Danica je jedina žena - skiper u Grčkoj, kancelarijski posao zamenila jedrima: “Ovo je definicija slobode, dok poštujete prirodu i živite za dobar vetar”

Na pitanje, šta za nju predstavlja jedrenje, Danica kao iz topa odgovara:

“Slobodu!”

Avanturistički, aktivni, dinamični, morski, i na momente rizični, odmor, pruža isključivo plovidba na vetru, a obilazak grčkih ostrva uz otvorena jedra, u poslednjh nekoliko godina, omiljena je zabava i trend među srpskim turistima.

Kad zakorače na brod, uglavnom očekuju kapetana-skipera-muškarca, a onda se iza kormila pojavi ona – Danica.

Od Vojvodine do luke u Grčkoj

Rođena u Subotici, odrasla u Kanjiži, danas živi u grčkom lučnom gradu Kala Neri.

“Tata je oduvek želeo da zajedno odemo na jedrenje i u ovom poslu sam, na neki način, zahvaljujući njemu. Mnogo mi je pričao o jedrilicama, pa sam se pre godinu dana častila za rođendan, došla u Kala Neru u Klub kapetana, i prošla obuku za skiperku”.

Zaljubila se u jedrenje i odlučila da ostane.

“Tatu još nisam provozala, nikako da se uklopimo sa obavezama, ali doći će i taj dan i biće poseban”, sa širokim osmehom na licu, vedra i preplanula, priča nam lepa Danica.

Upravljanje jedrilicom je muški posao i niko nikada ne očekuje ženu za kormilom.

“Nisam jedina. Ima još žena skiperki, ali trenutno nijedna nije aktivna. Naravno, malo nas je u celom svetu, jer ovo je dominantno ‘muška industrija’”, priznaje Danica, koja se u ovom poslu snalazi podjednako dobro kao i muške kolege.

Svi slušaju kapetana

Odmor - na moru, traži dobre vetrove, bez kojih je jedrenje nemoguće, a to je jedno od tri osnovna pravila. Drugo je dobro društvo, a ono osnovno glasi:“Skiper (kapetan) mora da se sluša!”.

“Desi se da u grupi turista bude muškaraca koji sumnjaju u mene i to odmah primetim, ali čim isplovimo mišljenja i pogledi se promene. Važno je da se na brodu svi slušamo, ali i da u određenim trenucima rade ono što im kažem, kako bi plovidba bila uspešna i bezbedna. Posao skipera je, između ostalog, da umiri svoje turiste. Moramo uvek da učinimo da se osećaju sigurnim na moru”, naglašava Danica, koja je trenutno jedina aktivna žena-skiper na Sporadima u Grčkoj.

Problemi se, priznaje, neplanirano dešavaju.

“Nešto se na jedrilici pokvari, dođe do nepredviđenog nevremena, zakaže sidro, otkaže motor, svašta se dešava. Iskusniji skiperi od mene su me naučili da se priroda uvek poštuje i da nikad ne radim ništa mimo nje, što znači da ako duva jak vetar - ne isplovljavam. U jedrenju je najvažnija priprema, praćenje prognoze i vetrova. Ako je jak vetar ne širimo cela jedra, nego samo deo i sve uvek zavisi od vremenskih uslova”, sa osmehom priča ova mlada, hrabra skiperka, koja je ove godine imala pravu borbu sa morem.

Olujna plovidba do Peloponeza

Rizična plovidba trajala je tri dana.

“Otišla sam sa kolegom da pokupim brod koji je oduzela policija zbog prevoženja migranata. Stajao je tri godine vezan na jednom mestu. Sve sa njega bilo je ukradeno. Bio je potpuno ogoljen. Trebalo je da ga prevezemo oko Peloponeza, a Korintski kanal u tom periodu nije bio otvoren. Nismo imali ništa od opreme. Vinčeve za navijanje užadi smo sami morali da ugrađujemo. Jedrilica nije imala čak ni glavno jedro, samo đenovu, predjedro. Brod je bio obrastao u školjke i alge, i išao samo dve do tri milje na sat”, priča Danica.

Na putu do Peloponeza prošli su oluju.

“Prvu noć smo sa Lefkade stigli do Peloponeza, a drugu noć smo uleteli u oluju. Talasi su bili visoki oko pet metara, a vetar je bio 30 čvorova. Brod je bio potpuno mokar, kao i mi. U nekom trenutku odustala sam od presvlačenja, nije bilo svrhe. Borili smo se sa talasima, dok se napokon nisu smirili pred zoru. Spavali smo na dva sata, prvo on, pa ja i tako u krug, kako bismo pazili na brod”.

Bez vetra nema jedrenja, a motor je bio pokvaren.

“Kad je stao vetar, upalili smo motor, ali se svaki čas gasio. Tu, poslednju noć, ugasio se tačno 40 puta. Trećeg dana smo konačno uplovili u marinu u Kala Neri, ali nismo mogli da joj priđemo do kraja, jer se motor ponovo ugasio, pa smo sidro bacili na sred mora”, seća se ova mlada kapetanka, svoje, do sada, najuzbudljivije i najrizičnije plovidbe.

U proteklih godinu dana odlazila je kući, u Srbiju, samo dva puta, a u Grčkoj je od februara.

“Svi su me podržali u ovom poslu, porodica i prijatelji, ali mi mnogo nedostaju. Ovde sezona dugo traje, a kući sam odlazila dva puta u proteklih godinu dana. Sad imam sedmu vezanu turu i nema pauze sve dok ne izvadimo brodove, a to je tek posle regate, koja je uglavnom poslednje subote septembra”.

Nikad više kancelarija

Od kako se zaljubila u jedra, talase i vetar, kaže da ne bi mogla sebe nikad više da zamisli na kancelarijskom poslu.

“Odustala sam od takvog posla i takvog života. Pre ovoga, radila sam u Srbiji onlajn u agencijama za marketing, ali sad čak ni taj posao od kuće ne bih mogla da radim. Jedrilica mi je i kuća i radno mesto. Ovo je definicija slobode, dok poštujete prirodu i živite za dobar vetar”.

Vredno uči grčki i kaže da joj sve bolje ide.

“Jedva čekam da ih sve razumem. Ovde od februara pripremam brodove za sezonu, a u aprilu mi je počela škola jedrenja. Imala sam školarce za regatu, među kojima najmlađi imaju 18 godina, a najstariji do 50, 60”.

Dok razgovaramo na njenom brodu, u večernjim satima, sprema se za spavanje – napolju.

“Uvek spavam napolju jer je prijatnije. Tako čujem šta se dešava oko broda i ako se desi nešto neuobičajeno mogu da reagujem. Desi se da dune vetar, a da nije najavljen. Mi, skiperi i skiperke malo spavamo, rano se budimo, sa prvim sunčevim zracima. Ustajemo u šest ili ranije, da ugrabimo dan. Kad smo noću napolju, čujemo svaki šum, lakše pazimo na vremenske uslove koji su na najvažniji i prate se iz časa u čas. Neprestano čuvamo svoj brod, a i brod tako čuva nas”, zaključuje Danica.

***

BONUS VIDEO: Hoće li Grčka poskupeti ove sezone: Ko sve može besplatno na Rodos?