19
Porodice u Srbiji koje imaju decu sa razvojnim smetnjama, osim što nemaju nikakvu sistemsku podršku države, prinuđene su da plaćaju logopedske tretmane više desetina hiljada dinara mesečno, ne samo u privatnim, već i u pojedinim državnim ustanovama, dok najmlađim pacijentima iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine, terapije u našoj zemlji refundiraju njihovi fondovi za zdravstvo.
Roditelji, koji su na ivici očaja, kažu da u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora “Đorđe Kostić”, mesečno potroše i preko 50.000 dinara samo na tretmane kod logopeda i defektologa, a ovu uslugu je do 2011. godine, u pomenutoj ustanovi, pokrivao Republički fond za zdravstveno osiguranje.
“Za decu koja su ovde pacijenti, a državljani su Crne Gore i BiH, tretmani u Institutu su besplatni, iz razloga što njihovi fondovi za zdravstveno osiguranje pokrivaju ove terapije, odnosno refundiraju. Sa druge strane, mi, koji smo državljani Srbije, moramo svojoj deci da plaćamo svaki tretman 2.800 dinara, jer ih osiguranje ne pokriva. Mesečno to bude blizu 60.000 dinara, što je cela nečija plata. Za nas država nema pare, već moramo sami da se snalazimo”, revoltirano priča Olgica Zdravković, čiji je sin do nedavno odlazio na tretmane u ovu ustanovu.
Prema podacima Fonda za zdravstveno osiguranje u Crnoj Gori, u Beograd, još od 2014, svake godine sa uputom za logopeda i defektologa, stigne oko 250 mališana, a godišnji troškovi RFZO se kreću od 500.000 do 600.000 evra za tretmane.
Nažalost, u Srbiji je, prema rečima roditelja dece sa razvojnim smetnjama, u državnim ustanovama nemoguće dobiti više od jednog termina nedeljno, a često dobijaju samo dva do tri mesečno, što nije ni blizu dovoljno.
“Za svaki problem koji dete ima, bilo da je autizam, ADHD ili razvojna disfazija, ključan je logoped, a ne psiholog ili terapeut. Ako dete nema minimum tri tretmana nedeljno, neće doći do poboljšanja, a u državnim ustanovama jedva uspete da dobijete jedan nedeljno, pa su roditelji prinuđeni da vode decu kod privatnika. Logopedi neće da rade u državnim ustanovama jer im se ne isplati. U Institutu ‘Đorđe Kostić’ ima termina, ali i tamo se plaćaju”, priča Jovana Stošić, mama petogodišnjeg dečaka, koji odlazi na privatne terapije.
Ona navodi da ga je vodila u državne ustanove, da je način rada i organizacija katastrofalna, a da detetu ne mogu da pomognu.
“Potrebno je da pre postavljanja dijagnoze prođe osam pregleda u jednom ili u dva dana, a to je u državnoj ustanovi, za moje dete, trajalo dva meseca jer nisu mogli da nađu termine. Nema logopeda, nema ko da radi sa ogromnim brojem dece kojoj je pomoć neophodna. Moj sin je imao dve godine kada smo ga vodili na dijagnostiku, pa su prvo rekli da ima razvojnu disfuziju, potom da mu nije ništa već je samo nevaspitan, a onda su nam nudili dva do tri logopedska tretmana u mesec dana, što njemu ništa ne rešava, jer je toliki fond potreban na nedeljnom nivou”, priča ova mama.
Cena jednog tretmana koji sada plaćaju privatno je 2.500 dinara.
“To je duplo više nego dvočas iz matematike ili fizike. Roditelji masovno nemaju da plate, jer je veliki trošak, a nije jedini. Mi potrošimo između 30.000 i 40.000 dinara mesečno samo na tretmane kod logopeda, ali to je jedini način da se dođe do boljitka”, naglašava Jovana.
U Srbiji, ističe ona, nema nikakve sistemske podrške za porodice sa decom koja imaju razvojne smetnje.
Pročitajte još:
19
7
2
0
“Predsednik priča o delfinarijumu, koji jeste odličan za decu sa autizmom, ali mi nemamo logopede, ni suštinsku podršku ove države, da ne pričamo o inkluziji u kolektivima, koja je katastrofalna. Od dijagnoze do terapije, kod nas ništa ne funkcioniše. U vrtićima zaposleni nisu obučeni za rad sa decom koja su drugačija, ne umeju da se nose sa problemom, roditelji opet trpe pritisak, pa decu ispisuju iz vrtića”, priča Jovana.
Niko roditeljima ne pomaže, a još moraju da plaćaju tretmane za decu.
“Nisam znala kako da se ponašam sa svojim detetom kad sam primetila simptome. Trebalo bi da postoje ljudi koji će roditelje da nauče, da im pokažu šta da rade ako dete ima ADHD. Dete mi je hiperaktivno, ne može da sedi mirno 20 sekundi i lista slikovnicu, mora neprestano da se kreće, a meni psiholog u državnoj ustanovi kaže da samo sa njim treba polako, da je sve u redu”, priča ova mama.
Roditelji se slažu da je jedina ustanova, u kojoj je moguće da se deca leče o trošku osiguranja, Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju „Prof. dr Cvetko Brajović“.
Nažalost, potvrđuju da su u ovoj ustanovi ogromne gužve i da je moguće dobiti jedva tri termina mesečno.
„Pokrenuli smo 2023. godine u RFZO inicijativu za obezbeđivanje uputa za decu iz Srbije, a prema nezvaničnim informacijama, RFZO je dobio miṣ̌ljenje Instituta ‘Batut’. Međutim, do danas, nažalost, od njih nismo dobili odgovor, niti informaciju o daljim preduzetim aktivnostima“, kažu u Institutu „Đorđe Kostić“ za Nova.rs.
O razlogu za plaćanje tretmana u Institutu “Đorđe Kostić”, za decu koja su državljani Srbije, ali i osiguranici fonda, iz RFZO nismo dobili odgovore do objavljivanja ovog teksta.
***
BONUS VIDEO: Šta inspekcija zamera Defektološkom fakultetu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare