53
Dragan Popović ima 50 godina. Pre korone je bio potpuno zdrav i nije uzimao nikakvu terapiju. Virus ga je oborio, pa je sa obostranom upalom pluća i izuzetno niskom saturacijom hitno primljen u privremenu bolnicu u beogradskoj Areni. Posle devet dana lekarskog tretmana, za koji ima samo reči hvale, sada je mnogo bolje, pa očekuje i da uskoro bude pušten na kućnu negu i oporavak. U ispovesti za naš portal, Dragan nam je opisao ne samo teške bolesničke momente, već i neke pozitivne stvari koje je doživeo - prijateljstva koja će se nastaviti i mimo bolničkih postelja.
Dragan nam je preneo iskustvo koje, nažalost, proživljavaju i prepoznaju mnogi koji su se suočili sa koronom. Ovo je njegova ispovest, od dijagnostike i višečasovnih čekanja u redovima ispred lekarskih ordinacija, do trenutka kada se njegovo zdravstveno stanje naglo pogoršalo, pa je, kako nam opisuje, svestan, ali nemoćan, završio na bolničkom lečenju i kiseoniku.
Ovo je Draganova priča, sudbina koja bi mogla da zadesi bilo koga od nas:
„Jedan kolega sa posla je javio da je pozitivan i ja sam dobio temperaturu, pa sam rešio da se testiram. Stigao je rezultat, bio sam pozitivan. Od simptoma samo temperatura. Tako je bilo prvih pet dana, slušali su mi pluća, sve je bilo dobro – tamperatura sporadična i ništa nije naslućivalo da će to biti neki teži oblik. Onda je krenulo.
Prošle srede ujutro sam ustao, bilo mi je zakazano vađenje krvi i rendgen pluća. To je već bio neki sedmi dan kako se pojavila temperatura. Ustao sam sa mukom, ali sam funkcionisao. Seo sam u auto i prvo sam krenuo da mi izvade krv i urade rendgen. Čekao sam dva sata i onda je krenulo naglo pogoršanje. Čekao sam tog dana u tri reda. U Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu do lekara sam stigao oko šest sati uveče. Tada sam već osetio da je mnogo teža situacija, da vazduha nemam, da to mnogo brzo napreduje. Svestan, ali nemoćan da se pomerim ili bilo šta uradim. Doktor, kada me je pregledao, video je da je saturacija veoma niska, da su zahvaćena oba plućna krila – sve mi je bilo loše. Napisao mi je odmah uput za Arenu.
Iz auta su me faktički izneli i u kolicima uneli u Arenu. Bio sam svestan svega, ali slab i teško pokretan.
Moja iskustva iz Arene su skroz pozitivna. Ljudi su savesni i rešeni da svima bude ukazana adekvatna pomoć. U svakom momentu su dostupni pacijentima. Praktično me je sestra obilazila na svakih 15 minuta. U kakvom je stanju pacijent, tako mu se i ukazuje nega. Nemam ni najmanju zamerku na osoblje, svi su tu na visini zadatka. Gledaju nas sa pažnjom, ne samo da otaljaju posao, nego i da saslušaju.
Na dva sata se meri temperatura. Stalno smo pod kontrolom i stalno neko brine o nama. Osećamo se sigurno, što se tiče te medicinske nege.
Ljudi se ovde trude i oko higijene, čisti se redovno. Dobijamo tri obroka koja su onako kako treba.
Ovo je deveti dan od kada sam primljen. Već drugi dan sam mogao da funkcionišem pristojno, treći dan još bolje, sada sam odlično. Završavaju se protokoli, bio sam na snimanju pluća, ja mislim da su to završni pregledi i da će uskoro da me puste kući.
Nas je 15 u sobi, svi smo humani jedni prema drugima i pomažemo se. Svi smo u istoj borbi u istoj smo muci i gledamo kako jedni drugima da olakašamo i da se što pre iz ovoga izbavimo.
Biće i prijateljstava odavde. Arena nas je zbližila. Nas je 15 u sobi, a nas petorica kao da smo tempirali da se upoznamo i da se družimo, a ne da bolujemo zajedno“.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
