6
Može li firma da uzme minimalac iz državnog paketa pomoći, a ipak da otpusti radnika? Najkraći odgovor bio bi - da, može.
Tri minimalca za radnike, u okviru prvog paketa državne pomoći, mogli su da dobiju poslodavci koji nisu otpustili više od 10 odsto radnika. Podsetimo – u to se nisu računali oni „nevidljivi“ – zaposleni na privremeno-povremenim poslovima ili po ugovorima na određeno, angažovani „na lizing“ i naravno – ni oni koji rade potpuno „na crno“ i već su izvan svih radara.
Uslov je, da ni tri meseca po uplati poslednjeg minimalca ova firma ne otpušta zaposlene, inače će morati da vrati novac.
Isto važi sada i za novi paket državne pomoći, koji predviđa uplatu 60 odsto minimalca za zaposlene tokom dva meseca – od poslednje uplate, dva meseca neće biti dozvoljeno otpuštanje više od 10 odsto ljudi.
Da li je to baš tako?
Dr Mario Reljanović, sa Instituta za uporedno pravo, za Nova.rs kaže da se država, zapravo, odrekla mehanizma da u tom smislu bilo šta kontroliše.
„Poslodavac može da otpusti koga hoće, kada hoće, dok god poštuje zakonska pravila. Kada je reč o tim minimalcima, koliko mogu da primetim, oni nikoga neće sprečiti da otpuste radnike“, kaže za Nova.rs Mario Reljanović.
Na konstataciju da, u oba paketa mera poslodavci na državnoj pomoći imaju zabranu otpuštanja, on kaže:
„Jeste. Ali će svaki poslodavac staviti na papir da li mu se isplati da drži još tri meseca tog nekog radnika, ili da vrati taj novac koji je primio, sa kamatom, ako prekrši zabranu. Zato što im se ponekad više to isplati“.
Kako kaže, cela ta situacija sa minimalcem je potpuno realizovana „nenormalno“.
„Ti minimalci nisu bili podrška zaposlenima, nego poslodavcima. A. poslodavci su ih koristili da zaposlenima iz toga isplaćuju minimalne zarade protivno zakonu. Na to država ne reaguje, niti će reagovati. I tu je stvorena cela atmosfera koja je pravno komplikovana i svodi se na to da poslodavac radi šta hoće – tu nema nikakve pomoći, a država ne želi da tu interveniše“, objašnjava sagovornik Nova.rs.
Reljanović kaže da pretpostavlja da se kontrola obavlja kroz poreske prijave za isti broj zaposlenih.
„Ako podnesu poresku prijavu za manji broj, onda se vidi u sistemu da je taj broj opao, odnosno da su nekog otpustili. To je taj mehanički sistem kontrole“, ističe Mario Reljanović.
Koliko će to biti kontrolisano ili ne, pitanje je.
„U inicijalnoj uredbi je čak stajalo da Vlada Srbije može nekoga da razreši te obaveze da održava broj zaposlenih i da ispunjava druge propisane uslove, ako proceni da je tako od strateškog značaja. Ali se ne navodi šta je strateški značaj. Što znači da su verovatno strani i veći poslodavci već unapred abolirani i da se to neće ni kontrolisati“, navodi Mario Reljanović.
Što se tiče stečaja – zakon je tu jasan – otvaranjem stečaja poslodavac može da otpusti koga hoće.
U tom slučaju – ne mora ni državi da vraća novac.
„Poverilac je država i ti minimalci bi pripadali ostalim potraživanjima. A ko poznaje stečajni postupak, zna da se skoro nikada ne namiri ni prvi red poverilaca, a kamo li drugi, pa treći, pa četvrti… Nema šanse“.
Za razliku od preduzeća koje za potraživanja odgovara imovinom firme (a najčešći oblik organizovanja kod nas je društvo sa ograničenom odgovornošću- doo) – preduzetnici za svoje poslovanje odgovaraju svom svojom imovinom.
Za njih ne postoji stečaj, niti mogućnost da se, u slučaju potrebe, „izvuku“ od plaćanja duga državi.
„Preduzetnici su po svemu u većem problemu. Niti su te mere prilagođene njima – uvek će veći poslodavac lakše da se snađe – niti imaju neke dodatne posebne benefite. Zato, što je to suštinski nesiguran oblik poslovanja koji i male turbulencije mogu da poremete, a kamo li ovo što se dešava“, objašnjava Mario Reljanović.
Suština je, kako navodi, što nijedna mera nije bila prilagođena preduzetnicima.
„Oni samo osećaju negativne posledice tih mera, a poztivne, praktično, nisu došle do izražaja. Odnosno – ako te mere njih ne mogu da „zakrpe“, onda im nema pomoći, jer ni na šta drugo ne mogu da računaju, uključujući i otpuštanja. Uz to, mnogi od njih se nisu ni kvalifikovali , jer to znači da onaj ko ima pet radnika, ne može nijednog radnika da otpusti, a veliki koji ima 1.000 radnika može da otpusti i stotinu ljudi i da se i dalje kvalifikuje na pomoć. Od tog nonsensa, pa na dalje, sve je bilo podređeno velikim poslodavcima“, navodi Mario Reljanović.
Kad je reč o kontroli, on smatra da država za nju nije posebno zaintersovana, a i da jeste – ne postoje posebna ograničenja.
„Ako poslodavac izračuna da mu se više isplati da otpušta i vrati novac koji je primio, nego da nastavi da radi, on će to i uraditi. Ne postoji nikakav mehanizam da se to spreči. I koliko sam mogao da primetim iz raznih medija – sva ova masovna otpuštanja se dešavaju nezavisno da li se neko kalifikovao i da li prima pomoć ili ne“, objašnjava sagovornik Nova.rs.
Velikim poslodavcima koji hoće da zatvore pogon vraćanje novca za minimalce je mala suma u odnosu na sve ostale troškove koje će imati pri zatvaranju.
„Od samog početka to nije dobra mera, ne može da preči otpuštanje, a uz to je država neće na striktan način ni kontrolisati. Nedostaje fokusirana, bespovratna mera upućena ka malom poslodavcu ili ka njegovim zaposlenima. To je ono što nedostaje u paketu. To se vidi od početka, ali očigledno da oni koji o tome odlučuju – nemaju nikakav interes da to i menjaju“, istakao je Mario Reljanović.
Nova tura kao stara
„Nova tura pomoći napravljena je po ugledu na onu prethodnu. Nosi iste probleme kao i ona prva. Suština je što zaposleni ne mogu da se zadrže. Jer, svako ko ima par stotina ili par hiljada zaposlenih neće ostati tu zašto što mu država daje 60 odsto minimalca ili cela tri. Jer, ti investitori kad gube novac – gube mnogo više para. Upravo to su ekonomisti pokušali da objasne. Da su potrebne usmerene mere ka malim i ugroženim oblicima poslovanja, a ne ka velikim i ka onima koji mogu sami o sebi da se staraju. Ali, eto – nije im uspelo da skrenu pažnju na to, pa je greška opet ponovljena“, ističe Mario Reljanović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
