"Radim samo za hranu": Kako izgleda život u Srbiji sa povećanjem minimalca

Međutim, ako pitamo građane, oni će nam verovatno reći slično što i Milanka Cvetković iz Lajkovca - “moja čitava plata u ovom trenutku ode samo na hranu”.

Iako minimalna zarada jeste dovoljna da pokrije troškove minimalne potrošačke korpe, ona ne može da obezbedi prosečan životni standard građanima zbog čega su oni prinuđeni da rade i jedan “honorarni” posao, jer bez njega ne bi mogli da pokriju troškove prevoza, obrazovanja, odeće i obuće ili nekog “kratkog” odmora - što ulazi u prosečnu potrošačku korpu, piše N1.

Pedesettrogodišnja Milanka je već šest godina prijavljena na minimalni iznos zarade, a prethodni mesec na račun joj je uplaćeno ukupno 64.000 dinara. U ovaj iznos uračunat je i topli obrok, ali ne i troškovi prevoza, jer je, kako ona kaže, “premeštena u drugo mesto odakle smatraju da naknada za put nije neophodna.” Ona ne radi dva posla, ali samo zbog činjenice da je i njen suprug zaposlen pa zbog toga mogu da “pokriju” troškove na mesečnom nivou.

“Ono što je istina za sada jeste da se još uvek ne zadužujem, ali i ne ostaje ništa na kraju meseca. Preračunala sam da ukoliko ne bih imala muževljevo primanje na raspolaganju, morala bih dosta da štedim da ne bismo upali u dugove. Ja živim u četvoročlanoj porodici, imam dvoje dece, a suprug i ja udružujemo svoja primanja i plaćamo kućne troškove. Ali ono što je neka naša zajednička računica jeste da moja čitava plata u ovom trenutku ode samo na hranu,” navodi Milanka Cvetković, koja za portal N1 objašnjava zašto je veliki problem što rast minimalca je gotovo uvek praćen porastom troškova i cena.

“U poslednjih pet godina cene su bar pet puta rasle i to do 12% u nekim periodima, a moj minimalac nije uvek. Pitanje je da li će i sad to da se desi, a da cene opet ne skoče. Iskreno, ja povećanje od države ne bih tražila, samo neka oni smanje cene, jer u suprotnom njegovo povećanje nije ni olakšanje ni rasterećenje, nego tuga. Bez adekvatne podrške partnera ili porodice, nažalost, ljudi sa minimalcem našli bi se na rubu egzistencije,” kaže Cvetković.

Ekonomista Saša Đogović objašnjava da je minimalna zarada formirana upravo tako da treba da pokrije minimalnu, ali ne i prosečnu potrošačku korpu. Kako je on objasnio u razgovoru za N1, minimalac iz 2025. zaista jeste uspeo da “pokrije” minimalnu korpu od oko 56.000 dinara, posebno uz privremeno ograničavanje trgovačkih marži na određene prehrambene proizvode. Međutim, to je ipak korpa koja podrazumeva i određena odricanja: na mesečnom nivou nema prostora za izdatke za obrazovanje, kulturu, hobije, kvalitetniju odeću ili vožnju automobila.

Zato Đogović upozorava da povećanje minimalne cene rada kratkoročno donosi mali pomak u kućnom budžetu.

“Treba raditi na sistemskim merama, tako se može zaštititi kućni budžet. Forsiranjem izgradnje nezavisnih, stabilnih i predvidivih institucija uz jasno definisanu industrijsku i poljoprivrednu politiku, mi bismo stvorili osnovu na kojoj bismo mogli da računamo na jedan stabilan priliv stranih direktnih investicija, posebno u visokotehnološkim granama industrije koje donose višu vrednost, a samim tim i plaćeniju radnu snagu. U tom smislu, takođe treba raditi i na javno-privatnom preduzetništvu, posebno u manje razvijenim sredinama, kako bi određeni resursi, posebno u okviru poljoprivrede, stočarstva ili voćarstva, mogli da dođu do izražaja,” navodi Đogović.

On takođe navodi da se kupovna moć stanovništva može povećavati kroz decentralizaciju ekonomije koja bi podrazumevala da država potpomogne razvijanje malih biznisa koji bi doveli do povećanja cene radne snage.

Kupovna moć, najjednostavnije rečeno, pokazuje koliko robe i usluga građanin može da kupi svojom platom. Dakle, nije važno samo da li je minimalac porastao, već da li je on u stanju da za taj iznos kupi više ili manje nego ranije. Ako cene rastu brže od plata, kupovna moć opada: plata jeste veća, ali realno vredi manje.

Minimalna korpa - “korpa preživljavanja”

Dostupni podaci Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine pokazuju da se kupovna moć građana značajno razlikuje u zavisnosti od grada koji se uzme kao uzorak, ako uzmemo u obzir odnos zarade i troškova.

Primera radi, u januaru 2023. prosečna plata u Beogradu iznosila je 104.129 dinara, a prosečna korpa nešto više od 95.000 dinara. Na prvi pogled, glavni grad stoji bolje od republičkog proseka. Međutim, odnos zarade i korpe u Beogradu se razlikuje od ostatka Srbije jer je beogradska potrošačka korpa uvek skuplja – od kirije, pa sve do prevoza, usluga i hrane.

To se najbolje vidi na primeru minimalne zarade koja je u 2023. godini iznosila 40.480 dinara. Ovaj iznos je građanima Leskovca pokrivao skoro celu minimalnu potrošačku korpu, dok je u glavnom gradu bio dovoljan za samo 70% osnovnih troškova.

Upravo zbog razlika koje postoje, važno je razjasniti razliku između minimalne i prosečne potrošačke korpe. Iako se često povezuju sa kupovnom moći građana, ove korpe se zapravo ne formiraju prema visini zarada, već na osnovu potreba četvoročlanog domaćinstva i mesečnih cena koje objavljuje Republički zavod za statistiku.

Minimalna korpa je “korpa preživljavanja”: pokriva osnovne potrebe četvoročlanog domaćinstva, a tu se pre svega misli na troškove stanovanja, hrane, komunalija, najnužnije odeće i higijene. U januaru 2024. ona je iznosila 52.775 dinara, dok je u januaru 2025. povećana na oko 55.085 dinara. Od ovog iznosa, nešto više od 26.000 dinara predviđeno je za hranu, dok je ostatak iznosa namenjen za sve ostale osnovne troškove od kojih je najmanje izdataka predviđeno za obrazovanje, samo 142 dinara na mesečnom nivou.

Sa druge strane, prosečna korpa obuhvata potrebe donekle “normalnijeg“ životnog standarda, jer pored hrane i računa, u njoj ima prostora i za prevoz, rekreaciju, kulturu, obrazovanje i druge usluge. U januaru 2024. prosečna korpa iznosila je 102.044 dinara, a godinu dana kasnije nešto više od 106.000 dinara.

Kada u obzir uzmemo podatke o kretanju potrošačkih cena i iznos minimalca “prevedemo“ u određenu količinu hleba, mleka, mesa i računa za stan, jasno je zašto su građani prinuđeni da pronađu “dodatni” izvor prihoda – gotovo polovina minimalne korpe potrebna je za hranu.

Milanka objašnjava da su upravo zbog toga troškovi kupovine bele tehnike ili nekog zimovanja za nju i njenu porodicu “luksuz” koji retko kada sebi mogu da priušte.

“Kada su u kući potrebnije skuplje stvari, recimo bela tehnika viših cena, mi uvek moramo uzeti pozajmicu od banke da bismo mogli da je priuštimo. Budu to pozajmice na kraći rok i obično jesu retke, ali kada su potrebne ne biraju ni datum ni vreme, tako da ništa bez kredita. Ja sa svojim minimalcem najviše mogu da priuštim jedino dugove koje plaćamo državi, u smislu komunalija ili eventualno hranu. Najveći ‘luksuz’ bi tu eventualno bio telefon, koji bih mogla da platim, ako on danas još uvek spada u luksuz. Ja nisam vozač, ali opet verujem da ljudi sa minimalcem ne bi imali dovoljno za telefon i gorivo zajedno, jer vidim koliki su i tu troškovi,” kaže Cvetković.

U poslednjih nekoliko godina minimalna cena rada jeste rasla, ali očiglednо nije dovela i do poboljšanja životnog standarda građana. Ministar finansija Siniša Mali je u julu prošle godine naveo da će povećanje minimalne zarade u 2026. godini dovesti do cilja koji je definisan programom “Srbija 2027”, ali još uvek nije jasno da li je taj program formulisan da poveća budžet građana na mesečnom nivou ili da im ipak samo “prividno” pomogne da se pomere sa nivoa na kojem su bili i prethodne godine.