Buda ima 90 godina, kuva već sedam decenija, hranila i Tita

Motel “Sopoćani” smešten je u šumici, odmah pored srednjevekovnog manastira. Iako smo stigli u sumrak, lepota i mir ovog mesta su se odmah osetili. Ali, ono što nas je primamilo, bio je miris hrane koja se spremala. Provirili smo kroz prozor kuhinje i videli našu junakinju Budu kako u poznoj starosti sprema specijalitete.

Dočekala nas je kako i priliči. Domaćinski i sa osmehom na licu. Ali, bilo je neverovatno videti bakicu, kako kao čigra ide kroz kuhinju, i u istom trenutku sprema teletinu, pastrmku, i mesi pogaču. I sve vreme ima vremena da popriča sa nama.„Verovatno ste gladni. Sad će Buda da vam spremi da nešto probate“, reče nam naša domaćica.I bilo je krajnje neočekivano probati njenu teletinu na žaru, sa vrućom pogačom, sirom i kajmakom. Ukusi koji satima ostaju dominantni. I onda je počela da nam priča o sebi i životu koji je posvetila kulinarstvu.Budimirka Buda Mladenović nikada nije otišla iz Sopoćana, mesta u kojem se i rodila pre skoro 90 godina. Kao devojka je ušla u kuhinju hotela, koja je kako se kasnije ispostavilo, postala i njen život, ali i dom. Buda radi u motelu od svoje 20. godine i to u dve smene. Od jutra kada uključi šporet pa sve dok i poslednji gost ne ode. I tako punih 66 godina.

„Išla sam ranije da pomognem i po sobama. Gde god je nešto trebalo da se uradi, išla sam. Poranim ujutru i spremim teletinu i jagnjetinu i odem da pomognem. A u kuhinji sam radila sve dok je bilo gostiju“, kaže Buda.Iako je u penziju otišla pre dvadesetak godina, Buda i dalje sprema čuvenu teletinu na žaru. Kađe da nikada nije otišla na bolovanje, a u hotel su dolazili da probaju njene specijalitete mnogi državnici i diplomate. Njena jela pohvalili su Tito, Kardelj, Ranković. Dobijala je pisma od diplomata iz svih krajeva sveta.„Svaki je zadovoljan otišao. Šefovima bi se obično zahvalili, uz reči da je hrana odlična. Nekada je ovo mesto bilo baš sređeno. Sa ćilimima i nameštajem sa duborezom. A narod nije ni znao šta je duborez“, priseća kroz osmeh bakica Budimirka.Kako kaže, kulinarskom zanatu naučila je kuvarica Moše Pijade, a ubrzo je počela sama da eksperimentiše i priprema specijalitete domaće kuhinje ovog kraja, poput proje, raznih pita, pogača, jagnjetine, teletine...„Tražili su me i iz UN, Metropola... Svuda su me tražili. Ali, nisam nigde htela da odem. Tadašnji direktor mi je predložio da idem dva meseca u jedan hotel u Kraljevu, kako bi položila za kuvarstvo.Nisam ni to htela. Bila sam mlada i plašila sam se da odem“, priča ova bakica.

Za 60 godina rada dobila je jednu sobu na korišćenje. U njoj samo prespava jer najveći deo dana provodi u kuhinji. Često misli na godine koje su prohujale. Kako kaže, pokušala je da jednom ode, i to u Nemačku. Ali, odmah se i vratila u Sopoćane.„Sanjala sam dom, moje selo, prirodu, ljude... I vratila sam se u moje rodno mesto. Nikada više nisam ni pomislila da odem“, kaže Buda.Naša heriona nam je ispričala da je nikada nije zanimalo da ide kod frizera i da sređuje kosu.„Moje drugarice su išle. I zvale su me da krenem i ja. Ali, ja sam im rekla, biću ovakva kakvu me je Bog stvorio“, reče nam Budimirka i nasmeja se.I tako godinu po godinu, deceniju po deceniju, motel joj je postao jedina kuća. Iako je decenijama bila šef kuhinje i glavna kuvarica, Buda je primala minimalnu platu jer nije imala nikakvu školu i vodila se kao nekvalifikovan radnik. Takva joj je sad i penzija.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram