Direktor "Vinče": Nuklearke su naša nasušna potreba ukoliko želimo da dišemo čistiji vazduh

Institut "Vinča" potpisao je važan međunarodni sporazum sa francuskom kompanijom EDF, jednim od lidera u razvoju nuklearne energije.

Direktor Instituta "Vinča" Slavko Dimović kaže za RTS da saradnja sa francuskom kompanijom predstavlja naučno-tehnološki zamajac i strateški dokument koji nas, preko nuklearnih elektrana, vezuje za jednog od najvećih proizvođača električne energije.

S obzirom na to da je EDF uradio preliminarnu tehničku studiju, sporazum predstavlja i nastavak uspešne saradnje „Vinče“ sa Ministarstvom energetike, sa Ministarstvom nauke i utemeljenje razvojnog puta ka srpskom nuklearnom programu.

Ko radi u nuklearnoj elektrani

Dimović objašnjava da je nuklearna elektrana jedna mala strateška fabrika koja, u zavisnosti od kapaciteta, zapošljava od 1.200 do 1.500 ljudi. Od tog broja, 10 do 12 odsto čine stručnjaci direktno vezani za radioaktivnost – nuklearni fizičari, nuklearni inženjeri, fiziko-hemičari.

Oko stotinak stručnjaka je vezano za samo funkcionisanje nuklearnog reaktora.

Kako se postaje nuklearni fizičar

Do zvanja nuklearnog fizičara ili inženjera nekada se dolazilo preko fakultetskih smerova koji su u međuvremenu ugašeni nakon Černobilja i moratorijuma na izgradnju nuklearki. Danas, kaže Dimović, nuklearna energija doživljava svoju renesansu.

„Pošto nemamo vremena za gubljenje, jedina mogućnost je da, pored oživljavanja tih predmeta na fizici, hemiji, Elektrotehničkom fakultetu, naši studenti posle osnovnih studija idu na master programe. U zavisnosti od afiniteta, sposobnosti i želja, mi kao najveći institut u jugoistočnoj Evropi možemo da im pomognemo da nastave školovanje u Južnoj Koreji, Americi, Rusiji, Francuskoj ili Kini. Spremamo njihova buduća znanja kako bismo u sledećih deset godina iškolovali sto nuklearnih inženjera i fizičara“, ističe Dimović.

Primer iz Ljubljane

„Potrebno je završiti dvogodišnje master studije, a potom i specijalističke, kako bi se stekla praksa. To ne sme biti samo teorija“, kaže Dimović. Navodi primer Instituta „Jožef Štefan“ u Ljubljani, gde je obučavanje kombinacija teorije i prakse.

Kasnije će partneri u izgradnji nuklearke učestvovati i u edukaciji i u nadzoru, dok će „Vinča“ biti regionalni edukativni centar koji će komunicirati sa javnošću na transparentan i nedvosmislen način.

„Pitaj Vinču“ – šta zanima građane

Najčešće pitanje građana, po rečima Dimovića, jeste: „Otkud se mi sada, posle toliko godina, pojavljujemo u javnosti?“

„Ljude muče nedoumice oko stručnog kadra, radioaktivnog otpada i nekih senzacionalnih članaka iz nerelevantnih izvora. Zato idemo direktno među ljude – u gradove, gimnazije, tehničke škole – kako bismo razuverili građane i vratili poverenje u naš najveći institut“, naglašava Dimović.

Gde se grade nuklearke i ko ih gradi

Francuska je, prema rečima Dimovića, primer gde se nuklearke grade pored auto-puteva, uz primenu strogih mera zaštite.

„Najveći graditelji su Francuzi, Rusi, Amerikanci i Južna Koreja“, dodaje direktor „Vinče“.

„Danas je veća verovatnoća da vas ujede egzotični pauk u Australiji nego da nastradate od incidenta u nuklearki. Mnogo su češći akcidenti u klasičnim industrijskim postrojenjima“, tvrdi Dimović.

S druge strane, priznaje da je u početku potrebno nositi se sa negativnim stavom javnosti i imati „debele živce“ i volju da se istraje.

Šta dobijamo od nuklearne elektrane

„Najveće koristi od nuklearki su smanjenje efekta staklene bašte, energetska stabilnost, energetska diversifikacija – jer niste vezani samo za jednog snabdevača“, objašnjava Dimović.

„Ne morate kupovati gorivo od jednog proizvođača. Ali, najveća prednost je promena srpskog ’majndseta’ – jačanje samopouzdanja, nauke, inženjerskih kadrova i vraćanje poverenja u struku i institucije, pre svega u Institut ’Vinča’“, ističe Dimović.

„Nuklearne elektrane nisu samo realnost – one su naša nasušna potreba ako želimo da dišemo čistiji vazduh“, zaključio je direktor Instituta „Vinča“.