0
"Dobar dan. Gde vam je kartica? Aha, vidim, izvolite uđite. A gde je vaša? U redu, danas možete u školu, ali sutra nećete moći da prisustvujete nastavi ukoliko nemate identifikacionu karticu". Ovako funkcioniše drugo polugodište u Zemunskoj gimnaziji – svaki učenik i svaki zaposlen u ovoj ustanovi mora da ima identifikacionu karticu sa svojim imenom i prezimenom da bi mogao da uđe u školu. Ukoliko je nema, biće vraćen sa ulaza zgrade.
Katarina i Antonina su druga godina Zemunske gimnazije. Kada smo ih zatekli na ulazu, odmah smo ih pitali gde su im kartice. Odgovorile su da su im zakačene oko vrata.
„Nisam se još navikla, pomalo mi je smešno, mada mi je jasno da tako funkcionišu firme i da je to nešto sasvim normalno. Tako da mi je drago što je škola uvela ovaj sistem prepoznavanja učenika, naša gimnazija je uvek inovativna i jako sam srećna što sam deo nje“, kaže nam Katarina.
S druge strane, Angelina se oseća bezbednije jer u školu više neće moći da uđe ko god hoće.
„Dešavalo se da u gimnaziji prepoznam nekog učenika iz druge škole kog sam inače viđala u parku. Obično svrate kod svojih drugara koji idu u našu školu, ali to nije u redu jer prave buku ili gužvu nasred hodnika. Sada neka se druže napolju, niko im ne brani, ali zna se šta se radi u školi“, ističe ova gimnazijalka.
Na ulazu u Zemunsku gimnaziju dočekao nas je radnik obezbeđenja koji je rekao da se još uhodava sa ovim sistemom, ali da su kartice prava stvar i za učenike i za zaposlene. Odveo nas je u kancelariju direktora Miloša Bjelanovića koji je takođe nosio identifikacionu karticu oko vrata.
Kaže nam da je počela velika borba škole da đaci shvate da je identifikaciona kartica obavezna za ulazak u nju.
„Važno je da deca stvore naviku. Danas ćemo ih opomenuti i pustiti ih da uđu, ali drugog puta nema. Moraće da se vrate kući po karticu, ukoliko žele da prisustvuju nastavi. Trudićemo se da istrajemo u ovome jer je ovo za dobro svih, a posebno đaka. Sledeće nedelje nas očekuje zatezanje ove priče u smislu da će u 8.00 škola biti zaključana i za đake i za profesore, da se malo uvede reda i u taj deo odgovornosti i jednih i drugih“, kaže direktor.
Identifikacionom karticom koju moraju da imaju zakačenu oko vrata, učenici će, prema rečima direktora, sami sebe zaštititi.
„Jedan učenik iz Elektrotehničke škole je došao kod drugara u našu gimnaziju, video protivpožarni sistem i iz šale ga aktivirao. Zamislite tada da je stampedo krenuo niz stepenice koje su prilično uske? A da je pritom neki đak stajao na tim stepenicama. Bio bi, u najboljem slučaju, izlomljen. Dakle, karticama znamo ko je i šta uradio. Drugi deo priče je oko prepoznavanja ko smo. Svaka generacija ima svoju boju kartice, profesori i zaposleni takođe svoju. U toku prvog polugodišta imali smo situacije, posebno sa učenicima prvog razreda koji dovedu drugare iz osnovne škole u našu gimnaziju. Oni uđu, išaraju učionice, deca kažu ime i prezime đaka iz Saobraćajne škole koji su došli kod drugara i učinilo im se povoljno da pišu. Deca nisu svesna da od igračke vrlo lako dođemo do plačke“.
Pročitajte još:
0
1
0
Direktor ističe i treću funkciju identifikacione kartice, a to je vaspitanje.
„Ovim pokušavamo da deci stavimo do znanja da više nisu balavci nego mladi ljudi od 15 do 19 godina koji polako treba da preuzimaju odgovornost u svoje ruke. Tvoja odgovornost je da imaš karticu jer ćeš sutra raditi na takvom radnom mestu da bez nje nećeš moći da ideš na posao, pa ćeš ostati bez dnevnice“.
Naravno, kao i pri svakoj školskoj odluci, tako i ovde postoji opiranje pojedinih učenika, ali i roditelja.
„Kažu što teramo decu, ne damo im da prisustvuju nastavi jer nemaju ID karticu. Grubo gledano jeste tako, ali ustvari nije. Oism obrazovanjem, bavimo se i vaspitanjem. Zato sam tražio i pomoć od roditelja. Dok ne dođemo u situaciju da dete od 15 godine ustane nekom starijem i ne vratimo neke vaspitne delove, dotle neće biti čudno da se izmakne stolica nastavniku i štošta se uradi“.
Pre uvođenja identifikacionih kartica, Zemunska gimnazija je imala elektronsku kontrolu ulaska u školu.
„To je bilo uvedeno 2012. godine pošto smo imali nekoliko neprijatnih situacija s obzirom da je škola blizu parka, što je lepo, ali to s druge strane dovodi do raznih problema. Za sedam godina, dok se nismo iselili odnosno dok gimnazija nije počela da se renovira, imali smo samo jednu neprijatnu situaciju kada je bio upad sa strane. Kada smo ušli u rekonstrukciju i kada nam je Sekor za vanredne situacije davao mere i uslove za prijem škole, odnosno upotrebnu dozvolu, zahtevali su da se oslobode svi protivpožarni putevi. Prošle godine u junu počelo je dogovaranje oko ponovnog uvođenja nekog sistema. Celo prvo polugodište proteklo je u pripremama i dogovaranju, kako fizičko obezbeđenje obeubediti, šta uraditi, kakve kartice uvesti a da ne bude skupo i da nam radi posao, odnosno da možemo da razlikujmo naše učenike od njihovih vršnjaka koji ne idu u školu i da bezbednost bude na nivou. Jer, teško da 1.400 učenika poznaju svi profesori. Isto tako, ni učenici ne znaju ko je sve profesor. Zato ovako imamo kartice i svi se prepoznajemo. Đaci treba da budu svesni da pripadaju ovoj školi, da svi zajedno učestvujemo u sprečavanju nasilja i zaštiti zajedničke bezbednosti i da su kartice zapravo tu da stvore osećaj pripadnosti Zemunskoj gimnaziji“, kaže nam direktor.
BONUS VIDEO: Đaci OŠ „Ratko Mitrović“ o zabrani mobilnih telefona u školi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare