Dana, sekretarica koja je preživela 18 različitih direktora i znala 400 brojeva telefona napamet

„Mi smo se nekada družile i profesionalno i privatno. Svaka sekretarica u Kragujevcu znala je svoje koleginice u drugim državnim firmama i gradskim službama. Danas toga nema. Danas mlade koleginice imaju računare, mejlove, po dva mobilna telefona, ali ne razgovaraju međusobno“, pomalo razočarano počinje  Dana za Nova.rs, priču o svom zanimanju i iskustvima koja je stekla kao sekretarica.Prisećajući se svojih početaka, kaže da je prvog dana na radnom stolu zatekla olovku, rokovnik, telefon s brojčanikom i mašinu za kucanje, koju, iskreno dodaje, nije znala da koristi.Završila je gimnaziju, pa kaže da nije imala veštine kucanja kao koleginice iz ekonomske škole, ali ističe da je u svoj posao „unela nešto vrednije“, odnosno iskustvo koje je stekla igrajući u kragujevačkom „Abraševiću“ skoro 20 godina.„Kucanje sam naučila za nedelju dana, ali sam odnos sa ljudima, druženje i pripadnost kolektivu, naučila u Abraševiću. I osmeh. U poslu sekretarice, najbitniji je taj osmeh i ljubaznost. Kada neko dođe u firmu, prvi susret koji ima i prvi utisak koji stiče o toj firmi je upravo sekretarica. Kakav utisak ostavi sekretarica, takva je i firma. Ja sam svakog gosta dočekala tako što ustanem od stola i pozdravim se, a danas i nije baš tako“, mišljenja je naša sagovornica.Dana – najpoznatija sekretarica u KragujevcuDana je čitav radni vek provela kao sekretarica u jednom državnom preduzeću. Direktori su se menjali, ali je ona uvek bila „desna ruka“, koje nijedan rukovodilac nije hteo da se odrekne.U preduzeću se promenilo 18 direktora, a glas o Daninoj profesionalnosti uvek je „išao“ ispred nje, pa je svaki novi direktor, priča ona, prilikom dolaska u firmu govorio „Za Vas sam već čuo“.A u Kragujevcu, nema ko nije čuo za Danu sekretaricu. Spada u staru gardu i bila je sinonim za taj poziv.U poslu surovi profesionalac i čuvarka poslovnih tajni, a mimo posla, humanitarka, organizatorka druženja koleginica, veseljak i prva u kolu kada je neko slavlje.

Ipak, Dana je pre svega, uvek „branila“ profesiju sekretarice od zluradih komentara i glasina, ističući da je to izuzetno težak i odgovoran posao, te da dobra sekretarica „drži i nosi“ celu firmu.Zbog toga je omiljena među koleginicama, koje je već 30 godina biraju za predsednicu kragujevačkog ogranka republičkog  Udruženja sekretara i sekretarica.Jubilej – pola veka republičkog Udruženja sekretara i sekretaricaVeć 50 godina, sekretarice imaju svoje Udruženje, a do pre nekoliko godina, okupljale su se dva puta godišnje. Jednom na seminaru sa stručnim predavanjima, a drugi put na Sportskim igrama sekretarica.U Soko Banji će krajem maja biti održana svečanost povodom jubileja, a Dana u Kragujevcu uveliko okuplja staro članstvo, koje se u međuvremenu osulo, što zbog privatizacije državnih preduzeća, ekonomske krize, odlaska u penziju, pa na kraju i pandemije.„Ta druženja su bila neverovatna. Sve je počelo u vreme velike Jugoslavije, pa su dolazile koleginice iz drugih republika. Svi smo se lično znali. Sa nekima sam i dan danas u kontaktu. Imale smo i jednog kolegu koji je redovno dolazio, to je Simo Bajić, on je bio sekretar u Generlaštabu i jedini muškarac u Udruženju. Simo nam je bio glavni za organizaciju, on je na seminare uvek išao dan ranije da nam pripremi materijale za predavanja“, priseća se Dana.„Bile smo umrežene bolje nego internet“Dana priča da su srpske i jugoslovenske sekretarice, bile povezane i solidarne i da „nije bilo tog posla koji ne može da ti završi sekretarica u bilo kom gradu“.

Praveći paralelu sa današnjim vremenom, ona opisuje da su bile „umrežene bolje nego internet“ i da se za sve privatne potrebe u drugom gradu „prvo zvala koleginica sekretarica“.Anegdote sa druženja – nezaboravne uspomeneSportske igre sekretarica i stručni trodnevni seminari, koji su se obično završavali svečanom večerom i uz muziku, u današnjem poslovnom rečniku bi se zvali „tim bilding“, što zapravo i jesu bili.Na tim druženjima, kao pokretač zabave Dana je uvek prednjačila, a anegdote se i danas prepričavaju.„Svake godine imamo temu, kojom se predstavlja grad iz kog dolazimo. Uglavnom je to pesma ili igra. Jednom mi je palo na pamet da sviramo frule. Pošto je Bora Dugić moj drug iz Abraševića, znala sam da ima školu frule. Na pijaci sam kupila 18 frulica i podelila koleginicama. Spremile smo kasetu da damo orkestru i u tajnosti dogovorili da sviramo na plejbek. Ja sam ozbiljno predstavila našu ‘grupu‘, rekla kako smo išle kod Bore Dugića na obuku i sve je krenulo dobro, dobile smo aplauze. A onda je koleginicu iz Komore ponela atmosfera i ona je dunula u frulu iz sve snage. Začuo se pisak koji je sve nadjačao i uprska celu stvar. Bi, šta bi, posle smo sve okrenule na šalu“, priseća se Dana.

Druge godine, trebalo je da pripreme hor, a Dana se prijavila du bude dirigent. Umesto palica koristila je dve varjače, što je izazvalo salve smeha, pa je nesvesno „sabotirala“ i svoje kolegenice, koje nisu mogle da otpevaju numeruu do kraja.Kada je van posla, Dana je koristila svaku priliku da uveseljava koleginice.Tako je prilikom jednog odlaska na seminar, kao vođa puta u autobusu, „iz štosa“ stavila tablu „prevoz đaka“ umesto „slobodna vožnja“.„Zaustavila nas je milicija, ušla su dva milicionera u autobus pun žena i pitaju - a gde su ovde đaci“?  Vidim ja da je vozač prebledeo, milicioneri mrtvi ozbiljni. Meni u sekundi proradi i kažem - Pa ovo su đaci, mi smo večernja škola. Nasmejaše se oni i jedan reče – E, gospođo, kad ste nas ovako slatko nasmejali, nemam srca da vas kaznim, i tako nas pustiše“, podelila je Dana sa nama samo neke od brojnih anegdota.Sekretarica bez kompjuteraNa kraju, ova harizmatična i duhovita sekretarica kaže, da je svoj posao, sve do odlaska u penziju radila bez kompjutera, iako su već uveliko postali standardna oprema za sekretarice.

„Dodelili su i meni jedan kompjuter, ali mi stvarno nije bio potreban. Šta će mi, da u njega unosim brojeve telefona i zakazujem sastanke? To sam sve mogla i bez kompjutera. Direktor, malo malo, kad prođe pored mene, pita  – Dano, Vi još niste naučili u kompjuter?  Onda sam mu odgovorila – Direktore, znate šta? Ja sam u Abraševiću naučila da igram Kokonješte, to je najteže kolo. Da hoću, mogu da naučim i kompjuter za dva dana. Posle me više ništa nije pitao. Ja sam napamet znala 400 brojeva telefona. Danas, ako sekretarica izgubi telefon, ode sve, nema nijedan broj“, zaključila je ovapenzionisana sekretarica.BONUS VIDEO: Snalaženje u 20. veku bez telefonske sekretarice

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sbbkbbinsert1olivernektarijevicsnalaenjeu20vekubeztelefonskesekretarice-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4930535"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram