Prošlo je skoro 10 godina od katastrofalnih poplava u Obrenovcu, kada je vlast obećala da će učiniti sve da spreči da se nešto slično ikada ponovi. Međutim, ništa nije urađeno jer na čelnim mestima sede ljudi koji ne znaju šta treba da rade. Oni ne razumeju da kišna kanalizacija, crpne stanice, drenažne rešetke tj. odvode, i sve što pomaže da se voda ne izliva na ulice, mora da se kontroliše i revitalizuje, a betoniranje, asfaltiranje i uništavane zelenih površina, omogućava da kiše naprave ogroman problem. Dok jednog dana Sava i Dunav ne poplave Novi Beograd, nećemo naučiti lekciju, naglašava za Nova.rs prof. Aleksandar Anđelković, doktor biotehničkih nauka sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i stručnjak za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa.

Dramatični prizori bujica pod kojima se ruše mostovi, potopljene kuće i imanja, poplavavljene zdravstvene ustanove – od Kragujevca, Čačka, Kraljeva, preko Kosjerića, pa sve do Beograda Srbija se bori sa poplavama. Ovu bitku bijemo posle svake malo jače kiše i nastavićemo, pošto apsolutno ništa nismo naučili.

“Tokom jedne decenije, a možda i duže, u Srbiji se dešava jedno urbanističko nepoštovanje svih principa, što između ostalog dovodi i do problema sa kojim se sada suočavaju žitelji svih mesta pogođenih poplavama. Monstruozna divlja gradnja i nepoštovanje koeficijenata koji određuju obavezno zadržavanje zelenih površina, koje su pod vegetacijom, doveli su nas do ovih užasa. Umesto da smo posle poplava u Obrenovcu 2014. uključili sve mere opreza i prevencije od ponavljanja istih, mi smo samo gradili i svuda ‘posipali’ beton i asfalt i tako smo došli u situaciju da se svaka kiša koja padne, izlije na ulice i u kuće, jer nema zelene površine koja će upiti vodu ili je usporiti. Ogromna količina vode za kratko vreme stigne do recipijenata, ulica, kuća… koji ne mogu da je prihvate i tako dolazi do poplava”, objašnjava prof. Anđelković.

U naletu masovne gradnje, zabetonirali smo većinu rešetaka za odvode, za kišnu drenažu.

“Umesto da voda odlazi kroz te otvore na ulicama, ona sada nema gde da ode, jer je sve asfaltom zapušeno. U velikom broju ulica nema nijednog odvoda. Oni inače moraju da se održavaju, ali u vreme kad nema kiše, a ne da se ovih sistema setimo kad dođe do poplave. Nadležni ih ne kontrolišu, a urbana površina se povećava, ali ne i drenežni kapaciteti, za šta je kriv sistem i nadzor, koji ne postoji. Kada neko hoće da gradi na svojoj površini i ima projekat, mora postojati urbanistički plan, koji neko stručan mora da kontroliše. Mi, nažalost, imamo odsustvo kontrole na svim nivoima. Građevinska inspekcija ne radi svoj posao, jer svaki projekat kad se izvodi, pored izvođačkog mora da ima i projektantski, tačnije onaj ko je projektovao mora da bude na terenu i da kontroliše kako se gradi. Ipak, po komandnoj odgovornosti, uvek dođemo do toga da je državni aparat zažmurio, zakazao”, kaže profesor.

U resornim ministarstvima rade ljudi koji, očigledno, ne razumeju šta im je posao, ističe on.

“U Ministarstvu za zaštitu životne sredine, zaposleni, koji donose odluke, ništa ne znaju o poplavama. Ljudi koji su završili univerzitete i bave se zaštitom sredine od vremenskih nepogoda, nikada ovako nešto ne bi dozvolili, već bi unapred pripremili zaštitu građana i useva, i gradova uopšte, naročito posle situacije u Obrenovcu. Novi Sad i cela Vojvodina, ima spor koeficijent oticanja vode, jer su mali padovi. Upravo zato su potrebne crpne stanice, koje prebacuju vodu u Dunav. One postoje, ali je veliko pitanje kada su poslednji put remontovane i da li se i koliko ulaže u njihovu revitalizaciju”.

Tokom poslednjih 10 godina, vremenska preraspodela padavina je izražena, a mere prevencije i zaštite moraju da prate promenu klime.

Bonus video: Apokaliptični prizori potopa u Srbiji