0
Bolničko lečenje dugo 95 dana, dve reanimacije i dva puta priključivanje na respirator - sve to je korona priredila Nišliji Draganu Živiću (54). Ovaj šahista svetskog glasa je tokom bolničkog lečenja oslabio 30 kilograma, a njegova priča i borba kroz koju je prošao trebalo bi da budu šamar i opomena svima koji i dalje misle da je korona običan virus i prehlada.
“Pravo svakog čoveka je da veruje ili ne veruje da korona postoji. Deo mojih rođaka i prijatelja je bolovao od korone, a neki su i preminuli. Moja četvoromesečna borba sa virusom su najbolji dokaz o kakvoj se pošasti radi”, navodi Živić u razgovoru za Nova.rs.
Respirator – reč od koje se strahuje, a naš sagovornik se takvom borbom za život susreo čak dva puta – prvi put se za dah borio 17 dana, a drugi put 10 dana tokom bolničkog lečenja. Na sreću, pobedio je, pa njegove ćerke, koje imaju 16 i pet godina, nisu ostale bez oca.
Lagano se oporavlja, ali rehabilitacija će potrajati. Zahvalnost za to što je i dalje među nama i što može da nam prenese svoje iskustvo i lavovsku borbu, duguje predanom bolničkom osoblju.
“Osećam se mnogo bolje, tu je porodica, domaća ishrana, iako je sve dijatalno – pijem kozju surutku 0,25 litra svakog jutra i 0,5 kozjeg mleka. Polako mi smanjuju potrebne lekove, no oslabio sam više od 30 kilograma u bolnici, desna noga i stopalo atrofirali, radim vežbe tri puta dnevno, a ove sedmice je dolazio fizioterapeut iz Doma zdravlja, biće i sledeće nedelje. Oporavak i lečenje nisu završeni, još uvek nosim mini masku za kiseonik, svako jutro sestra iz Kućne nege daje injekcije i učim da ustanem i hodam. Već nedelju dana, uz pomoć zeta i komšije, jednom dnevno prošetam po kući. Dosta sam napredovao, povratio mi se apetit, no, borba i kompletno izlečenje će potrajati”, priča nam Dejan koji je FIDE majstor, FIDE trener u šahu i međunarodni šahovski sudija.
Zadovoljan je prvim koracima u sobi, koje je napravio uz pomoć komšije, takođe šahiste, Maria Livaje i zeta Dragana, koji je, kako u kaže, postao njegov lični „fizioterapeut“.
Kaže da ne zna gde je i kako došao u kontakt sa koronavirusom, mada sumnja da je to bilo dok je početkom decembra išao na fizikalnu terapiju. Prve simptome je osetio 11. decembra, počeo je da kašlje, a potom je dobio i temperaturu. Nije odmah odreagovao, čekanje je uzelo svoj danak.
“Nisu pomogle molbe supruge i sestre da odmah odem u kovid ambulantu već sam to učinio 14. decembra kada mi je ustanovljeno da imam upalu jednog plućnog krila. Dežurni lekar na Infektivnoj klinici mi je predložio stacionarno lečenje, ali tada još nisam shvatao ozbiljnost bolesti i zatražio sam da nastavim lečenje kod kuće”, priseća se Živić.
Stanje se pogoršalo, pa je, 17. decembra primljen u kovid bolnicu. Lečen je u novom delu Kliničkog centru, a već 21. usledila je prva reanimacija i prvi put je priključen na respirator.
“Rezultati nisu bili obećavajući, ali je usledila velika borba lekara i medicinskog osoblja i uspeli su da me ‘vrate u život’. Uoči Nove godine najgore prošlo, rezultati su bili sve bolji. Na Božić sam prebačen u poluintenzivnu negu”, priseća se naš sagovornik..
Nekoliko dana nakon prebacivanja na odeljenje poluintenzivne nege, usledile su nove komplikacije, ovoga puta sa kamenom i peskom u bubregu kao posledicom kovid infekcije. Komplikacije su bile toliko ozbiljne da su dovele do pogoršanja njegovog kompletnog zdravstvenog stanja, do nove reanimacije i ponovnog priključivanja na respirator.
Niko nije slutio da će ponovo morati da se bori za život.
“Povratak u anestezioni blok šokirao je sve lekare i sestre koji su me već lečili, jer od početka epidemije nisu imali takav slučaj. Srećom, nešto sam se lakše izborio sa bolešću prilikom tog drugog priključivanja na respirator i odatle sam prebačen na lečenje u ‘zelenu zonu’ Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju“, ipak, sve se dobro završilo.
Urološke problemi su i dalje trajali, zbog čega su lekari morali da ga ponovo uvedu u totalnu anesteziju, kako bi obavili mini hiruršku intervenciju.
“Poslednje tri nedelje u bolnici, akcenat lekara bio je na fizikalnoj terapiji, kako bi ponovo stao na noge i ponovo krenuo da hodam. Konačno, posle 95 dana dana bolničkog lečenja, 21. marta sam se vratio svojoj kući i porodici“, rekao je Živić.
Prema njegovim rečima, za izlečenje i povratak porodici ogromnu zahvalnost duguje osoblju Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju, posebno direktoru te klinike Radmilu Jankoviću i doktorki Nataliji Vuković. Želi da se čuje za njihova imena.
“Osoblje sa anestezije je danonoćno bdelo nada mnom. Direktor Janković je pratio moje lečenje i bodrio me, a doktorka Vuković je bila neposredno uključena u lečenje, lavovski se borila za mene i prilikom jedne reanimacije bukvalno me je „podigla iz mrtvih“ i spasila život“, zahvalan je Živić.
Ističe i da veliku zahvalnost duguje roditeljima njegovih učenika iz škole šaha Dečijeg kulturnog centra, Jovici Nedeljkoviću, Nikoli Ćirkoviću i Zoran Radenković kao i šahistima Mariu Livaji i Miroslavu Miljkoviću, koji su redovno dolazili u Klinički centar u vreme kada se daju izveštaji o stanju pacijenata i uz mnoštvo drugih prijatelja trudili se da mu dostave sve što je potrebno od lekova i dijetetskih proizvoda.
Zahvalan je i ustanovi u kojoj radi – Dečijem kulturno centru koja mu je, kako kaže, pomogla i finansijski i administrativno. Ipak, najveći heroji su, nesumnjivo, lekari.
“Posle svega što sam preživeo smatram da su naši lekari i medicinske sestre, koji rade u prvoj liniji borbe u kovid zonama, zaista heroji. Smatram i da smo po opremljenosti Klinike za anestezije, kako opremom tako i lekovima, u samom svetskom vrhu”, zaključuje Živić – šahista koji je posle dugog i teškog meča uspeo da matira koronu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
