0
Nedeljnik NIN u novom broju donosi autorski tekst zamenika glavnog ekonomiste Centra za visoke ekonomske studije – CEVES Pavla Nedića, o BDP-u po stanovniku u Srbiji u odnosu na evropski prosek i uticaju eventualne eksploatacije litijuma na rast Srbije, za koju vlast tvrdi da bi za 10 godina donela nivo razvoja srednje razvijenih evropskih zemalja. Autorski tekst Nedića prenosimo u celosti.
Čak i kada bi postojao žanr ekonomskih naučnofantastičnih filmova, na tvrdnju zvaničnika da bi eksploatacija litijuma Srbiji za 10 godina donela nivo razvoja srednje razvijenih evropskih zemalja, teško da bi se našao režiser koji ne bi rekao „ovo je previše“. Da odmah stavimo karte na sto – Srbija sa svojih 7.803 evra BDP-a po stanovniku za srednje razvijenom zemljom kao što je Slovačka zaostaje 2,6 puta, a za prosekom EU čak 4,7 puta.
Drugim rečima, BDP po stanovniku Srbije morao bi da raste 10 odsto godišnje u proseku tokom čitave decenije samo da bi Srbija dostigla današnju Slovačku. Ili 13 odsto godišnje da bi bila slična tadašnjoj (ili tek nešto manje ako bismo uzeli u obzir Balasa-Samjuelson efekat koji bi delovao na apresijaciju dinara i koji bi eventualno pomogao da se BDP po stanovniku izjednači brže), uz pretpostavku da Slovačka u tom periodu raste skromnih 2,5 odsto.
Odmah je jasno da ovakav rast jednostavno nije moguć – ni bez projekta Jadar, ni sa deset ovakvih projekata u narednih deset godina.
Predsednik Srbije više puta je rekao da bi eksploatacija litijuma doprinela rastu BDP-a od 3,5 do četiri odsto. „Imali bismo 3,5-4 procenta rast veći na godišnjem nivou“, doslovno je kazao.
Rast veći za 3,5-4 procentna poena godišnje znači da bi, recimo 2022, rast bio oko 6,05 odsto (stvarni rast od 2,3 odsto plus 3,75 procentnih poena), a rast veći za 3,5-4 procenta značio bi da bi iznosio 2,39 odsto (2,3 odsto puta 1,0375). Osnovano pretpostavljam da je predsednik mislio na procentne poene, a ne na procente, kako je rekao, iz dva razloga.
Prvo, razlika u ekonomskom rastu između 2,3 i 2,39 odsto, iako dobrodošla i višestruko bliža stvarnim efektima, sasvim je daleko od ekonomskog čuda potrebnog da Srbija sustigne srednje razvijene evropske zemlje. Drugo, političari – čak i kada znaju razliku između procenta i procentnog poena – gotovo uvek koriste procenat u oba slučaja da bi bili „razumljiviji“.
A sada da demistifikujemo tvrdnju da bi otvaranje jedne firme, ma koliko velika bila, moglo privredni rast da ubrza za 3,5-4 procentna poena i time omogući Srbiji da sustiže navedene zemlje. Doduše, ne da ih sustigne, jer Srbiji je potreban rast od 10 i više procenata 10 godina u kontinuitetu.
A takvu stopu rasta Srbija nije ostvarila nikada. Ni u toku jedne godine, a kamoli u kontinuitetu. Zapravo, takve stope mogu da ostvaruju samo izrazito niskorazvijene zemlje sa rastućim i mladim stanovništvom, poput Kine (pre dve decenije) ili afričkih zemalja. Uz to, istorijom dominiraju primeri koji pokazuju da se direktnom eksploatacijom mineralnih sirovina malo zemalja, a još manje stanovništva, razvilo (usrećilo), i da se umesto privrede uglavnom razvija korupcija.
To pokazuju i rudama neuporedivo bogatije zemlje Južne Amerike.
Pošto smo pokazali da je čak i povećanje rasta za 3,5-4 procentna poena samo za sebe nedovoljno za ispunjenje bajke, sada ćemo pokazati i u kojoj meri je nemoguće i neverovatno postići ga kroz projekat Jadar. Prvo, podatak da bi ovaj projekat za toliko uvećao rast ne nalazi se ni u studiji o ekonomskim efektima, koju je izradio Rio Tinto.
Studija ekonomske efekte procenjuje značajno skromnije – projekat bi u fazi pune realizacije povećao BDP za 2,8 odsto – toliko bi učestvovao u formiranju BDP-a. Samim tim, da se projekat Jadar realizuje, a sve ostalo u Srbiji ostane nepromenjeno, BDP po stanovniku porastao bi sa 7.800 na 8.029 evra.
Otvaranje rudnika pomoglo bi, dakle, da se do „tadašnje Slovačke“ prevali tek jedna osamdesetina puta! Pri tome se sve ove pretpostavke u studiji Rio Tinta ne odnose samo na direktne, već i na indirektne (razvoj domaćih dobavljača i kooperanata) i indukovane efekte projekta (generisanje BDP-a kroz trošenje dohodaka ostvarenih u firmi).
Pretpostavljeni indirektni efekti (koji ne zavise direktno od projekta) zapravo čine većinu pretpostavljenih efekata – predviđa se da će od 5.120 novih radnih mesta tek 1.170 otvoriti u rudniku, a preostalih skoro 4.000 odnosi se na indirektne i indukovane efekte. Ovo nije nužno previše optimistično, ali, ipak, projekat ove veličine mora da zahteva ozbiljno planiranje – koje bi to nove investicije privukao, koje bi domaće dobavljače mogao da angažuje, da li im je potrebna podrška da povećaju kapacitete, nabave novu opremu i slično – inače bi ovi efekti u potpunosti izostali.
Vratimo se korak unazad, na tvrdnju da otvaranje jedne kompanije može Srbiji nadoknaditi 30 godina zaostatka kroz ubrzavanje rasta. Izjava da bi otvaranje jedne firme rast moglo da ubrza 3,5-4 procentna poena ukazuje na ekonomsku nepismenost ili obmanu. Jer, moralo bi da se radi o firmi ekonomske snage i veličine EPS-a, tri Ziđina ili šest Mišlenovih fabrika. I to svake godine, narednih deset godina. Pri tome, poslovna imovina EPS-a, zajedno sa Kolubarom, veća je 4,5 puta od predviđenih investicija u projekat Jadar, dok je broj zaposlenih u EPS-u veći 30 puta!
PROČITAJTE JOŠ
Imajući u vidu sličnost industrije, zgodan za poređenje sa projektom Jadar je kineski Ziđin, jer je imao uporediva ulaganja, a ima šest puta više direktno zaposlenih. Na makronivou, Ziđin stvara oko jedan odsto BDP-a Srbije, a u izvozu je prošle, za njih rekordne godine, učestvovao sa 4,5 odsto, a veoma slični efekti se očekuju i od projekta Jadar.
Nesporno je da je revitalizacija borskog rudnika imala veliki značaj za ekonomsku aktivnost na lokalu – 20 odsto zaposlenih i više od polovine fonda isplaćenih zarada u Borskoj oblasti. U slučaju projekta Jadar efekti bi bili slični, ali ipak nešto manji, budući da okolina Loznice ima drugačiju ekonomsku strukturu i došlo bi do gašenja određenih ekonomskih, pre svega poljoprivrednih aktivnosti.
Nikako ne bismo smeli ispustiti ni efekat na životnu sredinu – i pored navodnih nastojanja Ziđina da smanji zagađenja, Bor je „crna tačka Balkana“. Problem rasta zagađenja koincidira sa početkom rada i povećavanjem proizvodnje. Da li bi tako bilo i u slučaju Jadar, jedno je od glavnih pitanja na koje, čini se, ne postoji kredibilan odgovor.
Važan je, takođe, i fiskalni momenat. Kao veliki ulagač, Rio Tinto bi efektivno bio oslobođen plaćanja poreza na dobit do iznosa koji je investirao u projekat – paradoksalno, ali istinito, baš kao i Ziđin. Da zaključimo, efekti te dve investicije bili bi uporedivi, one imaju pozitivne strane – doduše ni blizu hiperboličnim tvrdnjama, za čije su ispunjenje potrebne jasna strategija i smislenija fiskalna politika. Obe investicije, nažalost, imaju i negativne efekte, pre svega na životnu sredinu.
Ova analiza nije ni za, ni protiv projekta Jadar per se. Situacija u kojoj Rio Tinto finansira studije ekonomskih i uticaja na životnu sredinu svakako negativno utiče na kredibilitet činjenica. Jednako negativan uticaj ima i pričanje bajki. Možda bi on zaista imao i značajnije ekonomske efekte, ali nema ko da ih planira i da nas u to uveri. Možda ne bi imao nenadoknadivo negativan uticaj na životnu sredinu, ali nema ko da nam to garantuje. To je i ključni razvojni problem Srbije. U ovom trenutku bliži sam stanovištu da Srbija za nešto ovako nije institucionalno zrela.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
