ostrva.Za razliku od kanti – reciklažni kontejneri i ostrva su ređi prizor i u njih građani namenski razdvajaju otpad: u plave posude ide karton, u žute plastika, a u sive metal. Tu su i reciklažna zvona za staklo. Pa se za ove posude ne može se reći da predstavljaju svakodnevicu Beograđana.Stojinović insistira da tome da i građani svoju odgovornost u upravljanju otpadom treba ozbiljno da shvate. „Osnovna stvar koju građani mogu da urade je da se pridržavaju uputstava za razdvajanje koje su dobili i izbegavaju greške koje mogu da utiču na kvalitet materijala u kantama”, kaže Stojinović.„Takođe, treba da im bude jasno da je celokupan sistem upravljanja otpadom zasnovan na ekonomiji troška. Svaka greška u razdvajanju otpada i svaka kontaminacija otpada namenjenog za reciklažu automatski smanjuje vrednost materijala ali i povećava troškove njegove ekstrakcije iz celokupne mase, što naravno u velikoj meri utiče na rad svih operatera u lancu.”Drugim rečima, jedna pogrešno odložena pelena ima kapacitet da kontaminira mnogo veću količinu reciklabilnog materijala.Kako je teklo GPS praćenje?U međuvremenu, moj mali detektivski poduhvat nije ni počeo niti se završio na gore pomenutoj flaši kisele.Štaviše, prve GPS trakere sam postavila još u novembru. Jedan sam ubacila u kartonsku kutiju koju sam odložila u kantu u okolini Vukovog spomenika, dok je drugi završio je u podzemnom kontejneru kod Studentskog trga.Tada sam tek počela da razvijam veštinu pakovanja ovih uređaja u ambalažu. Zagrejanim nožem presekla sam bocu i u njega smestila GPS traker. Posle sam pakovanje zalepila silikonom.Međutim, prvi pokušaj bio je neuspešan. Nakon nekoliko dana mirovanja, signali iz trakera su prosto nestali.Tek mesec dana kasnije, 20. decembra, skupila sam hrabrost da probam ponovo. Ovaj put GPS traker nosila je flaša kisele – ali ne one sa početka naše priče. Ovu sam odložila u malu uličnu kantu za reciklažu kod Trga Republike, i čekala. Prvi sat, drugi sat… petnaesti sat. I ništa – delovalo je kao još jedan neuspeli pokušaj.Ipak, sutradan se GPS traker konačno pokrenuo. I pošao je na neočekivano veliki put.Naime, prva tri dana obilazio je centar Beograda i odlazio do deponije u Vinči nekoliko puta, nijednom se ne približivši sortirnici u Višnjičkoj ulici – a prelazio bi i preko 100 kilometara dnevno. U večernjim satima redovno bi stajao u Mije Kovačevića, pretpostavljam da bi se kamion u koji je dospeo parkirao na parkingu direkcije Gradske čistoće. Tako je bilo do otprilike kraja godine kada mu se negde na Dorćolu gubi signal – signal se opet javlja 5. januara 2023. i aplikacija za GPS praćenje beleži opet kretanje do Mije Kovačevića. Sledi povratak na Dorćol i poslednje javljanje ovog uređaja istog dana. Baterija je bila na 1%.

Realnost reciklaže u Srbiji

„Put jedne flaše počinje kada je stavimo na rafove prodavnica, a nakon što je građanin kupi i konzumira, ona može da završi na deponiji ili na reciklaži”, konstatuje Milica Kuzmanov, marketing menadžerka u Sekopaku, operateru ambalažnim otpadom.„Prvi slučaj je linearna ekonomija koja se pokazala kao prevaziđena, a drugi predstavlja cirkularnu ekonomiju i ona podrazumeva da od flaše ponovo možemo da dobijemo flašu.”Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine za prošlu godinu, u Srbiji je na tržište stavljena ukupna količina ambalaže od skoro 390 hiljada tona. Operateri su prijavili ponovno iskorišćenje više od 247.000 tona ambalažnog otpada, od toga je 237 hiljada tona predato na reciklažu. Tako su ispunjeni opšti nacionalni ciljevi za ponovno iskorišćenje 63,7% ambalažnog otpada stavljenog na tržište i za reciklažu 61,1%.Najviše se recikliraju karton i papir – više od 120 hiljada tona je reciklirano u 2021. Zatim dolaze, redom, metalna ambalaža, staklo i plastika.U dodir sa reciklažom obični ljudi dolaze indirektno, dok razdvajaju otpad i bacaju ga u kante namenjene reciklabilima. Ali kako zapravo izgleda postupak recikliranja? Šta je trebalo da se dogodi sa mojim bačenim flašama, a nije? U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, posetila sam kompaniju RE3 Product u Plandištu.Različiti plastični proizvodi u Plandištu najpre se sortiraju i čiste, a nakon toga sitne u posebnim mlinovima. Samlevena plastika se pregleda kako bi se odvojili eventualni kontaminanti, po potrebi se vrši njeno sušenje, da bi se zatim formirala u niti na liniji za regranulaciju. Dobijene niti se hlade u vodi i režu. Granulat koji nastane pakuje se i skladišti, a na kraju prodaje proizvođačima raznih novih plastičnih proizvoda. Na ovaj način udahnut je novi „život” plastike i zatvoren je reciklažni krug.Kako izgleda proces reciklaže u kompaniji RE3 Product u Plandištu?Pored 1300 tona plastike godišnje, ova kompanija – sa tri lokacije u Plandištu i Vršcu – takođe preradi 600 tona kartona i oko 100 tona drvenih paleta.

Koliko bacamo?

Flaše, kutije i ambalaža koje sam tokom novembra, decembra i januara pažljivo pakovala, opremala i pratila preko GPS-a bili su, ipak, samo mali deo moje korpe za smeće.Prema poslednjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, u toku 2021. prosečan stanovnik Srbije proizvodio je 1,14 kilograma komunalnog otpada na dnevnom nivou. Najveći udeo, od čak 46%, u tome ima biorazgradivi otpad.Dobre vesti su da količine odbačenog đubreta možemo da prepolovimo kompostiranjem bio-otpada. Preostalih 54% naše korpe za smeće sačinjava staklo, aluminijum, plastika, karton, papir i tekstil – tj. dobrim delom reciklabilni otpad.Međutim, ukoliko nam je cilj odgovorno upravljanje otpadom, suština zapravo i nije samo u reciklaži.„Jedino što može da ima suštinski značaj je prevencija nastanka otpada”, otkriva Marko Vučenović, generalni sekretar Udruženja reciklera, „jer je postojeći sistem hiperprodukcije manje-više svega jednostavno neodrživ, a reciklaža nije svemoguća.”Prošle godine u Srbiji proizvedeno je 2,87 miliona tona komunalnog otpada, od čega je 2,48 miliona tona završilo na deponijama, a nešto preko 390 hiljada tona je podvrgnuto reciklaži ili ponovnom iskorišćenju, odnosno 13,6%.Cilj je da se do 2025. godine 25% komunalnog otpada, po težini, kod nas reciklira. U Evropskoj uniji stopa reciklaže već je dostigla 48% (2020).

Pitanje (ne)sanitarnog deponovanja otpada

Kako pokazuju zvanični podaci, na svaku sanitarnu deponiju u Srbiji, kojih trenutno ima dvanaest, dolazi oko 265 divljih smetlišta i nesanitarnih odlagališta. A razlike između njih su ogromne.Najpre, sanitarne deponije poseduju prvenstveno elemente koji će sprečiti prodor ocednih voda u podzemne tokove kao i kontakt svih vrsta otpada sa zemljištem, počev od načina pripreme tla i kreiranja podloge, preko izolacionih materijala, do sistema cevi za drenažu ocednih voda u za to predviđene rezervoare ili bazene odakle se dalje vrši tretman.Nadalje, postoje mere kojima se sprečava oslobađanje zagađenja u vazduh. Najzad, na sanitarnim deponijama se vrši kontinuirani propisan monitoring svih emisija koje mogu ugroziti životnu sredinu.Sanitarnim deponijama je, zaključno sa krajem 2021, pokriveno tek 42% stanovništva u Srbiji, što je loše, ali predstavlja značajan skok sa samo 19% u poređenju sa godinom ranije. Razlog je početak rada Regionalne deponije Vinča, na kojoj je od avgusta prošle godine, kada je počela sa radom, odloženo 328 hiljada tona otpada.Na deponijama, i to pre svega na onim neuređenim, česta pojava su i požari. Uzročnik je, najčešće, deponijski gas koji se vremenom stvara kao nus-produkt raspadanja đubreta, a koji pretežno sačinjavaju metan i ugljen-dioksid, gasovi sa efektom staklene bašte.Sa kiseonikom, prilikom sagorevanja, nastaju različite dugotrajne organske zagađujuće komponente, takozvani „popsovi”, koji su regulisani Stokholmskom konvencijom, kao i Protokolom Ujedinjenih nacija o dugotrajnim organskim zagađujućim komponentama, čiji smo i mi potpisnici.„Požar na deponiji Vinča 2021. godine je sigurno bio jedan od najvećih akcidentnih stanja u Srbiji od vremena bombardovanja”, ocenjuje profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu, Aleksandar Jovović. „Onaj ko upravlja takvim deponijama, trebalo bi što brže da ih zatvori, a postupak zatvaranja deponije sastavni je deo, između ostalog, projektne dokumentacije i studije o proceni uticaja projekta na životnu sredinu.”Na staru deponiju je od tada zaista stavljena tačka i ona je trenutno u fazi rekultivacije, a u rad je puštena nova, sanitarna. Uskoro, nakon dosta odlaganja i kašnjenja, treba da se „založi” i prva vatra u Vinčanskoj energani na otpad.„Divlja smetlišta i nesanitarna odlagališta su ‘tihe ubice’”, izričit je Gojkan Stojinović, „jer se zagađenje ne može videti golim okom. Ono odlazi u okolno zemljište, podzemne vodotokove i rezervoare pijaće vode i završava u našem organizmu na različite načine. Počev od mikroplastike, preko organskih zagađenja, pa sve do toksičnih elemenata i teških metala, svi ovi činioci završavaju direktno ili indirektno u našem organizmu.”Prema Nacionalnom planu za upravljanje otpadom, država namerava da do 2034. ukine odlaganje otpada na nesanitarnim deponijama koje će biti zatvorene i rekultivisane.Dosadašnji poduhvati čišćenja ovih odlagališta smeća završili su neuspehom – samo tokom 2021. očišćeno je 1170 divljih deponija, ali su građani nastavili da deponuju đubre na 987 lokacija.Reciklaža je u našoj zemlji zbog svega pomenutog i dalje ograničena, uglavnom na veće gradove u Srbiji.„Mali napredak se registruje, ali nedovoljno. U suštini i dalje živimo u smeću, a ako nastavimo ovako ugušićemo se u smeću. Bukvalno”, zaključak je eksperta za upravljanje otpadom, Gojkana Stojinovića.Prema navodima Agencije za zaštitu životne sredine, kada je reč o upravljanju otpadom kod nas se i dalje čeka na obezbeđivanje dobre pokrivenosti i kapaciteta za pružanje osnovnih usluga, kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odlaganje otpada.U jednom takvom sistemu, kolika je uopšte bila šansa da se moja flaša kisele iz reciklažne kante vrati među žive?