0
Srpski proizvođači električne energije, cementa, gvožđa i čelika, aluminijum, đubriva i hemikalija od početka oktobra su u obavezi da mere količine ugljen-dioksida koje oslobode pri pravljenu proizvoda koje izvoze u Evropsku uniju.
Počevši od 2026. godine, za to će svom uvozniku u EU plaćati i takse, koje će do 2030. postati veće i odnositi se na mnogo veći broj proizvoda. Ovaj novac ne bi morao da se odliva iz zemlje da je Srbija bila i jeste posvećena tranziciji ka obnovljivim izvorima energije, ulaganju u zelene tehnologije i uvođenju ekvivalentnog poreza na nacionalnom nivou, a mnogo toga ukazuje da nije.
Od 1. oktobra počeo je prelazni period primene Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), poznatog kao evropski porez na ugljenik. Tokom ovog perioda, koji će trajati do 31. decembra 2025. godine, kompanije koje proizvode električnu energiju, cement, gvožđe, čelik, aluminijum, đubriva i hemikalije i iste izvoze u Evropsku uniju, imaće obavezu da mere emisije ugljen-dioksida i o tome kvartalno podnose izveštaje. Za one koji ne budu izveštavali ili to ne budu radili kako treba, Evropska komisija predviđa kazne od 10 do 50 evra po svakoj toni neprijavljenih emisija.
Nakon perioda adaptacije, od 1. januara 2026. godine počinje i stvarna naplata taksi, po emitovanoj toni ugljen-dioksida, čija vrednost u EU trenutno iznosi nešto više od 80 evra. Četiri godine kasnije, sledi i stroža faza naplate.
„Od 2030. godine ova taksa će biti proširena na sve proizvode koji spadaju u sistem trgovine emisijama. To je gotovo sva proizvodnja, uključujući i proizvodnju hrane – sve što podrazumeva sagorevanje goriva u proizvodnom procesu. Sad se za pojedine delatnosti računaju samo direktne emisije iz procesa proizvodnje, a od 2030. godine će za sve proizvode biti uključene i indirektne emisije, koje potiču iz izvora energije. Kad uzmete u obzir da Srbija 70 odsto struje dobija iz uglja i takvu koristi veći deo industrije te emisije postaju mnogo veće, samim tim i takse“, objašnjava za list „Nova“ ekspertkinja za klimatske promene Danijela Božanović.
Na pitanje šta to dugoročno znači za građane objašnjava da bi već od 2026. godine mogle značajno da porastu cene građevinskih materijala – cementa, gvožđa, aluminijuma, ali i energije, a od 2030. da dođe do rasta cena industrijskih proizvoda, uključujući i pekarske.
„Sa druge strane, ako vam zbog nekonkurentnosti proizvoda opadne izvoz, to znači smanjenje proizvodnje i gašenje nekih fabrika. Velike kompanije će se lakše prilagoditi, a u najvećem problemu će biti male, porodične fabrike. Posledice su smanjenja plata, gubici radnih mesta. To za građane znači opadanje životnog standarda i povećanje siromaštva“, smatra.
Negativne posledice po ekonomiju dobrim delom mogle bi da budu izbegnute, da Srbija ovu značajnu promenu na tržištu dočekuje spremna. Jer svrha ovog mehanizma nije uništavanje nečije privrede, već spašavanje planete.
„Taksa je posledica Pariskog sporazuma i onoga što su države, uključujući i Srbiju, na međunarodnom nivou prihvatile, a to je postizanje karbonske neutralnosti do 2050. godine. To je primarni cilj – smanjenje emisija ugljen-dioksida radi zaustavljanja rasta prosečne globalne temperature“, priča Božanović.
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
Kao drugi razlog zbog kod EU uvodi takse, navodi zaštitu konkurentnosti sopstvene privrede: „Politike Evropske unije, radi zaštite životne sredine, već godina od industrije zahtevaju značajne investicije, zbog čega su njihovi proizvodi skuplji. Uvođenjem takse sad traže plaćanje sadržaja ugljenika koji se razlikuje u uvezenim proizvodima od sadržaja u proizvodima istog tipa sa teritorije EU.“
Ukoliko ove razlike ne bi bilo, ne bi bilo ni takse. Klimatski neutralni proizvodi (napravljeni bez emisija gasova sa efektom staklene bašte) ne podležu taksama, a za tako nešto najčešći preduslov je struja iz obnovljivih izvora energije. Drugi način da se izbegne plaćanje takse na granici sa EU je da ona već bude plaćena u zemlji iz koje proizvod potiče.
Ministarstvo zaštite životne sredine i Ministarstvo rudarstva i energetike pitali smo gde im se na listi prioriteta nalazi ostvarenje uslova za izuzeće kompanija u Srbiji od plaćanja evropske takse na ugljenik, šta su ključne stvari koje su na tom putu do sad urađene, na čemu rade i da li bi nacionalni sistem trgovine emisijama mogao da zaživi do 2026, odnosno 2030. godine, kako bi se izbegao odliv novca u EU. Odgovore nismo dobili, a nismo pronašli ni da su predstavnici ovih ministarstava do sad govorili o tome.
Na pitanje koliko su donosioca odluka posvećeni rešavanju ovog problema, bivša ministarka energetike Zorana Mihajlović, kaže za list „Nova“ da „Srbija ne radi baš ništa po pitanju dekarbonizacije i Zelene agende.
„Za ljude koji vladaju počev od predsednika Srbije, to je zeleni džihad, te i ono što je trebalo da urade u zakonima, strategijama, planovima nisu i neće. Oni ne razumeju da sa jedne strane mi postajemo, i ako se ovako nastavi, ostajemo crna rupa u Evropi, a sa druge strane to itekako šteti našoj ekonomiji. Dodatno tek ne razumeju da dekarbonizacija ne znači gubitak poslova, već mogućnost razvoja“, navodi Mihajlović.
Ministarka energetike Dubravke Đedović Handanović oglasila se na temu taksi poslednji put u julu ove godine, nakon neformalnog ministarskog sastanka Energetske zajednice u Albaniji, rekavši kako je stav Srbije da su za „potencijalno“ uvođenje regionalnog sistema za trgovinu emisijama ugljenika neophodne dodatne komparativne analize i odgovarajuća finansijska podrška.
U tom trenutku ništa nije bilo potencijalno, dinamika uvođenja EU taksi bila je već poznata, a Božanović navodi da je svako ko je išao na sastanke Energetske zajednice, znao još 2016. godine da sve ide u smeru uvođenja CBAM-a.
„Ono što je trebalo da uradimo jeste da se spremimo i to naplaćujemo u svojoj zemlji ili da bar imamo neku inicijativu to da uradimo. Mi nemamo nikakvu inicijativu na nacionalnom nivou. Pravimo se da se to neće desiti ili nam se čini da je 2026. daleko, 2030. još dalje“, zaključuje naša sagovornica.
Novi trošak dekarbonizacije će značajno umanjiti cenovnu konkurentnost izvoza zemalja izvan EU. Porez će imati negativni uticaj na prerađivačku industriju Srbije i zemlje Zapadnog Balkana koje izvoze CBAM proizvode na tržište EU, piše u septembarskom broju časopisa Makroekonnomske analize i trendovi (MAT). Priloženi su i podaci iz kojih se vidi da je Srbija lane na tržište EU plasirala proizvode koji podležu taksi na ugljenik u vrednosti od 2.075 miliona evra, što je 10,7 odsto ukupnog nacionalnog robnog izvoza. Takođe se vidi da proizvode koji podležu taksi Srbija uglavnom izvozi u EU – čak 71 odsto.
BONUS VIDEO Zoran Drakulić: Jeftiniji proizvodi su populizam ako nam struja drastično poskupi