1
Za dve i po decenije političkog delovanja, Zoran Antić je prošao put od komunističkog vernika Slobodana Miloševića do grešnika koji veliča lik i (ne)delo Ratka Mladića.
Nije bilo lako Zoranu Antiću da se među tolikim zoranima antićima u Vranju izbori da postane aktuelni državni sekretar u srpskom Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, piše Al Džazira.
Posle dešavanja u Beogradu 9. novembra, na Dan borbe protiv fašizma, Antić je Zoran, nekadašnji gradonačelnik Vranja, istakao najozbiljniju kandidaturu za otpadnika, iako današnja Srbija zapravo predstavlja prirodno okruženje njegovog političkog i ličnog habitusa.
Ona Srbija u čijoj nam prestonici, sa zida jedne zgrade na “elitnom” Vračaru, salutira osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić čiji su zlokobni mural od aktivista i uopšte ljudi koji drže do svog integriteta u utorak čuvali kordoni žandarmerije u punoj opremi za razbijanje demonstracija. Tog dana su policajci u civilu priveli aktivistkinju Aidu Ćorović pošto je jajima zasula mural, a kasnije i Jelenu Jaćimović, i ti snimci obišli su region. Obe su ubrzo puštene, da bi se iste večeri pridružile građanima koji traže da se prekreči slika zločinca.
U nakani da to urade sami sprečio ih je policijski kordon pod izgovorom ministra Aleksandra Vulina da se tako čuva javni red i mir, a ne Mladić, koga je iza “čuvala” grupa desničara, “đeneralovih” poklonika. Njima, i svima ostalima za koje je Mladić heroj sa samog vrha plejade vaskolikih branitelja srpskih ognjišta koji su zbog toga postali žrtve zavere “novog svetskog poretka”, podršku je indirektno dala i država Srbija preko svog činovnika, Vranjanca Zorana Antića, kome je i posvećen ovaj tekst.
Ovaj je diplomirani politikolog za međunarodne poslove beogradskog Fakulteta političkih nauka (FPN) i, kako sam kaže stručnjak za bezbednost te kontrašpijunažu, naučen da vazda oko sebe detektuje izdajnike – uostalom sasvim dovoljno za diplomu “dobrog Srbina” – u smiraj tog 9. novembra na svoj Facebook profil okačio sliku “đenerala” i opskurnu pesmicu njemu posvećenu.
Ne zna se autor stihova, a možda je, ko zna, to i sam Antić koji, doduše, do sada nije pokazivao literarne sklonosti, ili ih je, pak vešto skrivao. U tom se silovanju rime glorifikuje osuđeni zločinac, pravi paralela sa Kosovskim bojem, ukazuje na “sramnu presudu”, podseća na “srpske posečene glave”, a svi ostali opominju da država i on, Antić, i dalje baštine ideju “krvi i tla” u kojoj su drugomisleći ništa drugo do izdajnici i talog pravovernog srBstva. Facebook post prati i autorov komentar: “Eeeee tako i nikako drugačije”, uz “sticker” ruke koja pokazuje mišiće i stisnutu pesnicu.
Ovaj državni službenik je još onomad prolio gorke suze kada je Mladić u Haškom tribunalu osuđen za ratne zločine u Bosni i Hercegovini, pa je sa svojim pratiocima podelio “đeneralovu” sliku, nalik onoj na jajima obasutom beogradskom muralu, uz monumentalno potresni komentar i pripadajući likovni efekat u vidu šaka sklopljenih u molitvu: “Bog Ti pomogao, gospodine đenerale… U četvrtak je Vaznesenje Gospodnje”.
Pa, ko je, zapravo, Zoran Antić, visoki državni činovnik, taj gorljivi branitelj Ratka Mladića koji je, po njemu, čista esencija srpstva i simbol stradanja i patnje naroda kome pripada? Službenik zemlje u kojoj ne samo da nije kažnjivo, već je i afirmativno veličati zločine i “izvođače zločinačkih radova”, pri tom uživati u svoj raskoši novoproklamovanog “srBskog sveta” sa svim njegovim pratećim manifestacijama, u kome je sve lažno, od patriotizma do poštenja.
Najpre, treba reći da je Zoran Antić neko ko voli uniformu i često se fotografiše u onoj maskirnoj varijanti sa šapkom kakvu je nosio i izvor patnje njegove srpske duše, što možda i ne treba da čudi ako se zna da je Antić pripadnik rezervnog sastava Vojske Srbije. Pre četvrt veka postao je član Socijalističke partije Srbije (SPS) Slobodana Miloševića, ali tada još nije spoznao svu lepotu pripadnosti veri i naciji.
Talentovan za politiku (uostalom, na funkcijama je od 2000. godine), temeljno se sve do danas uspinje u stranačkoj, a samim tim i državnoj hijerarhiji. Državni sekretar postaje 2018, a pre toga mu je najveći politički uspeh bila pozicija gradonačelnika Vranja (od 2012-2016), regionalnog sedišta Pčinjskog okruga na jugu Srbije. U doba gradonačelnikovanja ideje o socijalnoj jednakosti bile su mu bliže od patriotskih. Važio je tada za modernog, mladog političara, žestoko oponirajući Vučiću i njegovim naprednjacima sa kojima sada sarađuje.
Fokus njegovog delovanja tada je bila ekonomija, a on sam nije krio nameru da Vranju povrati status regionalnog privrednog centra koji je uživao u SFRJ. Šira javnost u Srbiji za njega je čula 2011, kada mu je ispred zgrade u kojoj živi zapaljen automobil, a počinioci do danas zvanično nisu otkriveni. Nekoliko godina kasnije, automobil je zapaljen i njegovom ocu. I dalje je na čelu vranjskog odbora SPS.
A onda je u nekom trenutku spoznao srpstvo i pravoslavlje, a jednog duhovnog oca, Slobodana Miloševića, zamenio drugim, Ratkom Mladićem, gde je Hag dominantan kohezivni faktor ove trojice. Ovaj prvi, naime, preminuo je 2006. u haškom pritvoru (Antić tvrdi da je ubijen) ne sačekavši presudu, “đeneral” je tamo nedavno osuđen, dok je ova holandska varoš za Antiće i njemu slične simbol nepravde prema srpskom narodu i izvor neprobolnih patnji njihovih pravoslavnih duša.
Ljudi koji u Ministarstvu raspoređuju kadrove svakako su veoma talentovani za taj posao ako se zna da u opisu Antićevih dužnosti najvažniju agendu čini sve što ima veze sa vojskom, ratovima i vojnom tradicijom njegovog naroda. Sve što radi on uredno beleži na svojoj Facebook stranici. Oni koji žele mogu ga videti kako polaže vence i odaje poštu diljem regiona, od Cera, Kolubare, Krfa, Topole, Kumanova, pa sve do Bratunca. Nekada to čini sam, nekada kao pratnja svojoj šefici, ministarki Dariji Kisić Tepavčević, koja je medijsku slavu stekla kao članica Kriznog štaba srpske Vlade osnovanog na početku kovid pandemije.
Antić upadljivo, svuda gde može, koristi pridev “srBski”, ne libi se poetskog ali ni duhovnog u svojim objavama, pa tako često prijatelje pozdravlja “u veri Hristovoj” i “za mnogaja ljeta”, ali zna i da se vrati korenima pa odatle svojim “drugovima i drugaricama” redovno čestita 1. maj, 29. novembar ili 7. septembar, dan kada je Vranje oslobođeno od fašizma u Drugom svetskom ratu. Koketira, za svaki slučaj, i sa četništvom, pa u svojim objavama često koristi kovanicu “sloboda ili smrt”, a na njegovom profilu veoma čest su motiv i ustanici, vojvode i vojskovođe iz “oslobodilačkih ratova”. Podrazumeva se da ne voli “izdajnike i izrode”. Po Antiću, makedonska nacija je veštačka tvorevina, a Severna Makedonija ništa drugo do “Stara Srbija”.
Član je državne Komisije za nestala lica, ali sumnjamo da ga uopšte i zanimaju oni iščezli i mrtvi zahvaljujući njegovom na pravdi Boga osuđenom idolu. Po sopstvenom priznaju, muči ga i “bugarsko pitanje”, ima pouzdana saznanja da špijuni te zemlje prosto vršljaju njegovim Vranjem i jugom Srbije.
Veličanje “đenerala”, dakle, može se smatrati logičnom posledicom dosadašnjeg javnog diskursa ovog službenika države koja i sama hrani narativ negiranja srpskih zločina na prostoru bivše SFRJ, sve pod blasfemičnim opravdanjem – “a šta su oni radili nama”.
Da se razumemo, držati Mladićevu sliku na zidu dnevne sobe nije zakonski kažnjivo. Jeste, međutim, degutantno i sramotno. I glupo.
Zoran Antić često podseća na junačka dela Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i inih heroja srpske vojske iz Velikog rata.
Upravo zbog toga sramotom se treba smatrati i držanje Mladićeve slike na zidu Facebook profila.
Bonus video – Desničari čiste mural Mladiću
Pratite nas i na društvenim mrežama:
