Simići su posadili posebnu sortu višnje koja uspeva samo u Feketiću, sada prave najtraženiji sok i super zarađuju: "Sama sam otresla 650 stabala"

Beograđani Vladan Simić i Jelena Topalović imaju svoje primarne poslove u srpskoj prestonici - on drži kafić više od dve decenije, dok se Jelena bavi logistikom u jednoj kompaniji. Slučajno se "nametnula" ideja da pokrenu nešto svoje, zajedničko, originalno, a pre svega zdravo.Pošto oboje vole prirodu, čist vazduh i selo, rešili su da se, nakon niza konsultacija sa stručnim ljudima, oprobaju u voćarstvu.

Jelena za Nova.rs priča o počecima njihovog "malog-velikog" biznisa jer, iako su još uvek mali proizvođači, za njih je ovo veliki posao koji pretenduje da postane jedini i osnovni."Za sada, pravljenje matičnog soka od višnje, isto takvog džema i ulja od semena koštica mora još uvek da bude finansirano iz naših osnovnih poslova, ali moram priznati da smo prilično zadovoljni s obzirom na to da smo u ovaj biznis krenuli od apsolutne nule i dugo nam je trebalo da dobijemo bilo kakvu zaradu", objašnjava Jelena, prisećajući koliko je poljoprivreda, tačnije voćarstvo izazovan posao.

Simići proizvode matični sok od 100% višnje bez ikakvih dodataka - dakle, bez šećera, konzervansa i aditiva. Jer, prirodno i organsko je ono što je potrebno svima, dok veštačkog i hibridnog ima skoro na svakom ćošku."Više ni ne znamo šta kupujemo i jedemo. Zato smo želeli da napravimo pravi prirodni sok, a ova sorta višnje je idealna s obzirom na to da je jako slatka. E sad, trebalo je dočekati prvi rod koji se i desio posle nekih sedam godina od zasada. I ne čudi, pošto voćnjak nije navodnjavan. Kada je višnja rodila, bili smo presrećni. Međutim, nismo znali sa čim sve možemo da se susretnemo, pa su nam tako 2019. godine sav rod pojeli čvorci, otprilike nekih petnaest tona višnje. Od tada svake godine stražarimo bukvalno petnaest dana pred berbu i teramo čvorke na razne načine", objašnjava naša sagovornica.

Jelena nam priča kakva je to sorta višnje i kakvi su uslovi njenog gajenja."To je stara autohtona sorta višnje u narodu poznata kao Feketićka crna višnja, zvaničan naziv Prima, koja je, inače, zbog svoje otpornosti jako zgodna da se gaji u organskoj proizvodnji, dakle ne zahteva prskanje ni sa kakvim hemijskim sredstvima. Mi višnje samo pasiramo i pasterizujemo i na taj način dobijamo gusti sok sa pulpom, a zatim ga pakujemo u posebno pakovanje pod nazivom "Bag in box" u kartonskoj kutiji sa česmicom od 3l i 5l. Ovo pakovanje je zgodno jer produžava vreme konzumacije soka, zato što sok nema interakciju sa vazduhom, pa nakon otvaranja može u frižideru da stoji i 45 dana. Što se tiče ulja od koštica višanja, ideja je bila da zaokružimo ceo proces i da iskoristimo ceo plod, da ništa ne bacamo. Pa smo tako počeli da proizvodimo ulje koje je jako dobro za negu kože, puno je vitamina A i E, jestivo je, ima i antitumorna svojstva".Ulaganja, kako kaže, bila su velika, s obzirom da su krenuli od apsolutne nule."Bile su nam potrebne mašine za proizvodnju soka, zatim traktor sa tresačicom, s obzirom da smo ga u početku iznajmljivali, ali shvativši da uvek moraš od nekog da zavisiš, uspeli smo pre nekog vremena da kupimo svoj traktor. On je star, proizveden 1977. godine, ali dobar za naše potrebe. Čak sam i naučila da ga vozim jer, ako mogu auto, zašto ne bih mogla i njega. Tako sam, sama, traktorskom tresačicom otresla višnje sa 650 stabala", ističe Jelena.

Najteže je bilo okupiti potrebnu radnu snagu za berbu višanja, a koja potom učestvuje i u samom procesu proizvodnje soka.S tim problemom se i danas suočavaju jer radnika nigde nema - niko neće da radi težak fizički posao, pa ni za dobru dnevnicu. Zanimljivo je da se skoro uvek više javljaju žene nego muškarci.

Kao i svim voćarima, i njima su nepogodni vremenski uslovi najveći neprijatelj, naročito ako se bavite organskom proizvodnjom."Kada je godina dobra i rod dobar, onda se u suštini isplati baviti ovim. Mi se vodimo kao mali proizvođači jer imamo samo hektar ipo zemlje, dok je za neku ozbiljnu zaradu potrebno bar od tri do pet hektara zato što su te mašine za preradu voća i obradu voćnjaka kao i samu berbu, jako skupe. Svakako je isplativije ovo što mi radimo nego da je prodajemo sirovu. U najnepovoljnijem položaju su proizvođači koji prodaju višnju na otkup".

Ova godina je bila posebno izazovna - više je bilo kiše nego Sunca, što je dovelo do znatno manje proizvodnje, čak 40 odsto manje roda nego prošle godine."Ove godine smo imali puno muke zato što je bilo i kiše i vlage. Imali smo jako mnogo trulih višanja, dok prošle godine nismo imali nijednu. Tada je nakon branja, odmah išlo pasiranje višanja, dok je ove godine deset ljudi moralo da radi na odvajanju trulih višanja od onih dobrih i to petnaetst sati dnevno, da bismo uopšte mogli da pravimo sok i da održimo taj kvalitet".

Još jedan od izazova sa kojim se Simići susreću i petnaest godina kasnije jeste kampovanje nasred voćnjaka kada je vreme berbe."S obzirom da nam je kuća već duži vremenski period pod sudskim sporom, primorani smo da kampujemo u voćnjaku. Do sada smo spavali u kolima, pretvorimo auto u neku kućicu, a ove godine uspeli smo da kupimo stari vojni kontejner, pa smo napravili kućicu, stavili je u voćnjak i tako funkcionišemo. Mi, inače, volimo da kampujemo, ali je ovde teško zato što je čovek pod velikim fizičkim naporom jer ipak se radi o težkom fizičkom poslu, pa onda uveče kad dođe san, teško je, umoran si, pritom kada je deset stepeni u polju, a treba da se istuširamo... Sve je izazovno, ali opet nekako lepo, sve je avantura. A i tu su nam prijatelji, mnogo nam pomažu u samom poslu, pa se nekako sve lakše podnese".

Inače, kada su "uplovili" u voćarstvo, Vladan i Jelena nisu ništa znali o tome. Mnogo su čitali, učili, a konsultovali su se i sa stručnjacima sa Poljoprivrednog fakulteta."Mi smo usput učili pošto nismo imali iskustva u tome, ali konsultovali smo se sa profesorima sa fakulteta, sa tehnolozima, čitali smo razne naučne studije, vodili smo se strogo time, a posebno kada smo se pripremali za proizvodnju ulja vezano za ulje. Naučili smo, primenili znanje, tako da smo dobili organski sertifikat za našu višnju, što znači da smo uspeli u onome što smo i želeli".Ideja im je da prošire zasad i da ovaj posao postane jedini i primarni u hjihovim životima."Voleli bismo da kupimo još zemlje i da zasadimo ponovo istu sortu višnje i da uživamo u prirodi. Bavimo se organskom proizvodnjom jer mislimo da je to jedina ispravna i održiva budućnost. Ova sorta višnje je specifična i mislim da bi ljudi trebalo da obrate više pažnje na te stare i autohtone sorte zato što one imaju tu svoju prirodnu otpornost koja je prednost. Naravno, mana u odnosu na hibridne je ta što daju manji prinos. Zato se ljudi najčešće odlučuju da sade hibridne sorte koje daju veće prinose, ali su one bez upotrebe pesticida neodržive".

Sada, posle više od decenije rada, Simići imaju zaradu, a kako Jelena kaže, u svakom poslu treba obrnuti nekoliko krugova kako bi prošli kroz razne situacije i naučili posao."Mi smo bili na nekoj pozitivnoj nuli. Valjda je trebalo upoznati se sa svakom godinom i sezonom, uvek iskrsnu neki novi problemi, a čovek prosto uči na tim iskustvima i svake sledeće godine je spremniji. Ubacili smo i solitarne pčele da bi pospešili proces oprašivanja. One za razliku od medonosnih, ne proizvode med, ali su odlične za oprašivanje. Lete i na nižim temperaturama i po jačem vetru, što medonosne ne rade", kaže nam Jelena za kraj razgovora.Inače, Simići svoje proizvode prodaju preko interneta, sajta "Mali proizvođači hrane u Srbiji" i društvenih mreža "Samo višnje", a po Beogradu ih dostavljaju lično oni na kućnu adresu.BONUS VIDEO: Sezona berbe i otkupa malina nikad gora: Vremenske prilike žestoko uticale na rod "crvenog zlata"