Cvijić za Nova.rs: Ko ukaže na korupciju, prođe kroz pakao

Razgovor sa novinarom NIN-a Vukom Cvijićem, ovogodišnjim dobitnikom nagrade "Dejan Anastasijević" Nezavisnog udruženja novinara Srbije za seriju tekstova pod nazivom "Afera Krušik", počinjemo opaskom o njegovom najnovijem članku na tu temu, "Ponovo radi Krušik".Naime, uzbunjivač Aleksandar Obradović nedavno je za naš portal izjavio da ne radi već osam meseci, i da je u "Krušiku" pod suspenzijom, pošto je osumnjičen za odavanje poslovne tajne jer je otkrio da je otac ministra policije Branko Stefanović bio povezan sa firmom GIM koja je po povlašćenim cenama kupovala oružje od valjevskog proizvođača oružja.Šta nam govore te dve informacije, da "Krušik ponovo radi", a da ne radi uzbunjivač iz "Krušika" Aleksandar Obradović?Nije problem što "Krušik" radi, već što radi na isti način na koji je Obradović ukazivao, a to je, po svemu sudeći, koruptivan način. Problem je što je čovek koji je ukazivao na korupciju ostao bez posla, a oni koji su odgovorni za to i dalje rade isti posao. Takvu poruku nam šalje vlast.Zaista, tekst koji je izašao u NIN-u u četvrtak je nov,  ali sva dešavanja na koja ukazuje su "stara": tu su kupci koji dobijaju povlašćene cene, fabrika koja gomila gubitke, direktori koji se rotiraju po foteljama u domaćoj namenskoj industriji... Koliko je još posla ostalo na rasvetljavanju te teme, očigledno da nagrada "Dejan Anastasijević" nije kraj te priče za tebe? Ne znam, ali izgleda da nije, sudeći po tome da oni o kojima i mi u NIN-u i druge, slobodne redakcije pišu, ne samo da ne staju, već ih  ni ne brine što smo im na tragu. Rukovodstvo "Krušika" izdaje politička saopštenja, koja kao da piše neko iz odbora Srpske napredne stranke (SNS), što je u suštini i istina, pošto su tamo ljudi zaposleni po partijskoj liniji, a ne po stručnosti.O tome, nažalost, govore rezultati "Krušika", evo punih pet godina koliko je ta fabrika u blokadi navršilo se 9. marta, kada je Vučić posetio Valjevo pred uvođenje vanrednog stanja. Ali to izgleda nije problem, problem je kada se ukaže na korupciju.

Moj motiv da se uopšte bavim tom temom bio je da pišem o čoveku na koga se obrušio ceo državni aparat, umesto da se obruši na one koji su upleteni u korupciju.  A potom, polako ulazeći u tu priču, uvideo sam razmere te korupcije, i sada pišem o "velikim poslovima", o GIM-u odnosno preduzeću za koje posreduje otac ministra policije,  o International Golden Group (IGG) iz Abu Dabija, preduzećima Slobodana Tešića koji je finansijer SNS.Ne treba zaboraviti da se u "Krušiku" dešavaju i sitnije korupcije - papir koji fabrika kupuje nabavlja firma koja je  vezana za ljude bliske vlasti. Zaključak je, dakle, da se na svaki mogući način izvlači novac iz te državne firme, i preliva u privatne džepove, a prave štetu svima nama, jer građani su na neki način vlasnici "Krušika".Naša novinarka Ana Lalić bila je uhapšena zbog priče o manjku zaštitnih sredstava u Kliničkom centru Vojvodine na početku epidemije. Oprema za rad joj je bila oduzeta, a pokrajinski sekretar za zdravstvo poručio je, nekoliko dana pošto je puštena iz pritvora, da "zna ko su njeni izvori". Šta govori taj strah od ljudi koji uzbunjuju, koji "progovore" u javnosti, šta oni mogu da urade tom uhodanom sistemu?Čim se nešto taji, ima zašto se taji, rekao bih.  A poruka dešavanja oko Ane Lalić i Aleksandra Obradovića je - ako se usudite da ukažete na korupciju, da kažete da nešto nije u redu, vi ćete proći kroz pakao, a ne oni koji to čine. Takođe, nažalot, ta dešavanja govore o razmeri korupcije, i činjenici da ne postoji institucija koja može da zaštiti novinare i uzbunjivače osim javnosti i građana.Da li je to uvek isti "deo" javnosti koji reaguje ili te priče dopiru do najšire javnosti? Te priče se polako šire, i to me podseća na devedesete: društvo bilo zatvoreno, istina nije mogla da se čuje sa nacionanih frekvencija. Bilo je drugih metoda zastrašivanja, pa i ubistava kolega, ali nije bilo tako frontalno kontrolisano da se vrši pritisak na svakog pojedinca koji se usudi nešto da napiše.To se na najbrutalniji način desilo Ani Lalić, koja ne samo da je prošla propagandnog "toplog zeca" nego su državni organi zloupotrebljeni za njeno hapšenje.Na dodeli nagrade "Dejan Anastasijević", američki ambasador Entoni Godfri nazvao je novinare profesionalnih i nezavisnih medija u Srbiji zdravstvenim radnicima demokratije - ima li dovoljno zaštitne opreme za takve zdravstvene radnike?U mojoj redakciji, NIN-u, imam svu podršku koja mi je potrebna, ali čim zakoračim van redakcije, sama država i vlast nas ne doživljava kao nešto što treba da postoji u društvu.

Svako društvo koje teži da bude normalno mora da ima profesionalne i nezavisne medije, ali nas ovde država doživljava kao neprijatelje. I to se oseća na nekoliko nivoa, počev od besmislenih stvari, da nam institucije ne daju odgovore na pitanja: kada smo pitali MUP kakvi su to ugovori o skladištenju oružja u magacinima ministarstva sa firmom GIM, za koju posreduje otac ministra Nebojše Stefanovića,  nismo dobili odgovor, evo ima devet meseci.Drugi nivo je...ne mogu ih nazvati medijima...to su tabloidi na nacionalnim frekvencijama i u štampanom izdanju, propagandni servisi vlasti, koji nas stalno napadaju, i crtaju nam mete.Treći nivo je kada nas prozivaju predstavnici vlasti, da smo izdajnici, strani plaćenici,i kako to već ide. Taj vokabular su savladali još devedesetih, a čovek koji je tada bio ministar informisanja i koji je danas predsednik svih građana Srbije opet deli ljude na izdajnike i podobne.

Svojevremeno si, pre dvadesetak godina, bio meta druge državne mašinerije, kada je Resor državne bezbednosti rešio da prisluškuje tvoj mobilni i fiksni telefon. Sećam se kako si se šalio da su sa fiksnog  mogli samo da saznaju koje recepte deli tvoja baka.  Tražio sam uvid u taj predmet, i ispostavilo se da tamo zapravo piše da su me prisluškivali kako bi ih odveo do počinilaca i nalogodavaca ubistva na Ibarskoj magistrali.

Vrlo je zanimljivo da je prisluškivan novinar koji je hteo da istraži taj masakr, i ukazivao da iza tog slučaja stoji državni aparat, a čovek za koga se ispostavilo da je glavni organizator tog ubistva, Milorad Ulemek Legija, nikada nije bio prisluškivan. Takvi su bili kriterijumi te "duboke države", da se prisluškuje novinar a ne, recimo, takav čovek koji je sigurno bezbednosno interesantniji od mene.Kada je reč o vezama državnog aparata i kriminala, koliko se današnje prilike razlikuju od tog doba pre dvadesetak godina? Tada je bilo ljudi u vrhu državnog aparata, koji su hteli da raskinu sa takvom praksom. O tome, ako ništa drugo, svedoči ubistvo premijera Đinđića, koga su ubili  isti ljudi koji su odgovorni za "Ibarsku magistralu".To je ta, i govorim bez zadrške, "duboka država", ukorenjena toliko da se devedesetih u tajnoj policiji  nije znalo ko je policajac a ko kriminalac, pa su pripadnici zemunskog klana imali službene legitimacije i policijsko obezbeđenje. Tada su se pokazali i jači od države, ubili su premijera.Što se tiče današnjice, mogu samo da navedem činjenice. Branko Crni bio je zamenik šefa Državne bezbednosti iz tih vremena ubistava Radeta Markovića. Branko Crni je takođe bio član glavnog odbora SNS, koji je na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije pokušao da da alibi optuženom, pripadniku iste službe kojom je on komandovao. Mislim, zato, da činjenice savršeno govore o odnosu sadašnje vlasti prema "dubokoj državi".Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram