3
Naš najveći uspeh je što se i gledaoci nacionalnih televizija u kriznim situacijama okreću nama i najviše nam ukazuju poverenje, jer znaju da mi ne krijemo ništa, da kod nas ništa ne treba da čitaju između redova, ocenjuje za Nova.rs Igor Božić, izvršni producent N1 povodom šeste godišnjice početka emitovanja programa ove televizije.
Napeto, izazovno, pod pritiscima, ali vrlo strastveno i veoma zadovoljno onim što smo uspeli da postignemo za ovih šest godina, tako Božić u jednoj rečenici opisuje put koji je do sada prošla ova medijska kuća. U intervju za Nova.rs objašnjava na kakve probleme nailaze u radu, zašto vlast od ove redakcije želi da napravi svog političkog protivnika, kao i kako deo javnosti koji je kritičan prema vlasti ne razume ulogu medija u društvu.
Šta je ključna stvar koju je N1 postigao u proteklom periodu?
Suština onoga što smo postigli je da nam ljudi veruju i u svim kriznim situacijama ukazuju nam poverenje jer znaju da mi nećemo da krijemo informacije. To je naš moto. Mi smo krenuli od toga da kod nas nema zabranjenih tema, i to se pokazalo kao pravi način da vrlo brzo pridobijemo publiku.
Imamo egzaktne podatke da kada je krenula kriza sa koronom da je veliki broj ljudi koji gleda medije sa nacionalnom frekvencijom krenuo je da se informiše na našem kanalu. Ono što je vrlo zanimljivo, iako smo svaki put kad su neki izbori u Srbiji imali odlične rezultate u kablu, to je ovog puta, na početku korona krize, bila dramatično veća razlika. Bili smo duplo gledaniji od onog sledećeg iza nas na toj listi kanala.
To se pre svega vidi kada su u pitanju tzv. brejking njuz, odnosno ključne i prelomne vesti, tada svi poklanjaju poverenje nama. Kada su letos bile demonstracije, pošto smo bili jedina televizija koja je o tome izveštavala, procenat gledanosti bio je 50 odsto. To znači da je polovina ljudi koja je u tom trenutku gledala televiziju preko digitalnih kablovskih prijemnika gledala nas.
Sa kakvim problemima i izazovima ste se suočavali na početku, a kakve probleme imate sada?
Od početka smo imali problema i nailazi na otpor. Mislim da je to zbog biografija ljudi koji su došli da rade na početku, jer su to bili ljudi iz nezavisnih medija. Karakter ove vlasti u Srbiji je da to odmah prepozna kao da smo neprijatelji i krenuli su da nas etiketiraju. Prvo su nas označili kao „žute“ novinare, pa kao američke, koji će prema njihovim tumačenjima raditi u američkom interesu, a protiv Srbije. Ne mogu da kažem da je to bilo stidljivo u početku, jer nam je i tada izgledamo dosta strašno. Međutim, to se tokom godina toliko multiplikovalo. Ako pogledate šta sada pišu o N1 na svim nivoima, i to ne samo u jednom tabloidu, već u svim, a znamo da su oni svi bliski sa vlašću, onda vam je jasno da to nije slučajno.
Taj glas objektivnosti koji mi želimo da predstavimo, naš način da pružimo pravu sliku šta se zaišta dešava u Srbiji, da pokažemo obe strane medalje, jasno je da to smeta delu javnosti koju predstavljaju ti tabloidi i koja se ponaša onako kao što vlast diktira.
U čemu se ogledaju pritisci kojima ste izloženi?
Nas niko ne zove, a verujem i znam da kolege koje rade za javni servis ili druge privatne televizije bukvalno zovu i diktiraju šta treba da rade, koja pitanja treba da postave. Mi tih problema nemamo. Međutim, imamo problem pritiska koji se kreira oko nas, iz tabloidnog okruženja, koje nas konstantno targetira, etiketira, iznosi laži i poluistine o nama, targetira pojedinačno novinare izvlačeći im neke fotografije iz mladosti.
Svako ko na bilo koji način pokušava da bude profesionalan, postane meta napada. Skoro da ne znam novinara, koji nije prošao toplog zeca tih tabloida i te botovske javnosti na društvenim mrežama.
I kako onda izgleda rad u takvim uslovima?
Javnost u Srbiji je duboko podeljena i zatrovana uticajem botova i jedne i druge strane na društvenim mrežama, i u tabloidima, koji su instruisani iz političkih centara moći. To je naš glavni problem. Mi se u takvoj situaciji osećamo kao da stojimo sami, uz nekoliko nezavisnih portala i nedeljnika, kao da smo, praktično, na vetrometini. Ključni problem je što u poslednje dve godine nas pokušavaju da spreče da radimo svoj posao i da se to prikaže kao nešto drugo, da nam se udari neka etiketa. Kao da smo, na primer, Đilasovi, iako on nema nikakave veze sa našom kućom. Naprotiv, kada dođe da gostuje vrlo se iznervira kada mu postavimo neka pitanja, jer takvi su političari.
Vlast, pa i deo javnosti koji deli poglede vladajuće koalicije, doživljavaju N1 kao opozicionu televiziju.
Da, nas pokušavaju da predstave kao političke protivnike, kao političkog činioca. Vi ćete često čuti Aleksandra Vučića da kaže u obraćanju našim novinarima “Ja znam da vi mene ne podržavate” ili da bude ironičan “Znam da me podržavate”. On od nas pokušava da napravi svog političkog protivnika.
Mediji ne treba da podržavaju nikoga, već treba da izveštavaju o onome što se dešava. Oni pokušavaju da nas gurnu u tu stranu i da na taj način opravdaju zašto mi izveštavamo kako izveštavmo. Verujem, na žalost, da kod dela biračkog tela i publike koja to sve gleda na nacionalnim televizijama danima i mesecima, da takva sumanuta teorija, kada se ponovi i hiljadu puta, u nekim glavama može čak da zvuči i kao istinita.
Kako se protiv toga borite?
Radimo svoj posao najbolje što možemo, a dolazimo u situaciju da moramo da objašnjavamo ljudima da ono što radimo je normalan novinarski posao. Najtužnije je da ostajemo sami na toj vetrometini, da nema nikoga da nas zaštiti i da je sve manje medija koji mogu da izdrže te pritiske.
Međutim, drugi deo javnosti, koji je protiv vlasti, očekuje od vas da budete vetar u leđa opoziciji, da vodite njihove bitke.
To je takođe pritisak, to njihovo viđenje stvarnosti i novinarstva. Ne sumnjam da bi opozicionim političarima značilo da je neko na njihovoj strani, ali nama je to takođe pritisak takvo viđenje našeg posla.
Nekako kao da se podrazumeva da drugi mediji prave gluposti koje prave, ali nama se prebacuje i kada napravimo sitnu grešku u potpisu u 12 sati dnevnog programa, što je logično i krajnje normalno. Odmah nam se to zamera.
Čak i javno mnjenje, koje nije na strani vlasti, odmah nam izriče najgore kriitke ukoliko se ono što radimo ne uklapa u ono što oni misle da bi trebalo da je naš posao. Treba se nositi i sa tim.
Napadaju vas i jedini i drugi, svako iz svog razloga, svako iz svojih interesa, a morate se odupreti se i jednom i drugom. Drago mi je što svi naši novinari izdržavaju, nije im lako kada ih neko zbog neke minorne sitnice kritikuje po društvenim mrežama. Nije jednostavno izdržati ni ovaj napad te druge Srbije, za koju nas ova prva optužuje da radimo za njih.
Vaša redakcija, ali i novinari pojedinačno dobijali su pretnje, bilo je i napada. Koliko je tih slučajeva procesuirano i kako ste zadovoljni reakcijom nadležnih?
Bilo je pretnji, napada, ali na svu sreću nije bilo ozbiljnih posledica i nadam se da će to tako i da ostane. Targetiraju nas desničari, to su pritisci koji uznemire novinare, jer ne znaju šta će da ih sačeka na ulici. Tako naš kolega Dušan Mlađenović koji ide ulicom sa trogodišnjim detetom doživi da ga spopada i uznemirava čovek koga posle osude na medicinsko lećenje zbog tih napada.
Međutim, posle kampanje koja se vodi protiv nas, dolazite u situaciju da može neko da uzme “svoju” pravdu u ruke i napadne fizički našeg novinara na ulici, jer poveruje u sve ono što je čuo o nama u medijima bliskim vlasti. To ne može vlast da kontroliše. Možda mogu da kontrolišu organizovane grupe, ali ono što proizvode svojom bukom protiv N1 je vrlo opasno. Mogu da proizvedu da ljudi koji su psihički labilni preuzmu stvar u svoje ruke i nekoga fizički kazne. To je ono što niko ne misli u vlasti kada lansira kampanje i proizvodi laži protiv nas.
Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal jeste reagovalo u nekoliko slučajeva pretnji. Nisu sve rešili, ali su se za neke potrudili. Imali smo i dve osuđujuće presude. Policija je pronašla čoveka koji nam je pretio da će nas zapaliti i on je osuđen na psihijatrijsko lečenje. Ne mogu da kažem da nisu reagovali, ali nisu baš uvek.
Šta su još mogli da urade, a nisu?
Evidentna je stvar da nikada nisu uradili ništa protiv ljudi koji su bacili letke nazivajući nas albanskim plaćenicima ili luksemburškom televizijom, uopšte se nisu potrudili da ih pronađu. Postoje ljudi koji prave organizovane grupe na Fejsbuku za vođenje kampanje protiv nas i te grupe plaćaju svoje postove. Dakle, neko ulaže novac u to da bi nas denuncirao i da bi nam pretio. Ti ljudi nikada nisu pronađeni. Ne mogu da izgovorim ime, ali mogu da sumnjam na čoveka koji stoji iza toga. Međutim, tužilaštvo, u tim slučajevima ništa nije uradilo. I onda čujemo savetnicu predsednika koja kaže da su to uradile desničarske grupe. Zašto oni, ako znaju ko je to uradio, nisu obezbedili da te desničarske grupe dođu pod udar zakona.
Kada se sve sumira, da li je situacija u medijima sada bolja ili gora nego pre šest godina? Kakva je u odnosu na neke prethodne periode?
Kada pogledam unazad šest godina, činjenica je da ova vlast kako prolazi vreme ulazi sve dublje u sve pore života, na nivoe ne samo do mesnih zajednica, nego i do privatnih firmi i mislim da je pritisak daleko veći. Jasno je to i kada čujemo da ljudi, koji su zaposleni u javnom sektoru, a imaju kablovskog operatora SBB, od svojih stranačkih nalogodavca dobiju poruku da moraju da se odjave sa SBB i pređu na MTS, da bi zadržali svoj posao. To nismo imali do sada čak ni u Miloševićevo vreme. To je perfidno uslovljavanje posla time šta će neko da gleda. Pri tome tvrdite da to radite u interesu državne kompanije, a zapravo vam je jedini cilj da smanjite uticaj onoga ko može da otvoreno govori o svemu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
