Afrikanka Zi se zbog našeg Nikole krstila u pravoslavnoj crkvi i zajedno imaju dete: Postala je Šapčanka i obožava burek, ćevape i gibanicu

Svakodnevno čitamo različite životne priče, kako onih poznatih, tako i običnih ljudi. Oduševljavamo se i često pitamo: da li bismo mi mogli tako nešto da uradimo i šta bi bilo kada bi se tako nešto desilo.Nikola je bio mladić koji je živio život punim plućima. Kao i svaki student, tako je i on voleo da se druži, putuje i istražuje druge zemlje, te nikog nije začudilo kada je rešio da turistički obiđe Južnu Afriku.

Međutim, niko nije očekivao da će tamo i ostati i to čitavu deceniju i više, pa čak ni on sam."Bio sam u Južnoj Africi 2008. godine, na neka dva meseca. Ukazala mi se prilika da je posetim, pa sam pomislio: zašto da ne. Studirao sam Sportsku akademiju, ostao mi je jedan ispit da završim studije. Hteo sam da se vratim i da živim u Srbiji. Tako se i desilo. Počeo sam da radim van struke, pa sam promenio posao i u tom neko periodu mi je u momentu nekako prošlo kroz glavu da je Šabac premali za mene i da želim da iskusim nešto više u životu. U Južnoj Africi sam bio, dopala mi se, posebno Johanesburg, ogroman grad, multikulturalan, kao svet u malom u kom može sve da se pronađe. I to je bilo to, znao sam šta želim - da ponovo odem u Johanesburg i započnem tamo život", počinje Nikola svoju priču.Dao je otkazni rok na poslu, odgledao svetsko prvenstveno u košarci koje se te godine odvijalo baš u Južnoj Africi, a potom je polako počeo da pakuje kofere."Dao sam sebi tri meseca fore da provedem leto ovde, da se ispozdravljam sa svima i onda da otputujem. Nije mi padalo na pamet da ću ja ostati tamo 13 godina. Imao sam neke ideje da iz Južne Afrike idem dalje i da proputujem svet, međutim, shvatio sam da to nije tako lako, ipak treba novca. Posle nekih godinu dana u Južnoj Africi, upoznao sam jednu devojku, Zi, moju sadašnju ženu. Razmenili smo brojeve telefona, malo se dopisivali, ona je već bila u nekoj vezi, ja takođe, tako da se između nas ništa nije dogodilo", nastavlja Nikola.

Kako dalje objašnjava, posle nekoliko meseci, sa Zi je prekinuo svaki kontakt - jednostavno se tako dogodilo. A onda je, posle deset godina, "sudbina" umešala svoje prste."Sreli smo se posle desetak godina, naleteli jedno na drugo, otišli na dejt, pitao sam je: sećaš li me se, rekla je da me se seća. Otišli smo potom na piće, pa ručak i to je bilo to. Zabavljali smo se sigurno godinu dana, bio sam jasan i odlučan da ne želim porodicu jer to meni nije bio cilj. Međutim, ona je malo prevrtala očima, nastavili smo dalje zajedno i ona je istrajala u toj svojoj nameri da ima porodicu. I uspela je u tome. Dobili smo našu Miku".

Kada je stigla beba, Nikola je već počeo da posmatra stvari drugačijim očima. Naglas je razmišljao šta bi bilo najbolje za njega i njegovu porodicu jer, Južna Afrika je prelepa zemlja, ali je lakše živeti u Srbiji, pomislio je on."Južna Afrika je prelepa zemlja, sa svim svojim problemima, kao što ih imaju i druge zemlje. Ja sam živeo tu i bilo mi je fantastično. Ali, gledajući na dete i uslove života za jednu porodicu, shvatio sam da zravstvo jako košta u Africi. Državni zdravstvo nije na nekom nivou, tako da mora jako puno para da se odvoji. Tu je i školovanje. Tamo je jako bitna škola, ima od najgorih do najboljih, a te najbolje su i skupe i jako teško ih je upisati", nastavlja naš sagovornik.

Njegovo razmišljanje naglas čula je Zi koja je, kako nam Nikola priča, kao iz topa rekla: Ajmo u Srbiju."Pominjao sam joj da je u Šapcu drugačije jer tamo imam svoj stan, kao i da su troškovi života dosta jeftiniji i onda je Zi rekla: Ako je već tako, ajde da probamo da živimo tamo. Onda smo razmišljali, nećkali se i na kraju odlučili da se preselimo u Šabac. Naš odlazak se odužio zbog papira koji su nam trebali. Zahtevali su određeni napor dok ih prikupimo, pritom trebalo je da dam otkaz na poslu koji je bio jako odgovoran, imao sam dobar odnos sa vlasnicima firme, pa sam želeo da moj odlazak bude na pošten i iskren način. I velika zavrzlama je bila i oko papira za psa jer bez njega nisam želeo da napustim Južnu Afriku. To je bio moj jedini uslov za odlazak", navodi Nikola.

I tako su Ćirkovići, posle godinu dana, stigli u Šabac."Tako je, 1. januara smo sleteli. Sećam se, nije bilo ljudi, u toku praznici, sivilo, stare zgrade, tako da je Zi bilo prilično čudno. Mi smo, inače, imali razgovor oko toga da ona ovde nikada ne može da se oseća 100 odsto bezbedno, tako je smatrala. Pitao sam je prvo veče kada smo izašli da šetamo na Trgu, dok je Mika trčala negde okolo: Imaš li utisak da išta može da krene po zlu, a ona je odgovorila: ne, totalno je sada drugačije. Tako da mislim da joj je ta bezbednost na samom početku prijala".Zi se, prema Nikolinim rečima, u potpunosti uklopila. Prošlo je više od devet meseci otkad su u Šapcu, a Zi već ima svoje prijatelje, ostaje sama sa ćerkom dok je Nikola po nekoliko dana poslovno odsutan, a odlično se snašla i u svom poslu.

"Ona daje časove engleskog jezika. To se slučajno tako namestilo. Zi je, inače, završila Fakultet političkih nauka, socijalnni dijalog, a engleski jezik joj je bio osnovni, tako da kada smo došli ovde, u prizmelju naše zgrade je postojala škola engleskog jezika, upoznala se sa vlasnicom i zajedno su krenule u neku priču. Tako da je zadovoljna".Naravno, uvek ima onih "upadjivih očiju" koje ne kriju svoje direktne poglede."Dosta joj smeta što je različlite boje kože i što to toliko privlači ljude. To ima i pozitivnu i negativnu stranu, nekima se dopada, a opet, ima i onih koji je gledaju na čudan način. To je nešto sa čime se Zi još bori. Bogu hvala, nije imala nikakvih problema. Ovde nema rasizma, za razliku od Južne Afrike, tako da je sve to negde bezbedno. A ako je i gledaju, to je iz neke znatiželje, iz dobre namere. Ali svakakvih ljudi ima, naravno", objašnjava nam Nikola.

Naravno, kao i svaki stranac koji dođe u Srbiju, pa makar i na nekoliko sati, ono što mora odmah da se istraži i proba je hrana i to ćevapi."Prvi mesec je bilo pravo istraživanje. Ajmo burek, ajmo na ćevape, ajmo gibanica, pa da vidi ovo, pa ajmo do Beograda, tako da smo prvih mesec-dva živeli turistički. Ona voli hranu, posebno meso, ali to je krenulo da se odražava na našu kilažu, a žene kao žene, više im smeta nego nama, pa se Zi sada fokusira na teretanu i vežbanje, a manje na jelo".

Za kraj razgovora, Nikola nam kaže da im je za sada u Šapcu "sve potaman". Zi se snašla, polako uči jezik, Mika ide u dobar vrtić, pa o povratku u Južnu Afriku ne razmišljaju. Ipak, posećivaće je kad god im se ukaže prilika, a posebno Zi."Ona ima brata i sestru sa kojima je jako bliska i oni joj nedostaju. Ne nedostaje joj Južna Afrika u smislu da bi se vratila tamo, ali joj nedostaje proodica. Već planira kada će ih posetiti. Sledeće godine joj ističe pasoš, često spomene kako bi trebalo da ide nazad da ga obnovi. Mislim da joj odgovara ovde, ali svakako ćemo posećivati Afriku, a posebno ona i Mika. Tako da, nemamo tih priča: E šta misliš sada i tako dalje. Dosta pažnje privlači, to je neminovno, kao da je naša porodica drugačija od drugih, međutim mi funkcionišemo kao i svaka porodica, samo što ona ima drugu boju kožu. Ja to i ne primećujem više, valjda sam toliko dugo živeo tamo, navikao sam. Tako da, idemo dalje, važno je da smo ovde srećni i zadovoljni", poručuje Nikola.BONUS VIDEO: Porodica Redžović čuva tajnu dugovečnosti: Njihov mladi sir je eleksir mladosti