Država za kazne plaća šest puta više nego u Tadićevo vreme

Troškovi za kazne i penale koje država plaća iz godine u godinu rastu, poređenja radi 2010. na godišnjem nivou taj trošak je bio četiri milijarde dinara, da bi 2020. za isto plaćanje kazni iz zajedničkog budžeta bilo izdvojeno 23 milijarde dinara. Ukupno, od 2009. do prošle potrošeno je više od 120 milijardi dinara, a ovakvi troškovi, koji se pritom nigde javno ne objavljuju, jesu rastući rizik za javne finansije, napominju u Fiskalnom savetu Srbije.U mišljenju na Nacrt fiskalne strategije za 2022. oni ističu da bi trebalo obratiti veću pažnju na rizik od povećanja troškova za kazne i penale i da se u strategiji tome ne posvećuje dovoljno pažnje, odnosno da je njom planirano smanjenje izdvajanja za ostale tekuće rashode u srednjem roku, u šta spadaju i kazne i penali, a što bi, prema njihovoj oceni, moglo lako da se pokaže kao preterano optimistična prognoza.Zato bi, smatraju u Fiskalnom savetu, trebalo revidirati strategiju i unaprediti je tako što bi se objavile potencijalne obaveze iz sudskih sporova. Vlada bi, osim toga, trebalo da radi na objedinjavanju svih sudskih sporova koji se vode protiv Srbije, njihovoj sistematizaciji i objavljivanju u strateški važnim dokumentima."To bi podrazumevalo da svi resori u čijem delokrugu su proteklih godina dominantno vođeni sporovi, pre svih Ministarstvo privrede, građevinarstva, pravde, unutrašnjih poslova, odbrane i finansija izvrše popis aktuelnih sporova, procene troškove i alociraju ih na godine koje slede“, ističu u Fiskalnom savetu.Objašnjavajući zašto Srbija plaća penale i izdvaja toliko novca za kazne profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić kaže za Danas da je to delom i zbog činjenice da jedan deo ljudi ne radi svoj posao kako treba, ili ne zna ili ne želi da radi.

„Onda se dolazi u problem i državni organi gube parnice i plaćaju kazne. Jedan od razloga je da se ne vodi računa o rokovima, a ponekad se dešava i da država neće nešto da uradi. Ima tih situacija i radije pristaju da plate kaznu, na primer, često se dešava da javna preduzeća ne žele da daju informaciju od javnog značaja. To im ili ne odgovora ili su bahati ili neko ne radi svoj posao. I onda plate kaznu, ali je ne plate iz svog džepa nego iz zajedničkog i to je problem“, ističe Savić.Razlog tome što se sada izdvaja gotovo šest puta više novca za kazne sada nego pre 10 godina Savić vidi i u tome što država poslednjih godina ima ozbiljnu aktivnost kada se radi o investicijama, a kako je više poslova više je i sporova i više plaćenih kazni.Ubedljivo najveći deo troškova za kazne otpada na postupke protiv Ministarstva privrede, više od 54 milijarde dinara. Iako u izveštaju koju je FS analizirao nije eksplicitno navedeno, može se naslutiti, navode, da se radi samo o presudama pred domaćim sudovima, pa bi za potrebe procene ukupnih potencijalnih obaveza ovaj iznos trebalo uvećati i za rashode koji će proizaći iz presuda pred međunarodnim sudovima i arbitražama. Taj iznos, ističe se u analizi, nije zanemarljiv, budući da bi samo četiri spora koja se protiv naše zemlje vode pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova mogli da imaju odštetnu vrednost veću od 400 miliona evra.LJubodrag Savić kaže da to što je Ministarstvo privrede jedno od onih koje je imalo najviše sporova logično jer su učestvovali u procesu privatizacije.„Siguran sam da je bilo situacija kod subvencija da se urgentno isplati novac, a ne pokrije se papirima. Čuvena je i priča o kreditima Svetske banke, gde je od nekih pet milijardi evra iskorišćeno svega 1,5 milijardi, a na ostalo su se plaćali penali“, naglašava Savić.Bilo bi dobro, napominje on, kada bi država napravila neku radnu grupu, ali i da izađe i pošteno kaže: ovo smo zabrljali, ovo nismo mogli da uradimo.

„To je tako zato što imamo skromnu ekipu ljudi, u smislu iskustva i znanja skromnu, a s druge strane kada dođu stranci oni su veštiji, angažuju iskusne, najbolje advokate koji vrlo dobro znaju sve. Ti eksperti rade za veliki novac i dobro znaju da se zaštite ugovorima, dok kod nas imamo predstavnike države za koje ne znamo koliko su sposobni, iskusni i koliko su uopšte zainteresovani, jer znaju da neće morati da plate kaznu iz svog džepa“, napominje Savić.Od velikog značaja je da postoji transparentnost u izveštavanju, napominje on, kao i to da ne može da se desi da neko iz javnog preduzeća kaže kako neće da da informaciju od javnog značaja, jer je to nedopustivo. Savić ističe da smo još daleko od zemlje u kojoj postoji izražena odgovornost i da nam dok se ne uvede odgovornost i ne priznaju greške, neće biti bolje.

Upravo veća transparentnost povećala bi i odgovornost državnih organa, smatraju u Fiskalnom savetu, a Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da bi bez obzira na to što se u budžetskim dokumentima objavljuju brojni podaci o obavezama države prema stranim kreditorima radi sticanja potpunog uvida bilo potrebno da se zna koliko su i druge obaveze koje padaju na teret budžeta.„Jedna vrsta su upravo i sudski sporovi i međunarodne arbitraže. Sama činjenica da troškovi rastu čini dodatno opravdanim predlog Fiskalnog saveta da nam je potrebna veća transparentnost“, ističe Nenadić.Inicijativa Fiskalnog je odlična, smatra on, ali bi trebalo da se čuje i odgovor od resornih ministarstava na koji način može da se poveća transparentnost, da se od njih dobije informacija gde vide prepreke i kako razmišljaju o smanjenju tog rizika.„Sigurno je da ne možemo dobiti informaciju o tome kakva je strategija države u određenom sporu, ali čini mi se da bi bilo smisleno da znamo kolika je visina štete koja preti u slučaju da se izgubi spor. Osim toga, treba razmotriti i da li je postupanje države ispravno, da li bi troškovi mogli da budu manji“, napominje Nemanja Nenadić.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram