Cvejić: Slušali smo slogane "Srbija ne sme da stane", a morali smo svi da stanemo

Prema njegovim rečima, današnji dan je i u njegovoj porodici u potpunosti posvećen ovoj pretužnoj godišnjici.

"Čini mi se da smo se malo možda pomakli. Ipak je napokon ulaz u školu u Kralja Milutina koliko toliko upristojen za svrhu kojoj sad služi, neka vrsta svetilišta za roditelje ubijene dece, a i za nas ostale, ne znam zašto to nije moglo ranije, mi smo se tamo okupljali svake srede, pre dve ili tri nedelje tamo još nije bilo ničega, a evo sada vidimo da je to ipak upristojeno, da je utisak mnogo bolji, makar ovako privremeno, nadam se da to privremeno rešenje neće potrajati 40 godina kao što je kod nas praksa", kaže on.

Ističe da "jesmo kultura zaborava i kultura neodgovornosti, nekažnjivosti", piše N1.

"Nama je na Starom Sajmištu u Drugom svetskom ratu ubijeno više od 30.000 sugrađana, tamo i dan danas nemamo ljudski spomenik i memorijalni centar koji bi ovekovečio uspomenu na te ljude, imamo kafanu, privatan vrtić, teretanu, ljudi žive jer ih je muka naterala, zato i strahujem da ćemo ostati na ovom privremenom rešenju, što ne bismo smeli da dozvolimo, nadam se da neće tako biti", dodaje on.

Podseća da nam se nikad ništa slično nije dogodilo.

"Nikad u Jugoslaviji nismo imali ovakav slučaj, nigde u svetu nije jedan trinaestogodišnjak ubio desetoro ljudi u školi, to nas je zateklo, to je razumljivo, i donosioce odluka, ali je previše vremena prošlo, onda je nastupila potreba da se pošto poto obezbedi nekakav privid normalnosti, 4. maja smo imali utakmicu, tek 5. dan žalosti, da smo imali dan žalosti sutradan, a ne utakmicu, možda bi makar ljudi iz Dubone i Malog Orašja bili sa nama. Slušali smo slogane ‘Srbija ne sme da stane’, kada se ovako nešto dogodi svaka zemlja, svako društvo bi moralo da stane. Morali smo svi da stanemo, da se zapitamo kako je moglo nešto ovako da nam se dogodi", kaže on.

Smatra da se radi o odsustvu političke volje da se krene u neko dublje preispitivanje stanja u kome se naše društvo nalazi godinama i decenijama.

"Odsustvo volje da se promeni put kojim se krećemo. Decu smo vratili u istu školu sedam dana kasnije, isto u sredu, nismo napravili rez, to nije lako, suštinski i dubinski se preispitati, možda smo pogrešili, nije lako reći pogrešio sam, ali ukoliko se ne budemo suštinski preispitali, ovde je bio rat devedesetih, ulice su bile preplavljene oružjem, ja sam išao u tu školu, nikad se ništa slično nije desilo devedesetih, nego nam se desilo 2023. godine", kaže on.

Smatra da se za proteklih godinu dana nismo u dovoljnoj meri probudili.

"Da li će nas ova godišnjica malo trgnuti iz sna, nadam se da hoće, sve što sam video danas, daje mi neku malu nadu. Prošlo je godinu dana, prošli su i pomeni, parastosi, sahrane, sad treba nastaviti nekako živeti dalje, mora se nastaviti život, ali se mora promeniti put, jer put kojim smo se kretali do 3. maja, doveo nas je do 3. maja", kaže on.

Opširnije o obeležavanju godišnjice masovnog ubistva u OOŠ "Vladislav Ribnikar" čitajte u našem lajv blogu.

***

BONUS VIDEO - Godina tuge - majsku tragediju ne možemo i ne smemo da zaboravimo - Rada Đurić, Veran Matić