0
Život prvo nije bio darežljiv prema Anastasiji Petković iz Čačka. Rođena je sa svega 520 grama u dvadeset šestoj nedelji trudnoće, to jest na početku sedmog meseca, i preživela je, pre svega, zahvaljujući snazi, ljubavi i pozitivnim mislima njenih roditelja, koji su se svim srcem borili za tu malu grudvu mesa.
Priča da je šest meseci nakon što je došla na svet, provela na Institutu za neonatologiju u Beogradu, a budući da je sve to vreme bila u inkubatoru, stradao joj je vid i imala je nos nepravilnog oblika. Imala je više hirurških intervencija na očima, a nos je pre nekoliko godina operisala u Minhenu.
„Koliko sam bila malecka, mama je mogla da me uzme u šaku jedne ruke“, priča Ana, kako je od milošte zovu članovi porodice i prijatelji.
Pročitajte još:
Ona je zdravstvene probleme rešila, ali je kao školarac imala veoma teške i traumatične periode odbacivanje iz društva i zadirkivanje dece na račun njenog izgleda.
„Imajući u vidu da sam tako rođena, susretala sam se sa raznim vrstama omalovažavanja, deca su mi se rugala, jer sam malo drugačija, pre svega na račun fizičkog izgleda. Mnogo sam plakala u tom periodu – seća se Anastasija. Sve je to nju pogađalo pravo u srce, ali, kako navodi dalje, sada drugačije gleda na svet kao i na neprijatnosti sa kojima se suočavala.
„Shvatila sam da su to dečja posla, ali tek nakon bolnog iskustva. Mama mi je uvek govorila da ne treba da me dotiču ružne reči i uvrede koje sam doživljavala, ali lako je bilo reći, trebalo je izdržati. Sve je to uticalo i na moje samopouzdanje koje je došlo tek u trinaestoj ili četrnaestoj godini, iskrena je Anastasija.
Svoj, uslovno rečeno, lek protiv neprihvatanja, pronašla je otvaranjem jutjub-kanala, gde je objavljivala video-zapise, ali je, pre svega, pratiocima ispričala svoju životnu priču. Tu je stigla i prva podrška.
„Snimala sam stvari koje sam ja u tom periodu volela da gledam, poput organizacije radnog stola, nešto iz sveta mode i šminkanja… Takođe, tu su bili i skečevi o tipovima profesora, đaka… To su stvari koje su me zanimale, ali sada sam na Tik-Toku“, nastavlja svoju ispovest Anastasija.
Prema njenim rečima, najveća podrška u tom „rizičnom periodu“, pored mame Dragane i tate Saše, bila joj je baka.
„Naravno, tu su i nama bliski ljudi, sestre, tetka, rodbina, kumovi. Oni su sve moje loše faze, koje sam imala sa drugarima, pomogli da prevaziđem. Govorili su mi da su to, ipak deca, ali da nemaju elementarno vaspitanje. Međutim, o tome ništa nisam znala u tim godinama. Sve mi je strahovito teško padalo“, objašnjava Anastasija.
Roditelji su, dodaje Ana, bili mnogo uplašeni kada se rodila tako minijaturna, ali su se borili svim silama da preživi.
„Strah, panika, svakodnevno zvanje telefonom, to je bila njihova svakodnevica. Hvala mami i tati, ali i svima koji su bili uz mene i osnažili me da odrastem u ovakvu osobu, spremnu svima da pomognem, utešim i dam zrno nade onima kojima je neophodno“, zaključuje ova devojka koja sada živi neki drugi život, bez opterećenja i pogleda ispod oka.
Inače, Anastasija Petković je učenica srednje Ekonomske škole u Čačku, a školovanje će nastaviti u Beogradu, na Fakultetu za medije i komunikaciju.
Bonus video: Zašto rampe i liftovi za osobe sa invaliditetom nisu deo urbanističkog plana
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
