3
Na današnji dan 2003. godine ubijen je Zoran Đinđić. Sahranjen je tri dana kasnije, 15. marta. Na dan njegove sahrane, 22 godine kasnije, ova zemlja koju je pokušao da vrati na kolosek normalnosti, reda i prosperiteta i to platio glavom, živi vremeplov i opet kreće iz početka.
Od tih kobnih dana pa do sada, svake godine se ponavljaju metafore i epitafi koji su se odavno izlizali i postali su dosadni zveket (političkih) narikača, od kojih mnogi i dalje parazitiraju, zajedno sa mahovinom, na njegovom sanduku. I kad ih čovek, iz godine u godinu svakog 12. marta sluša, počinje da ima više poštovanja za one koji su ga iskreno mrzeli ili ga i dalje mrze, nego za te čuvare lamenta kog jednom godišnje teatralno izvuku, proparadiraju s istim i onda odu dalje sa onim konobarskim rečima na usnama „šta smo ono ovde imali“. Na mestu njegove pogibije juče su stajali neki ljudi koji su potrošili i ono malo njegovog političkog legata, na grobu oni koji nisu umeli da ga sačuvaju.
Mnogi koji su se kleli u njegove ideje, prvom prilikom su ih razmenili na političkoj pijaci za pakt sa onima koji su ga za života satanizovali, spuštajući kočnicu na pušci, čiji će oroz povući kažiprst neke budale kome su oči služile samo da nišani, a ne da se istima osvrne oko sebe.
3
19
25
Kada je u svoj politički kredo upisao manifest istinskih promena zaparloženog društva i države, on je, istovremeno, tim činom izdao poternicu protiv sebe i na čelu i grudima iscrtao metu, u koju su od tada ciljali milioni cevi dok na kraju kroz jednu od njih nije otposlat i metak. Srbija je na živog Đinđića gledala s podozrenjem i sumnjom, a razumela ga je tek kad joj više nije mogao pomoći.
Da je ta Srbija pročitala ono što je Đinđić napisao pre nego što će postati političar, verovatno ga opet ne bi do kraja razumela, ali bi ga bar za nijansu više poštovala. I možda bi ta nijansa bila dovoljan pancir da zaustavi ono tane koje su najgori od nas tociljali u tami čaure i u sopstvenom pomračenju , računajući kako će im se, ako Đinđića uklone sa puta, taj put pretvoriti u široku auto-stradu, na kojoj za njih više neće biti nikakvih prepreka.
Pa, koliki je to onda bio čovek taj Đinđić kad je mogao da prepreči ceo put i nije se mogao zaobići nego je morao biti uklonjen? Očigledno, preveliki.
I nije problem što je stajao na putu, već što je nameravao da ga asfaltira, a ovi svati su i dalje hteli makadamom. Plašila ih je nedokučivost budućnosti u koju je on bio zagledan, jer je pretila izvesnosti njihove prošlosti. Nervirala ih je njegova energija, jer su, s pravom, slutili da bi u toj viziji Srbije i oni morali da rade. Ljutila ih je Đinđićeva namera da im u ruke da štap i nauči ih da pecaju, umesto da im servira gotove filete.
Nije Đinđić bio svetac niti je imao takvih ambicija. Jednog smo bili posvetili pa se zbog toga još krstimo i levom i desnom, onda smo, u međuvremenu, uzdigli drugog, koji je priveo kraju ono što je Milošević započeo i sada mladost ove zemlje pokušava da zaustavi sunovrat i dok se taj, u svojim „božanskim visinama“, sporadi sebe, sklanja iznad oblaka, mi se još čudimo što je kiša slana.
Oni koji Đinđiću crtaju oreol iznad glave, rade to da bi se oni sklonili ispod njega. Oni, pak, što ga predstavljaju kao đavola, time samo maskiraju sopstvene roščiće, trozubac i repinu. Nema više pouka nad grobom Zorana Đinđića. Ako ste ih iskreno željni, pročitajte bar neku njegovu knjigu i shvatićete ko je bio i šta je hteo. Paradoksalno, oni koji su ga ubili to su znali a da ne sriču slova u rečima koje je ispisao. Nikakva nadnaravna moć već čist životinjski instinkt da se zaštiti sopstveni brlog ostavljen u nasleđe ovim sadašnjim koji redovno zalivaju džunglu!
Tri su čvorišta u čije je rešavanje Đinđić ušao frontalno, kao što je inače radio, ličeći na „žonglera koji je bacao sve više i više predmeta u vazduh i nekako uspevao da nijedan ne padne na zemlju“(Vilijam Montgomeri): reforme zaparloženog društva, evropski kurs Srbije i kosovski problem.
U suštini, kako je to videla Latinka Perović, Đinđić je formulisao alternativu dominantnom kolektivizmu i nije bio prvi koji je to uradio, ali je temeljnije od drugih opisao dramu srpskog naroda u epohalnim promenama na kraju prošlog milenijuma, a suštinu drame je video između dve mogućnosti.
„Jedna je da se na te promene reaguje zatvaranjem i odbranom kolektivističkog identiteta, a druga da se tim promenama pridruži… Đinđić nije uprošćavao: svaki od izbora je rizičan, ali je upoređivao njihove efekte pre nego što je postao odlučni zagovornik pridruživanja Evropi. Srpsko društvo je nesigurno u odnosu prema Zoranu Đinđiću, jer, za razliku od njega, nije, još uvek, samo napravilo izbor između pomenute dve mogućnosti“, zapisaće Latinka Perović u „NIN-u“.
Ono što je kod njega bilo jasno opredeljenje, postala je izraubovana priča u koju, iako je nove elite papagajski ponavljaju, one same nikad do kraja nisu poverovale. Strategija je poprimila oblik iznudice, a njeni se promoteri, sve vičući kako „Evropa nema alternativu“, panično okreću unatrag ka rezervnom položaju sumnjive samodovoljnosti u kome je ostalo zaglavljeno državno sidro.
Suštinsku razliku između Đinđića i njih pravi činjenica koju je Perovićeva lucidno primetila neku godinu posle ubistva:
„Zoran Đinđić nije bio srpski političar pod uticajem Zapada, već zapadnjak u Srbiji!“
Što se Kosova tiče, možda to pitanje ne bi rešio, ali bismo barem znali na čemu smo. Kad je shvatio da Kosovo milošću međunarodne zajednice ide ka punoj nezavisnosti, „digao je prašinu“ iako je, po sopstvenom priznanju, dobijao iz svetskih centara moći poruke da spusti loptu i da ne talasa!
Tražio je da se pitanje učešća Srbije na Kosmetu reši i „da država Srbija ima jasno definisana prava ili da nema svoja prava“.
Kako vreme prolazi, inventarisanje političkog dela Zorana Đinđića svelo se na mitologizaciju i na vajkanje kako bi on, da je ostao živ, rešio sve naše probleme. Da li bi?
Istoričarka Dubravka Stojanović ustvrdila je da je Đinđić, iako sa jasnom predstavom šta i kako treba da uradi, za to pregnuće imao sužen manevarski prostor.
„Najveće probleme je imao upravo sa onima sa kojima je morao da vlada, a nije se stiglo do izbora gde bi se to raščistilo. Nije imao podršku ni u društvu ni među svojima!“
U suštini, on je tek mrtav dobio podršku koja mu je falila dok je bio živ, a na priču kako ga nismo dovoljno razumeli, profesorka Stojanović daje strašan odgovor:
„Shvaćen je, zato je i ubijen!“
Ovu tezu je mnogo godina ranije vrlo eksplicitno formulisao pokojni profesor Vojin Dimitrijević zaključujući kako je „Đinđić ušao u Augijevu štalu, zasukao rukave i počeo da je čisti. Ubile su ga zmije koje su se kotile u đubretu, gnjide koje su obitavale u balezi i užireni mudroseri koji su ležali na prljavoj slami!“
Zapravo, „ubila ga je država u stanju dvovlašća“, zaključio je advokat Srđa Popović, a na pitanje da li je energija koju je pokrenula njegova smrt potrošena na nekakvu borbu sa kriminalom, umesto na duboke političke reforme, Popović je ovako odgovorio: „Ne vidim nikakav suštinski napor. Bilo je jedno fingiranje i politike i reformi i puta ka Evropi, vreme je proticalo, stvari se donekle jesu menjale, ali ne zaslugom vlasti!“
Zapravo, prava priča o Zoranu Đinđiću, u svim ovim godinama posle njegovog ubistva, niti je osporavanje kome su skloni njegovi politički oponenti, niti idealizacija koja je postala pokriće za sopstveno nečinjenje takozvanih baštinika njegovog dela. Ona je pitanje propuštenih šansi u skladu sa njegovom opaskom kako „u svakom čoveku postoje nada i strah. Pitanje je samo u tome da li ćete podsticati jedno ili drugo“.
Đinđić se bio opredelio za nadu, mi smo odabrali strah.
Pre osam godina je Gorica Mojović u kući Kralja Petra Prvog Oslobodioca organizovala i priredila izložbu povodom godišnjice njegove smrti, kojom je podsetila na jednog drugog Zorana Đinđića – intelektualca širokog zamaha u kome su se saželi filozof, naučnik, pisac, prevodilac, fotograf i čovek pun života bez praznog hoda u njemu i karijeri.
Da se zadržao u filozofiji, možda bi i danas bio sa nama, ali se zaljubio u politiku – parnjaka najstarijeg zanata na svetu – i tu ljubav, koja je na ovim prostorima po pravilu nesrećna i tragična, platio je sopstvenim životom. Međutim, kad se pogleda ili bar malo pročita ono što je promišljao i o čemu je pisao, ispada da nije moglo drukčije. Za filozofa Zorana Đinđića ideje su bile samo prazna snatrenja, ukoliko nisu bile proverljive u praksi.
„Javnost se najviše interesovala za njega kao političara i čoveka, procenjivala mu karakter i ličnost, a u zapećku su ostali uvidi u ono što je on pisao, u njegovo raskošno znanje i obrazovanje, spisateljski i filozofski dar. Zaboravlja se da je preveo pet jako ozbiljnih filozofskih knjiga i neverovatno je koliko je on za jedno kratko vreme uspeo da uradi: njegovu bibliografiju čini skoro 260 bibliografskih jedinica, što deluje impresivno. U vreme kad je živeo u Nemačkoj i kad mu je filozofija bila preokupacija, govorio je da ne želi da bude političar i da ga ne zanima vlast. Političar je postajao nakon povratka u Beograd i živeći na relaciji Nemačka – Srbija – Austrija. I što se više vraćao Srbiji, tako se više približavao politici. A onda kad je već počeo da se bavi politikom, govorio je da više ne zna ni gde su mu knjige i da se više ne bavi filozofijom. Kad bolje iščitate ono što je napisao i radio, jasno se vidi da su podloga njegovog političkog delovanja bili filozofski uvidi i odnos prema idejama. Jer, kao filozof se uvek pitao šta sa tim idejama, kako se one ostvaruju u praksi. Kao što se u politici pitao šta je sa političkim namerama i kakve su posledice tih namera. Govorio je „mene ne zanimaju dobre namere, one su stvar elementarne pristojnosti. Zanimaju me posledice“, reći će tada Mojovićeva, koja je bila i jedan od članova uredničkog tima Izdavačkog centra Saveza socijalističke omladine, koji je izdao prvu Đinđićevu knjigu „Subjektivnost i nasilje“, sada već davne 1982. godine. Rukopis je doneo novinar Milorad Vučelić.
Među autorima, sada već obimne, literature o Zoranu Đinđiću ima onih koji smatraju da ga njegov tragični kraj ubistvom u punoj snazi i jedinstvenoj ulozi učinio miljenikom istorije. Tako će konstatovati Latinka Perović, autor zbornika radova o ubijenom srpskom premijeru „Zoran Đinđić: etika odgovornosti“, a slično je zaključio i istoričar Milan St. Protić, ipak ostavljajući prostora sumnji.
„Ubijene vođe ulaze u nezaborav i legendu i Đinđićevi krvnici obeležili su mu mesto među besmrtnicima. To, međutim, nije izvesno.“
Kako god i ako je ima, istorijska besmrtnost je laža i neuverljiv argument naspram činjenice da bi nauštrb te slave danas dvoje dece imalo živog oca, supruga muža, a tek na kraju bismo validirali gubitak ili dobitak na političkoj sceni. Međutim, kako se, u ovoj zemlji zagađenoj politikom, i lik i delo Zorana Đinđića učitavaju, pre svega, kroz taj njegov angažman, ta odrednica će, nažalost, biti i ostati „prva lopta“ za tumačenje onoga što je radio i bio prvi demokratski premijer Srbije. Kad je već tako, onda razmišljanje i pitanje koje je tada Latinka Perović postavila, dobija puni smisao u lutanjima ove zemlje i onih koji joj zapadnu kao lideri.
„Bez spremnosti srpskog društva, pre svega njegove intelektualne elite, da postavi pitanje zašto je posle Đinđića tamo gde je bilo i pre njega, ono neće moći da razveže čvor u koji se tim ubistvom uvezalo izbrisavši granicu između politike i zločina. To jest, da li je Srbija posle Zorana Đinđića ona Srbija za čiji je opstanak kao uslov označeno i izvršeno njegovo ubistvo sa kojim su u Srbiji politička misao i koncepcija postkomunističkog razvoja Srbije ubijenog premijera predstavljali izdaju. Zašto je on ubijen?“
Pravi odgovor na ovo pitanje i njegovo prihvatanje bez zadrške i relativizacije razrešio bi mnoge dileme i olakšao put Srbije ka uređenoj zemlji, što je bila Đinđićeva ideja vodilja koju je platio glavom, pridružujući se, i životom i smrću, knezu Mihailu i ostalim reformatorima koji su punim elanom pokušavali da srpsko društvo zarobljeno u orijentalnu svest i pritvorno politikanstvo, vrate na pravi put. Nažalost, gotovo nikog od njih nismo do kraja razumeli, modernost za koju su se zalagali krstili smo izdajom nacionalnih interesa (a da ni danas ne znamo šta pod tim podrazumevamo), mnogima smo svesno sekli krila, a neki su morali i da poginu kako bismo dalje nastavili sa tumaranjem.
2
4
0
Bukadžijsko i populističko ovde je uvek imalo primat nad pristojnim i odmerenim, pa su zato u kolektivnom pamćenju ostajali oni sa viškom hajdučkog u sebi, nego oni koji su snagom uma, pismenosti i političkog znanja pokušavali nešto da promene. Tako se i zaboravlja da je Zoran Đinđić, uz Jovana Ristića, Stojana Novakovaića, Milana Piroćanca, Milovana Milovanovića, Marka Nikezića bio deo plejade najtemeljnije obrazovanih političkih ljudi u modernoj istoriji Srbije.
„Svaki od njih ima potvrdu u svom delu izvan politike!“, reći će Latinka Perović. Za razliku od većine, dodali bismo, koji jedinu potvrdu dobijaju u politici.
U raznim pokušajima derogacije Đinđićevog političkog aranžmana, najčešće utemeljinim na dosetkama kafanskih sveznalica i površnim novinarskim uvidom, prenebregava se i činjenica da je ovaj čovek do tančina poznavao srpsku istoriju, da je čitao memoare velikih reformatora, oduševljavao se Vukom Karadžićem, Dositejom Obradovićem, knezom Mihailom Obrenovićem…
Đinđića smo upamtili kao dinamičnog političara koji brzo donosi odluke, a on je takav bio i u saznavanju. Fakultet je završio pre vremena, doktorsku disertaciju je napisao u najkraćem mogućem roku, engleski jezik je savladao za samo nekoliko meseci, imao je ambiciju i istoriju da ubrza. Njegova temperamentna opaska o „trutovima“ koje je terao da idu kući i spavaju ostala je, ali trebalo bi se setiti i strogosti prema samom sebi definisanoj u rečenici: „Ono što sada spavam, kradem od života!“
Moglo bi se reći kako je od njega samo metak bio brži. Ali dovoljan da zaustavljen u Đinđićevom srcu zaustavi i Srbiju. Koja se, evo, nadajmo se, opet pokreće.
Kako vreme odmiče sa godišnjicama smrti Zorana Đinđića, jedan od najčešćih diskursa u kome se taj tragični događaj razmatra jeste onaj pod radnim naslovom: gde bi Srbija bila da je on ostao živ?
Manje-više, bila bi ovde gde je i sada.
Nije ova tvrdnja relativizacija Đinđićevog potencijala i snage za političke i društvene promene – on je neupitan i dokazan u ono malo vremena koliko mu je dozvoljeno da pokaže šta ume i može, već realne želje, volje i mogućnosti srpskog društva, ali i političke elite čiji je zaštitni znak bio, da ga na tom putu prati. U svemu tome se oskudevalo i onda i sada.
Zato odgovori na pitanje gde bi danas bila Srbija sa Đinđićem više liče na spisak lepih želja i nerealnih očekivanja koja podrazumevaju da bi jedan čovek sam mogao da obavi ogromni posao i počisti sve naše Augijeve štale, a većina bi onda sa tribina sišla na teren da proslavi pobedu. Da nije tako, ne bi se olako zaključivalo kako bi, samo da je Đinđić ostao živ, Srbija odavno bila u Evropskoj uniji, javna preduzeća uspešno privatizovana i definitivno rešeno pitanje Kosova. A možda bismo bili i prvaci sveta u fudbalu. Teško.
Na pitanja šta bi bilo kad bi bilo, približno tačno se može odgovoriti samo na osnovu onoga kako trenutno jeste.
A jeste da su suvereno na vlasti isti oni, jedni pod originalnom, drugi pod lažnom etiketom, koje je demokratski korpus ove zemlje na čelu sa Đinđićem bio poslao u istoriju, a oni su se odatle vratili jači, organizovaniji i beskrupulozniji. I nije taj vaskrs bio posledica njihove snage, koliko očite slabosti demokratske opcije i nedostatka kondicije onih koji su u njeno ime nastupali da završe započeti posao.
Oni nisu krčili put za bolje, nove i sposobnije, već su oslobodili prostor da se vrate oni stari i gori. Sami nisu napredovali nego su se politički i ljudski kvarili. Nisu ozdravili sistem nego su ga dodatno korumpirali, dok nisu potrošili zadnju rezervu podrške u narodu, inače labilnom po pitanju demokratskih tekovina i vrednosti. Sa takvima oko sebe ni onakav Đinđić nije imao neke šanse.
Danas imamo, gotovo politički mrtvu, Demokratsku stranku, koja je prvi put od obnavljanja pala ispod cenzusa u Beogradu i koja se tek posle mnogo godina setila da bi mogla da oživi i gomilu političkih marginalaca otcepljenih od nje.
Danas imamo situaciju da će se pre podići spomenik Slobodanu Miloševiću nego Zoranu Đinđiću, a i ako ga Đinđić dobije, podići će mu ga oni protiv čije se ideologije i politike borio, likujući nad nesposobnosti i nemoći njegovih političkih sukcesora.
Danas Srbiju u Evropsku uniju (kao) vode najbolji učenici Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja!
Danas je Srbija upravo ono čega se Đinđić bojao da ne bude: zemlja u beskonačnoj ostavinskoj raspravi. I na kraju, jedno pitanje: gde se delo onih pola miliona ljudi koji su se našli na beogradskim ulicama na dan Đinđićeve sahrane, nisu se valjda svi učlanili u Srpsku naprednu stranku? Izgleda da je Zoran Đinđić uzalud poginuo!
„…Mi smo imali dva velika sna tokom 19. i 20. veka, koji su veoma skupo koštali naciju, a na kraju se pokazali kao ipak pogrešni: to su bili komunizam i nacionalizam… To su bile dve velike pokretačke ideologije, koje su, kako se na kraju ispostavilo, pokretale negativno u ljudima. Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom u razvoju, sa malo vamo – malo tamo… Ovim ljudima treba smisao u životu i to ne samo u pojedinačnom, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept… Jer, svaka ljubav, skoro svaka ljubav, traje izvesno vreme, a potom se gasi. Samo u srednjem veku je postojala večita ljubav, ta nesrećna ljubav koja traje do smrti. U 21. veku, kada na jednu ljubav nema odgovora toplim osećanjima, potražiće zamenu. I prvo najbolje, odnosno najgore rešenje jeste, naravno, nacionalizam.“
(Iz Đinđićevog govora na Čerčilovom simpoziju, Cirih, oktobar 2002. godine)