0
Nakon osvrta na najbolje u filmskoj 2025. godini predstavljam i detaljnu listu 25 najboljih filmova, uz počasne pomene - vrhunske domete u srpskoj i regionalnoj kinematografiji.
Piše: Dejan Šapić
“Oče naš” – Goran Stanković, igrani
Sa originalnom pričom po istinitom događaju o rehabilitaciji narkomana u manastiru Suva reka ovo je psihološka drama sa elementima trilera. Univerzalna tema koja se može desiti bilo gde, jednostavne naracija kroz autentičnost mesta i događaja. Nudi snažnu poruku o zavisnicima kroz moralne dileme i transformaciju ličnosti glavnog junaka.
„Nestašne devojke“ Urška Đukić, igrani
Autorka predstavlja unutrašnju borbu mlade Lucije, koju izvanredno glumi Jara Sofija Ostan, da kroz pevanje u devojačkom horu, pokaže njeno unutrašnje stanje i tenzije koje je sve više pritiskaju. Buđenjem ženstvenosti i ograničenja koje joj okolina nameće, Lucija je razapeta između religioznih uverenja, uticaja drugarica i stvarnih osećanja – nailazi na nesklad između onog što vidi, oseća i doživljava.
„Fiume o Morte“ Igora Bezinovića, doku-fikcija
U duhovitoj priči o italijanskom pesniku, piscu, erotomanu i nacionalisti opsednutim ratom Gabrijelu D`Anunciju koji je 1919. godine Rijeku držao 16 meseci pod opsadom, Bezinović reinterpretira događaje kroz iskaze današnjih stanovnika Rijeke i uz pronađene istorijske fotografije. Ovo je svedočanstvo o tome šta je inspirisalo italijanski fašizam, uz jasnu paralelu sa današnjicom.
„Mirotvorac“ – Ivan Ramljak, dokumentarni
Napravljen od arhivskih materijala svedoči o počecima rata u SFRJ 1991. godine i ubistvu načelnika policije Osijeka Josipa Kira, koji se zalagao za mirno rešavanje sukoba između Srba i Hrvata na početku stvaranja nacionalnih tenzija. Kroz izjave saradnika i njegove nastupe dobijamo jasan portret Kirove ličnosti. Tadašnja vlast je pokušala da zataška ubistvo i vremenom usled ratnih dejstava se na događaj zaboravljalo.
25. “Urschin” (Derište) – Harris Dickinson, UK
Rediteljski debi glumca Harrisa Dickinsona poznatog po ulogama u Ostlundovom “Trouglu tuge” i filmu “Babygirl” sa Nikol Kidman prikazan je na Zagreb film festivalu. U odličnoj glavnoj ulozi gubitnika je Frenk Dilan koji je dobio nagradu za glumu u kanskoj selekciji “Izvestan pogled”, pored već osvojenog Fiprescija za najbolji film. Ono što ovaj film čini posebnim je realističan, gotovo dokumentaristički prikaz mladih gubitnika u Londonu, društva kakvim se 1993. bavio Majk Li u “Naked”. Dok su njegovi likovi bili isčašeni u težnji da postignu što bolji verizam, Frenk Dilan je toliko spontan i običan da bez muke osvaja simpatije i saosećajnost publike
24. “Ernest Koul-izgubljeno nađeno” (2024) – Raul Pek, Francuska
Dokumentarni film Raula Peka, svedoka 25-godišnje diktature u rodnom Haitiju, je o životu Ernesta Koula, južnoafričkog fotografa, koji je svetu otkrio užase aparthejda. Napustivši svojevremeno svoju zemlju u 27. godini života, Koul je 1967. objavio za američkog izdavača knjigu fotografija “House of Bondage”, kao svedočanstvo o nepodnošljivom životu crnaca u aparthejdu. Dolaskom u Njujork, shvatio je da su i tamo crnci izloženi rasizmu i nastavio je da stvara ulične fotografije hvatajući trenutke frustracije, tuge, beznađa pomešanih sa svakodnevnim životom „zvanično ravnopravnih“ nasmejanih belaca. Pek koristi dopisanu autobiografsku naraciju da ispriča dirljiv i impresivan kratak život revolucionarnog južnoafričkog fotoreportera.
23. “Bugonija” – Jorgos Lantimos, Irska
Ovo je treći film grčkog reditelja za tri godine posle “Jadnih stvorenja” i “Svih lica dobrote”. U sva tri ostvarenja Ema Stoun tumači glavne uloge, a Džesi Plemons vodeće u poslednja dva. Rađeni u kratkom vremenskom periodu dočaravaju Lantimosov prezir prema ljudskoj civilizaciji u celini koja je uspela da svet – pod geslom napretka i prosperiteta – dovede do ivice propasti. “Bugonija” o istraživanju između ljudskog, plemenitog i zverskog u čoveku je rimejk južnokorejskog filma “Spasimo zelenu planetu” iz 2003. reditelja i koscenariste Jang Džun-hvona koji ispituje ko su čudovišta i tirani, da li su to ljudi ili natprirodna bića.
22. “Salve Maria” (2024) – Mar Coll, Španija
Španska rediteljka i koscenaristkinja, nagrađene za priču o post-porođajnoj depresiji prošle godine u Lokarnu, nudi bitno drugačiju viziju od onog što nam je genijalna, jedna od omiljenih mi rediteljki Lin Remzi donela s novim, ne baš uspelim “Die My Love”, eksperimentalnim pokušajem s pomalo hladnom i nezaokruženom pričom. I kod Coll imamo elemente horora i trilera kao i kod Remzi s tim što se španski film bavi tradicionalnom žanrovskom postavkom nepoznatog i misterioznog, uz odličnu ulogu Laure Weissmahr koja praktično nosi ceo film.
21. “Left handed Girl” – Shih-Ching Tsou, Tajvan
Kineska producentkinja poznata je po radu na filmovima Šona Bejkera sa kojim je” Take Out” (2004) i korežirala. Ovo joj je rediteljski debi za koji je scenario pisao i sam Bejker. Oseća se uticaj njegovih filmova i rediteljski postupak ranijih ostvarenja posebno “Tangerine” i “Florida Projekat” pri čemu se insistira da kamera tokom celog filma prati levoruku devojčicu koja je praktično u stalnom pokretu dok pomaže majci u prodaji na uličnoj pijaci u kinsekoj četvrti i druženje sa odraslom sestrom u njenim poslovima i avanturama.
20. ”Ogledala br 3” – Kristian Pecold, Nemačka
U novom i meni najzanimljivijem filmu Pecold se bavi problemom pripadnosti i svesnog prihvatanja zamene identiteta. Devojka Laura (Paula Bir), posle saobraćajne nesreće u kojoj gine njen momak, ostaje praktično neozleđena, jedva s ogrebotinom. Žena koja je sve videla iz komšiluka Beti (Barbara Auer) izvlači je iz automobila, poziva hitnu pomoć i, što je neuobičajeno, umesto da ode u bolnicu Laura ostaje u kući te meštanke. Sa novim filmom uspeo je najuverljivije do sada da sklonost ka poetici misterije, koju je često pratila prozaičnost, priču dovede do jakog uporišta u realnosti. Što je najvažnije potpuno je rasterećen patetike i suvišnih emocija.
19. “Pesnik” – Simon Mesa Soto, Kolumbija
Prikazan u Zagrebu pa na Festivalu autorskog filma “Pesnik” je tragikomičan portret sredovečnog alkoholičara Oskara koji je izgubio motivaciju u životu. Izbačen je iz stana u kom je živeo sa ženom i ćerkom. Vraća se kod majke i prolazi kroz krizu. Oseća da ga nije odbacila samo porodica već i okolina. Nisu ga prepoznali kako je mislio da treba, te traži potvdu pesničkog dara koji je kao mlad iskazao u nekoliko knjiga. Izvanredna je u filmu uloga profesora književnosti Oskara (Ubeimar Rios) koji uporno traga za kreativnošću i pronalazi svoju učenicu preko koje će pokušati da ostvari lične neostvarene ambicije.
18. “Sentimentalna vrednosta” – Joakim Trir, Norveška
Prikazano na Sarajevo film festivalu i u Zagrebu novo ostvarenje Joakima Trira nije uspelo da dostigne energiju i tenzičnost prethodnog ostvarenja „Najgora osoba na svetu“ (2021) ali je zato ovo kompleksniji film koji zadire duboko u zamršene porodične odnose i emotivne krhotine njenih članova gde se priča postepeno rasplinjuje. Glavna ženska uloga je ponovo poverena Renate Reinsve a muška njenom ocu u filmu, izuzetnom Stellanu Skarsgårdu. Kompleksan i zahtevan za praćenje nudi na kraju isceliteljski osećaj.
17. ”La Grazia” – Paolo Sorentino, Italija
Sorentino je u ranijim ostvarenjima bio pod vidnim uticajem Felinija, predstavljaući karnevalski život Italije, posebno Rima i zabave natopljene pijanstvom i bahanalijama. Zainteresovan za političke anomalije, društvenu elitu je predstavljao raskalašno, često karikaturalno. U „La Grazia“ (u prevodu milost ili oproštaj) napravio je distancu od prethodnih filmova koji su se bavili političkim karijerama i buržoaskim meditacijama i sublimirao dosadašnja iskustva u jednom čoveku – predsedniku Italije i njegovom ličnom preispitivanju, kao i onom uže porodice i sopstvenih mogućnosti. Njegov stalni saradnik glumac Toni Serviljo je izvrstan u ulozi predsednika Marijana (igrao u Oskarom nagrađenoj „Velikoj lepoti“), zapravo ostvario je najzreliju i istovremeno najsvedeniju ulogu.
16. “Landscape and Furry” (2024) – Nicole Vögele, Švajcarska
„Pejzaž i bes“ švajcarske rediteljke Nikole Vogele prikazan na Beldocsu, trijumfovao je na Visions du Réel festivalu i bavi se putovanjem migranata zaglavljenih na bosansko-hrvatskoj granici gde pokušavaju da uđu u Evropsku uniju. Njihova tragedija povezana je sa lokalnim stanovnicima koji su prošli kroz ratove devedesetih i velikodušno im pružaju pomoć sećajući se svojih muka i patnji. Tako je ljudska empatija lokalnih stanovnika mesta Ravnice u Bosni nadvijena divljim šumskim brdovitim predelima u besprekorno izbalansiranom filmskom ritmu. U takvoj lepoti mešaju se strah, nada, upornost i urođeni instinkt sa preživljavanjem migranata suprotstavljenih prekomernom nasilju granične policije.
15. “Jedan običan incident” – Džafar Panahi, Iran
Nagrađen Zlatnom palmom, Panahi je film snimio posle izlaska iz zatvora u Teheranu u kom je proveo sedam meseci 2023, zbog kritike represivnog sistema Irana. Sniman je u tajnosti, kako ne bi morao finalnu verziju da prikaže državnim komisijama zaduženim za cenzuru – prenosi svoja i iskustva drugih političkih zatvorenika sa kojima je provodio vreme. Tragikomičan triler koji započinje kao nesrećan slučaj pokreće niz nadrealnih, grotesknih događaja koji razotkrivaju korupciju i tiraniju. Dok Egbal tokom noći vozi kući svoju trudnu ženu i ćerku slučajno će na putu udariti i ubiti psa… To vodi nizu slučajnosti, jer se automobil ugasi, motociklista u prolazu nudi pomoć, da bi se kasnije umešao njegov šef i tako nastaje priča o eskalaciji nasilja i tenzija. Panahi, kao i većina iranskih reditelja, postavlja moralne izazove pred svoje likove.
14. “The Mastermind” – Keli Rajhard, SAD
Pratimo porodičnog čoveka, kog odlično igrai Džoš O’Konor, koji planira da ukrade umetnička dela iz lokalnog muzeja u predgrađu 1970. Godine, u vreme kada se odvija rat u Vijetnamu čije izveštaje gledamo preko televizije. Rajhardt je opisala film kao borbu između potrebe za individualizmom i neophodnog društvenog delovanja kroz određeni vid kolektivne akcije. Film je inspirisan pljačkom Umetničkog muzeja u Vusteru iz 1972. godine i filmovima Žan-Pjera Melvila. Odlično je dočarana epoha u jednostavnom, svedenom i nepretencioznom krimiću koji je magnetski privlačan i zabavan dok navijamo da naš negativac uspe u onome što je naumio.
13. “Gazer” (2024) – Ryan J. Sloan, SAD
Mali debitantski film o praćenju i potrazi koji u narativu neodoljivo podseća na Nolanove rane radove “Following” i “Memento”. Samohrana majka koja se bori sa mentalnim problemima nije sposobna da tačno percipira protok vremena. Minuti se nekada pretvaraju u sate i dane i čine je izgubljenom. U paničnom je strahu da se ne izgubi i odluta mislima dok je na poslu ili da ne propusti pregled kod lekara. Unapred snima uputstva za sebe na kaseti preslušavajući ih kasnije preko vokmena.
Za to vreme posmatra ljude i primećuje neobične situaciju kada počinje da prati jednu osobu koja će je uvaliti u sve veće probleme. Očajnički želi da uštedi malo novca za budućnost svoje ćerke pre nego što postane previše nesposobna i za to joj se pruža laka prilika. Omaž nezavisnom filmu snimljen na 16mm traci je uzbudljivo čulno iskustvo i veliko osveženje u današnjoj kinematografiji koja često pretenduje da rešava velike probleme čovečanstva.
12. “Renoir” – Chie Hayakawa, Japan
Film je intimna drama o odrastanju koja istražuje teme gubitka, usamljenosti, i granice između krhosti i otpornosti dece. Priča je delimično inspirisana ličnim iskustvom rediteljke Hajakave, koja je u periodu između detinjstva i adolescencije izgubila oca koji je bolovao od raka. Želela je da snimi film još od ranih dvadesetih, ali je napomenula da bi bilo „previše mračno“ da je to uradila ranije. Namerno je smestila radnju filma u 1987. godinu, tokom japanskog ekonomskog buma, jer je smatrala da je dobra paralela sa sadašnjim društvom. Pratimo jedanaestogodišnju Fuki, koja se suočava s očevom bolešću i majčinom iscrpljenošću. Bežeći u svet mašte, hipnoze i telefonskih razgovora sa nepoznatim ljudima, Fuki pokušava da se izbori s tugom i odrastanjem. Kroz Renoarovu impresionističku estetiku i nežan ton, ovaj film prikazuje svojevrsni beg i udaljavanje od porodice. Maestralno režiran, u svakom kadru hiruški precizan dočarava nam svet iz pespektive bespomoćne ali odlučne i uporne devojčice.
11. “Familiar Touch” (2024) – Sarah Friedland, SAD
Na početku vidimo stariju ženu od oko 80 godina koja sedi za trpezarijskim stolom sa sredovečnim, vidno mlađim muškarcem. Počinje da mu se udvara i da mu govori kako je zgodan bez obzira na razliku u godinama, dodirivajući ga po butinama. Tada joj on kaže: „Mama, ja sam tvoj sin, kola su stigla, vreme je da pođeš u bolnicu“. Prozvali su film „coming of old age“ kao prelazak u novo, starije životno doba. Tako gledamo izvanrednu Kathleen Chalfant u ulozi žene sa demencijom koja se bori i pokušava da živi u domu za stare. Toliko je uverljiva u ulozi dok medicinskom osoblju objašnjava kako je u dobroj kondiciji, želi da istraje radeći dobijene zadatke i vežbe svesna svoga stanja. Film izaziva empatiju kod gledaoca prema starici toliko da povremeno imate potrebu da joj se približite i pomognete jer iskreno pokazuje da joj ponestaje snage. Ukupnom doživljaju doprinelo je prethodno iskustvo rediteljke Friedland koja je i sama radila u staračkom domu kao negovateljica.
10. “Universal Language” (2024) – Matju Rankin, Kanada
Univerzalni jezik kanadskog reditelja Matjua Rankina jedno je od najzanimljivijih ostvarenja iz prošlogodišnje produkcije koje je prikazano na Balkanskom festivalu filmske režije. Pobedio je u prošlogodišnjoj selekciji „Directors’ Fortnight“ Kanskog festivala, a ironično i duhovito odgovara na ksenofobiju prikazujući pejzaž jedne po svemu neobične zajednice u Kanadi u Vinipegu (rodnom gradu reditelja) u kojoj se u filmu govori iranskim jezikom, farsijem. Pomalo tragikomično svedoči o kulturi i identitetu i kako se oni mogu menjati tokom vremena. Kombinacija kanadske i iranske ikonografije odlično je uklopljena u sistem vrednosti koji vlada u zajednici i potpuno je jasna publici iz svake kulture koje se nalaze u sudaru, ali ipak stvaraju „univerzalni jezik“.
9. “The Things You Kill” – Alireza Katami, Turska
Ali je univerzitetski profesor književnosti koji se vratio iz SAD kod roditelja u Tursku, i suočava se sa sumnjivom smrću svoje bolesne majke. Dugogodišnji sukob sa ocem pojačava njegove sumnje da dok je maltretirao majku možda je ona tada preminula. Netrpeljivost, želja za osvetom, i angažovanje nepoznatog Reze dovešće do neverovatnog obrta i suočenja sa sopstvenim demonima i preispitivanja granice između žrtve i počinioca. Nesklad između njegovih težnji, načina života u inostranstvu i u Turskoj, ličnih problema oko formiranja potomstva, nesuglasice sa okolinom rasvetliće na maestralan rediteljski način dualitet ličnosti i borbu sa nesvesnim. Alireza Katami je nagrađen na Sandensu za režiju i na našem Balkanskom festivalu filmske režije takođe je osvojio nagradu.
8. “Eddington” – Ari Aster, SAD
Moderni vestern u koji uvodi elemente trilera, Ari Aster koga znamo po hororima koji ispituju emocionalne granice i unutrašnja previranja junaka, sada se čini potpuno novim i svežim rediteljem sa pričom za vreme pandemije kovida u izmišljenom gradu u Novom Meksiku. Pratimo sukob šerifa i gradonačelnika malog grada koji se bore za vlast. Pandemija je odlično iskorišćena za okvir plasiranja medijskih manipulacija, teorija zavere i pobune stanovništva. Odlična glumačka ekipa predvođena Hoakimom Finiksom u ulozi oronulog šerifa, Emom Stoun koja je njegova supruga, a Pedro Paskal glumi moćnog gradonačelnika.
7. “Grešnici” – Ryan Coogler, SAD
Na ruralnom američkom jugu tokom 30-tih godina prošlog veka braća blizanci koje glumi Majkl B. Džordan u dvostrukoj ulozi, bore se za svoje porodično nasleđe. Kroz priču o rasizmu i nemaštini gledamo crnačku zajednicu koja se zabavlja u klubu napravljenom u povećoj drvenoj šupi i slušaju džez i bluz. Spoj trilera i horora u kojima je pojava vampira simbolika klasnih i društvenih problema koje prožima rasna nepravda a na naplatu će doći i kolektivni gresi njihove male zajednice. Sjajan primer kako se žanrovski film kada se pravi znalački i sa umećem može ponuditi kao kolektivna takoreći mejnstrim drama koja odgovara na mnoga pitanja i probleme današnjice.
6. “Sorry Baby” – Eva Viktor, SAD
Američka rediteljka (poznata glumica iz serije “Bilions”) Eva Viktor potpisuje scenario i igra glavnu ulogu u filmu. Posle osvajanja nagrade za scenario na Sandensu prikazan je i na Kanu u selekciji “Dani autora” ovaj film se bavi traumatičnim događajima iz rediteljkine prošlosti o kojima progovara na duhovit način. Njen odnos sa prijateljicom (Naomi Ackie) i međusobne tajne i ispovesti prikazane su istovremeno dirljivo i zabavno – pravi primer kako teške teme mogu delovati manje mučno, što je recimo tipično za ovogodišnju srpsku produkciju prepunu gorčine i patnje.
5. “Invention” (2024) – Courtney Stephens, SAD
“Izum” američke rediteljke Kortni Stivens, prikazan na Beldocsu koji kroz spoj fikcije i porodičnih arhivskih snimaka istražuje proces tugovanja zbog smrti roditelja. On istovremeno razotkriva kako u naše doba prepuno teorija zavera, one istovremeno mogu postati utešan okvir za razumevanje i preuzimanje gubitka. Izuzetno ostvarenje prepuno kamernih scena ispunjenih nevidljivom prazninom između aktera apostrofirajući unutrašnje stanje glavne junakinje Keri koju glumi Callie Hernandez nagrađena za najbolju ulogu u Lokarnu.
4. “Tajni agent” – Kleber Mendoza Filjo, Brazil
„Tajni agent“ otvara čestu temu poslednjih godina u južnoameričkim filmovima – o vojnim diktaturama sedamdesetih godina prošlog veka. Mendoza je napravio svojevrsni film noar o diktaturi u Brazilu. Tokom političkih previranja 1977. godine, Armando profesor sa univerziteta u Sao Paulu stiže u Resife za vreme karnevala i krije se u skloništu koje mu pruža prijatelj zajedno s drugim članovima organizacije otpora. Armando nije klasičan politički disident, ali mora da napusti Brazil sa svojim sinom jer je otkrio da ministar koji ima privatnu firmu hoće da zabrani njegova univerzitetska istraživanja zbog interesa te kompanije. Reditelj je imao samo osam godina u vreme kada se radnja odvija – koliko i sin njegovog glavnog lika u filmu i prikazani događaji su inspirisani ličnim iskustvom reditelja. U scenariju je mnogo likova i izmeštaju se u različita mesta i vremenske periode, ali u 160 minuta trajanja filma Mendoza ih vešto prepliće u triler dramu sklapajući složen mozaik istorijskih događaja i ličnih peripetija.
3. „The Mistery Gaze of the Flamingo“ – Diego Céspedes, Čile
Pored prošlogodišnjeg gore već pomenutog filma Gazer, ovo je definitivno najveće i najprijatnije iznenađenje ove godine. Debitantsko ostvarenje čileanskog reditelja o širenju kuge u vidu nepoznate bolesti u rudarskom naselju u pustinjama na severu Čilea. Izolovana zajednica rudara samaca u kome nema apsolutno ničega je dobila kabare koji ih zabavlja a u kome žive i rade transvestiti istovremeno predstavljajući jednu porodicu na okupu. U centru pažnje je dvanaestogodišnja devojčica koja ispostaviće se ima svoju mamu i baku, uloge koju su trans osobe preuzele kako bi ona bila zaštićena i cela njihova zajednica bila kompaktnija. Početak osamdesetih kada se radnja odigrava je istovremeno vezana za pojavu virusa HIV, koji se u filmu ne pominje, tako da kuga koja se navodno prenosi „pogledom zaljubljenih“ zapravo je ta „mistery gaze“ koju jedna od izvođačica Flamingo prenosi. Stilski prefinjen balansira između uticaja Akija Kaurismakija, Roja Andersona posedujući razboritost ženskih likova koje odlikuju Almodovarovi filmovi i povremeno zalazeći u misteriju i magični realizam. Međutim, sve zajedno je nešto potpuno novo i originalno, što bi možda poželeo Tarantino da snimi, mada je film previše sofisticiran za njegov pristup, tako da sam bio u dilemi da ga stavim na prvo mesto, ali sam se ipak uzdržao.
2. “Brutalista” (2024) – Brejdi Korbet, SAD
Korbet je uspeo da realizuje „čudo“ sa budžetom od 10 miliona dolara u svakom segmentu monumentalnog i epskog filma o borbi između kapitala i moći sa jedne strane i umetnosti i borbe za preživljavanjem s druge. Ejdrijen Brodi, nagrađen Oskarom, ostvario je odličnu glavnu ulogu, zahtevniju i upečatljiviju od one u “Pijanisti” Romana Polanskog 2002. godine za koju je tada osvojio prvog Oskara. Brodijeva transformacija posle više od 20 godina zanimljiva je i simbolična. U “Pijanisti” glumi poznatog Jevrejina, cenjenog pijanistu, člana pokreta otpora u okupiranoj Varšavi tokom Drugog svetskog rata, a u “Brutalisti” drugačijeg Jevrejina takođe poznatog umetnika-arhitektu, koji posle završetka rata uspeva da emigrira u SAD. Film koji ćemo pominjati i vraćati mu se.
1. „Sirat“ – Oliver Laše, Španija
Nagrađen u Kanu i prikazan na Festivalu autorskog filma prepun je neizvesnosti i opasnosti koja sve vreme visi u vazduhu dok otac, kog glumi Serhi Lopez ujedno i jedini profesionalni glumac u celom filmu, sa malim sinom i psom traži odraslu ćerku koja je nestala na tehno žurci u pustinjama Maroka. Njihovo putovanje započeto automobilom koje nakon upoznavanja grupe rejvera nastavljaju zajedno sa dva kampera otvoriće pitanja odgovornosti i krivice. Desiće se suočavanje potpuno različitih svetova – grupe slobodoumnih ljubitelja tehna, korišćenja droga i uživanja u životu naspram dva slučajno zatečena stranca – oca i sina. „Sirat“ je „eksplodirao“ u ovogodišnjoj produkciji zavodljivije od tehno muzike koju smo slušali u filmu, snažnije od bombi koje odjekuju pustinjom. Toliko moćno i surovo da je za mene definitivno film godine.
Prvi put sam ga pogledao u bioskopu na Festivalu u Herceg Novom kao i “Tajnog agenta”, a onda drugi put ponovo video oba filma na FAF-u na ogromnom platnu u sali 1 Mts dvorane. Posle drugog gledanja pokazali su se još boljim i moćnijim. Posebno “Tajni agent” u kome vidite zašto reditelj odlaže objašnjenje motivacije glavnog junaka punih 90 minuta uvodeći gomilu naizgled beznačajnih likova a onda u jednoj sceni od 6-7 minuta predstavi ceo zaplet. Tek se kod drugog gledanja vidi koliko je Mendoza veliki reditelj, a “Sirat” zavodljiv i istovremeno nemilosrdno surov film.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
