Dok Srbiju potresa afera o preskupim tašnama najbližih saradnica predsednica Aleksandra Vučića, stiže i vest o tome da zanat koji se bavi upravo izradom ovih neizostavnih modnih komada u Srbiji izumire. Možda će se Vučićeve savetnice Tatjana Jović i Suzana Vasiljević, i cenama njihovih tašni. U Beogradu uskoro neće imati ko ni da popravi, ni da sašije tašnu. Na smer galanterista kože u Beogradu, ove godine se nije upisao nijedan kandidat. Konkurisala su samo tri učenika, ali su i oni preusmereni na druge profile, jer njihov broj nije bio dovoljan za formiranje odeljenja tašnera u Tehničkoj školi za dizajn kože, saznaje Infostud.
Direktor ove obrazovne ustanove Branislav Mileski, kaže za Infostud da je ovo već četvrta godina u kojoj ne uspevaju da upišu minimalan broj od 15 đaka da bi nastava na tom smeru mogla da se realizuje.
S druge strane, sve je veći pritisak i potražnja privrede za ovim profilom. Teško je razumeti zašto niko ne želi da se bavi ovim poslom, jer je kreativan, a plate mogu da budu i dvostruko veće od profesorskih. Niko neće ni da upisuje ovaj profil, niti da radi u ovoj struci. Početna zarada u Beogradu je oko 70.000 dinara, a tašneri koji imaju iskustva mogu da zarade i duplo više. Zvali su me neki stari majstori i nude i radnju i posao, samo da im pošaljem neko dete, ali ja nemam koga da im preporučim – ističe Branislav Mileski.
Direktor tvrdi da posao nije težak.
„Bio bi odličan izbor za decu koja su maštovita i vole da crtaju, a koja mogu da naprave ono što su osmislili – novčanike, kaiševe, nesesere, ženske i muške torbe i ostalu kožnu galanteriju“, pojašnjava Mileski i dodaje:
„Školovanje traje tri godine i posle im je potrebno malo prakse, ali vrlo brzo mogu da počnu da rade i samostalno i otvore svoje preduzetničke radnje. Takođe, sve velike fabrike imaju stalno otvorene konkurse, ali ne mogu da popune ta mesta. Posetili smo i škole, promovisali ovaj zanat, ali opet nema interesovanja“, priča direktor Mileski.
PROČITAJTE JOŠ
S druge strane, Radoš Krstić (36), preduzetnik iz Niša, pokazao je da za uspeh u poslu ponekad nije potrebno formalno obrazovanje u struci, već talenat i uporan rad. On je pre desetak godina sa porodicom pokrenuo proizvodnju ženskih tašni pod brendom „Mistral“. Kaže da u njihovom gradu nema interesovanja mladih za ovaj zanat, ali na svom primeru dokazuje da od njega može da se živi.
Samo majka je znala da šije, dok je otac mašinac, a ja sam završio gimnaziju i počeo da studiram, ali nisam završio fakultet. Radio sam tri godine u Grčkoj i kada sam se vratio, krenuli smo zajedno, čak je i sestra bila uključena i bavila se društvenim mrežama, ali sada je u advokaturi. Počeli smo bukvalno od nule i danas pamtimo dan kada smo dobili prvu veću porudžbinu za osam tašni, šili smo ih nas troje od sedam ujutru do osam uveče. To je za nas bila jedna od najznačajnijih prodaja, iako sada dobijamo porudžbine i od po 500 tašni. Nama je to bio jedan od prelomnih trenutaka i značio je da ćemo imati da uložimo dalje u posao, a to su stvari koje se pamte – kaže Radoš Krstić za Infostud.
Danas je teško izračunati koliko je novca bilo potrebno za početak biznisa. Radoš kaže da je najveći problem bio dok nisu nabavili prve mašine, a posle su gotovo sve što su zaradili ulagali u kupovinu novih. Imali su na početku podršku nevladine organizacije „Eneka“, koja im je pomogla oko opreme za posao, ali i oko logistike i nabavke.
„Sve je bilo komplikovano i nepoznato, od nabavke materijala do šivenja i plasiranja proizvoda. Taman smisliš neki model, ali ne možeš da ga uradiš, jer nemaš tu specijalnu mašinu za neki deo. Bilo je mnogo nedoumica. Krenuli smo iz kuće, pa smo posle izgradili i novi objekat. Ti koraci su bili sitni, ali bez kredita nije moglo da se radi, podizali smo ih da bismo kupovali opremu za rad. Torba se 30 odsto šije, a ostatak je krojenje i lepljenje. Proširili smo asortiman i na novčanike, pa smo kupili i mašinu za kaiševe“, priča Krstić.
On napominje da prate šta se nosi, koje su boje i nijanse u trendu i da sami dizajniraju svoje modele. U periodu maturskih večeri i svadbi, najviše se traže male tašne, dok im klasični modeli za svaki dan idu tokom cele godine. Uglavnom prodaju preko interneta, a robu šalju i radnjama obuće i buticima u desetak gradova u Srbiji. U centru Niša su imali svoju prodavnicu, ali su morali da je zatvore, jer se nije isplatilo, kada je posle korone poskupela kirija.
„Ako nemaš istrajnost i energiju, ne možeš da uspeš. Ima mnogo problema i u proizvodnji i saradnja sa ljudima nije laka. Bilo je hiljadu glupih i kriznih situacija, ali mahom samo dobre pamtimo. Potrebno je veliko odricanje. Imam sina i ćerku, a njegovih prvih pet godina odrastanja kao da se ne sećam. Non-stop sam bio vezan za posao, išao sam u Tursku i Italiju, obilazio prodavce širom Srbije. Do sada je troje kolega odustalo i ne bave se više ovim zanatom, ali nama to nije u interesu. Ponekad se desi da ne možemo da ispunimo porudžbinu pošto nemamo dovoljno kapaciteta, a nemamo ni s kim da podelimo posao. Zato je važno da nas ipak bude više i da mali privrednici sarađuju i da se udružuju“, smatra Radoš Krstić.
PROČITAJTE JOŠ
U firmi je trenutno zaposleno osmoro ljudi, a pre epidemije virusa korona ih je bilo 17. Najmlađa radnica ima 45 godina, a mladi ne ulaze baš rado u radionicu. U ovom sektoru, plate u Nišu su oko 60.000 dinara.
Vlasnik „Mistrala“ napominje da su svesni ogromne konkurencije velikih brendova, ali da se za svoje mesto na tržištu bore kvalitetom i specifičnim uslugama šivenja koje nude.
„Naša prednost je što i dalje možemo da radimo po porudžbini, kupac može da izabere boju i materijal. Imamo i program za hotele i restorane, za njih šijemo svu kožnu galanteriju koja je potrebna, poput kožnih jelovnika. Kožu nabavljamo iz Turske, ekokožu iz Italije, a ostale delove iz Turske i Kine“, napominje Radoš Krstić.
Ističe da su za ovaj posao potrebni talenat i upornost, ali i malo sreće, koja je ipak promenljiva kategorija, pa zato, kaže, treba biti i strpljiv.
BONUS VIDEO TOP 6 srednjih škola posle kojih se ne čeka na posao
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar