Telekom je pre 10 godina vredeo 1,5 milijardi evra. Danas ne vredi ni evro

Autor teksta: Mijat Lakićević

Kome bi, naime, palo na pamet da kupi firmu koja ostvaruje godišnji profit od 200 miliona evra, a ima dug od pet milijardi evra. Da, da, dobro ste pročitali. Ali na sopstvenu odgovornost. Mislim, za slučaj da vas sutra p(r)ozove Više javno tužilaštvo zbog rušenja ustavnog poretka.

Šalu na stranu – mada je đavo davno odneo šalu iz Srbije – vrednost nekog preduzeća, krajnje uprošćeno govoreći, meri se tako što se njegov profit pomnoži sa brojem godina potrebnih da kupac povrati uloženo. U proseku to je 7-8 godina. Dakle, Telekom Srbija bi po toj računici mogao da vredi oko milijardu i po evra. Ali, ne treba biti Fridman pa zaključiti da niko živ ne bi dao 1,5 milijardi evra pa onda još pet milijardi, isto evra, za otplatu dugova e da bi posle tridesetak godina došao do prve zarade.

Naravno, ovu za poslovne performanse krucijalnu informaciju direktor Telekoma, Vladimir Lučić, koji se ovih dana razleteo po režimskim medijima, od javnosti krije kao zmija noge. Možda bi taj podatak i ostao tajna da na njega pažnju nije skrenuo lucidni analitičar domaćih ekonomskih zbivanja Nenad Gujaničić.

Ali, zato se Lučić nije ustručavao da beskrupulozno obmane građanstvo Srbije. Štaviše, svoje vlasnike, jer gotovo pet miliona njih (posle besplatne podele 2012. godine) poseduje akcije Telekoma. U jednom od svojih mnogobrojnih nastupa, ako se ne varam na Prvoj televiziji, Lučić je rekao kako je „srpska kompanija izašla na evropsku berzu, kao jedina sa Zapadnog Balkana“.

Blago rečeno, to je potpuno netačno. Nije Telekom izašao ni na kakvu berzu nego je na evropskom tržištu prodao obveznice, drugim rečima uzeo kredit, od dve (1,95 – sasvim precizno) milijarde evra. Ne da nije ni na jednoj evropskoj, nego Telekom nije ni na Beogradskoj berzi – koju je, uzgred budi rečeno, aktuelna vlast takođe gotovo ugasila, pa zaostaje i za skopskom, o zagrebačkoj i ljubljanskoj berzi da i ne govorimo. Svaka berza, naime, zahteva transparentnost rada kompanije. Zato se za preduzeća na berzi kaže da su javna preduzeća. Svako može da ima uvid u njihovo poslovanje. A Telekom podatke o svom poslovanju krije čak i od sopstvenih vlasnika, pa godišnje izveštaje, koje po zakonu mora da priprema za skupštinu akcionara, drži pod ključem, tj. šifrom, kao strogo-pov. tajnu.

No, da se vratimo Lučiću i njegovoj „evropskoj berzi“. Direktor Telekoma je, naime, od javnosti sakrio i informaciju o ceni po kojoj se zadužio. S razlogom – jer je i taj podatak katastrofalan. Kamatna stopa koju će Telekom morati da plaća iznosi blizu 7,5 odsto. To je gotovo dvostruko više od kamatne stope koju plaća država Srbija (inače takođe vrlo visokih četiri odsto) što znači da je poverenje finansijera u Telekom kao firmu baš jako, jako rđavo. Odnosno, navodi na pomisao da Telekom ne bi ni mogao da se zaduži da iza njega ne stoji država Srbija. Tačnije – građani Srbije koji će taj dug, na kraju krajeva, da plate.

Kada je, pre 10 godina, vođena kampanja protiv privatizacije Telekoma, jedan od glavnih argumenata bio je da će stranci da vode računa samo o profitu. Moguće je, ali nema tog stranog vlasnika koji bi svoju kompaniju tako „do grla“ zadužio kao što su ovi domaći. A koliko god da bi je zadužio, ne bi taj dug mogao da prevali na leđa građanki i građana (od kojih mnogi još nisu ni rođeni) Srbije, kao što će ovi „naši“ patrioti, piše peščanik.net.

Takođe, isticalo se da će ostanak kompanije u državnom vlasništvu „osigurati bezbednost i zaštitu podataka građana“. Kao što znamo, u martu ove godine došlo je do curenja podataka iz Telekomove baze čime je bilo „kompromitovano oko 160.000 korisničkih profila“. I – šta se desilo? Pojeo vuk magarca. Telekom i policija obećali su istragu i otkrivanje počinilaca, ali do dana današnjeg ništa nisu našli i nikog nisu otkrili.

Možda najvažniji argument bio je da će Telekom kao domaća firma (nasuprot strancima koji za to, navodno, neće imati interesa) podsticati naučni i tehničko-tehnološki razvoj zemlje. Opet ćorak. Umesto u struku i nauku, Telekom se bacio u politiku. Kupovao je i osnivao medije, portale i televizije – po basnoslovnim cenama i van svakog ekonomskog rezona – koje je odmah stavljao u funkciju aktuelnog režima i održanja vlasti Aleksandra Vučića lično.

Tako danas Telekom nema nijednu perspektivnu firmu, nema u izgledu nijedan novi biznis koji bi mogao da mu donese veliki profit u (bližoj ili daljoj) budućnosti; on prodaje infrastrukturne objekte (antenski sistem) da bi očuvao likvidnost, on se oslanja na poslove koji gube dah.

On je na izdisaju.

Praktično – na respiratoru. U životu ga održavaju veštačka pluća, tj. strani finansijeri koji mu upumpavaju kiseonik u krvotok.

Dakle, da zaključimo, ne da srpska državna telekomunikaciona kompanija trenutno ne vredi ni prebijene pare, nego bi država Srbija morala da plati, nekome, tri i po milijarde evra da bi je taj neko – ako se smiluje – uzeo na poklon. To je efekat desetogodišnjeg Lučić/Vučić menadžerisanja.

Kada bi Srbija imala javni medijski servis, mogla bi da se napravi neka emisija, pod nazivom, recimo, aktuelni razgovori, pa da se u „prajm tajmu“ organizuje debata o sudbini Telekoma Srbija, nekadašnje „zlatne koke“ srpske privrede. Ali – nema.