U Srbiji je, kod pripadnika većinskog naroda, snažno prisutan doživljaj istorije Srbije kao istorije srpskog naroda, gotovo bez ikakvih saznanja o prošlosti manjinskih zajednica, čiji su pripadnici, rame uz rame sa srpskim narodom, stradali u antifašističkoj borbi. Želeći da ukaže na ovo, Centar za istorijske studije i dijalog, Vladi Srbije i Skupštini Srbije dostavlja Platformu o unapređenju praksi javnih komemoracija vezanih za manjinske grupe - da se ukaže i javno obeleže stradanja i doprinos manjinskih naroda.
„Logor Topovske šupe osnovan je u Beogradu avgusta 1941. godine od strane nemačkog okupatora. Prvi zatočenici bili su muški Jevreji iz Banata i Beograda, oko 5.000 njih, a kasnije i muški Romi iz Beograda, oko 1.500. Svi su ubijeni u masovnim streljanjima u Jabuci, Jajincima i na drugim stratištima oko Beograda. Danas zgrade u kojima su bili zatočenici pripadaju privatnoj kompaniji koja namerava da umesto njih izgradi – tržni centar. Na jednom zidu ploča postavljena od strane Jevrejske opštine Beograd jedini je podsetnik na to mesto i na žrtve“.
Ovo je samo jedan od deset predloga koje stručnjaci kroz projekat „Mesta pamćenja i mesta stradanja – topografija sećanja manjinskih zajednica u Srbiji“, predlažu da budu uključeni u sistem javnih komemoracija u Srbiji – da se ova stradanja javno obeleže i da se na njih ne zaboravi.
Već dugo se u Srbiji nije čula, nekada često ponavljana, ali retko istinski oživotvorena poruka da je etnička raznolikost Srbije njeno bogatstvo. Jedino oživotvorena ova ideja može da razvoje osećaj pripadnosti jednoj širokoj zajednici koja, organizovana kao moderna država, teži da stvori uslove za sreću svih svojih građana: ne uprkos njihovim različitostima, već upravo zato što poseduje takvu raznolikost.
Centar za istorijske studije i dijalog se nekoliko godina bavio istraživanjem raznih aspekata zajedničkog života pripadnika različitih naroda u Srbiji u njenoj novijoj istoriji.
Važno je, ističe se u Platformi, na primeren način obeležiti kako zajednička mesta stradanja, tako i mesta stradanja koja su od značaja za same manjinske zajednice.
„U tom pogledu je u naročito nepovoljnom položaju romska nacionalna manjina, koja je gotovo sasvim neprepoznata i nedovoljno zastupljena u svim aspektima kulture sećanja u Srbiji, sasvim nesrazmerno svom stradanju. Na mestima stradanja koja su inače obeležena često sasvim izostaje ili je marginalno prisutna romska etnička komponenta, iako su Romi bili među žrtvama – spomenik u Kopljarima, Topovske šupe u Beogradu, mesta stradanja u Zasavici, Šabačkoj tvrđavi, memorijal Bubanj kod Niša…“, navodi se u Platformi.
U Platfomi se kazuje da treba jasno istaći antifašističke tradicije kao vrednosni imperativ na kojem se izgrađuje moderno društvo u Srbiji.
„Te tradicije su nepotpune i neverodostojne ako ne uključuju i narative manjinskih zajednica. Tragična iskustva sa kraja rata i represija nad pripadnicima manjinskih nacionalnih zajednica – kao vid kolektivne odmazde zbog agresije njihovih ‘matičnih država’ na Jugoslaviju, svakako treba na dostojanstven način obeležiti i iskazati pijetet prema nevinim žrtvama. Sa druge strane, nije prihvatljivo da to postanu centralna mesta sećanja na period oslobođenja“, navodi se u Platformi.
Centralno mesto, smatraju autori Platforme, moralo bi zauzeti isticanje zajedničke borbe protiv fašizma.
„Bez obzira da li je reč o srazmerno malim grupama pripadnika nemačke, mađarske, albanske ili drugih manjinskih naroda u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske, njihov doprinos uvek treba na odgovarajući način pomenuti i istaći. Ekskluzivno nacionalizovanje antifašizma, njegovo svođenje samo na srpsku komponentu, na kraju vodi potpunoj dezintegraciji antifašističkih sadržaja na prostoru gde žive pripadnici manjina i nemogućnosti uspostavljanja bilo kakve integrišuće prakse u domenu kulture sećanja. Takav ishod je naročito paradoksalan upravo u domenu antifašizma, koji je istorijski bio internacionalan i široko inkluzivan“, ukazuje se u Platformi.
Državni organi treba da pokažu naročitu senzibilnost i da promovišu obeležavanje događaja kojima se obeležava međuetnička saradnja, uspešne integracije ili međusobno ispomaganje pripadnika većinskog i neke od manjinskih grupa.
Etnička šarolikost u jednoj državi uvek predstavlja izazov.
„Ne treba negovati iluziju o nekonfliktnim i harmonično usklađenim različitostima, bez kontroverzi i nesporazuma. Ipak, savremena država, ukoliko želi da bude funkcionalna zajednica, mora na svaki način nastojati da deluje u pravcu sopstvene izgradnje kao istinske domovine svih svojh građana. Uprkos nekim vidljivim pomacima, ne sme se prepustiti stavu da se na tom polju u Srbiji postiglo sve što je potrebno i moguće. Naprotiv, u tom pogledu Srbija je bliže početku procesa nego njegovom stabilnom toku. Istrajavanje na sadašnjim modelima kulture sećanja vodi u produbljivanje jednog nepovoljnog stanja koje karakteriše apsolutni partikularizam koji se samo produbljuje“, ukazuje se u Platformi Centra za istorijske studije i dijalog.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar