Probajte da se iz glave setite odgovora na sledeće pitanje: koja je bila najbolja evropska zemlja po stopi rasta bruto domaćeg proizvoda prošle (BDP) godine?
Odgovor se sam nameće, zar ne? Stotinama i stotinama puta govorili su tome – što Aleksandar Vučić, što Siniša Mali, što Ana Brnabić: Srbija je broj jedan u Evropi po stopi rasta za 2020. godinu. Svi padaju i propadaju, mi se držimo, tu negde oko nule, možda -1 odsto, a pogledajte Crnu Goru, Hrvatsku…
No, to što su građani bili prinuđeni da stotinama puta čuju – nije bilo tačno. Zašto nije bilo tačno? Predsednik Vučić je objasnio: pojedine zemlje u Evropi su falsifikovale podatke, samo zato da Srbija ne bi imala najveću stopu rasta.
Dakle, Srbija je bila druga?
Ne, bila je peta. E sad, prisetite se koliko ste puta čuli od zvaničnika – istih onih koji “probiše uši” tvrdnjama da je prva – tačan podatak, da je Srbija 2020. završila na (odličnom) petom mestu po stopi rasta BDP. Cenim, nijednom.
POGLEDAJTE INTERAKTIVNU GRAFIKU
A sad pročitajte ovaj citat Aleksandra Vučića, i recite iz koje je godine:
„Moguće je da sledeće godine idemo na rast od 2,5 odsto, na deficit niži od 3,5 odsto, što bi značilo da bismo spadali u red zemalja koje najbrže napreduju na teritoriji Evrope.“
Mogla bi biti bilo koja godina tokom vlasti Aleksandra Vučića, zar ne? Zamenite brojke (inače, ovo je izjava iz marta 2015), stavite one koje Vučićeva propaganda sada prikazuje objektivnima i dobićete “formulu” kojom Vučić neprestano opisuje stvarnost oko sebe: i kad očekuje rast od 2,5 i kad očekuje rast od 7,5 odsto, kao ove godine – to je nabolje u Evropi. (A kad se podvuče crta, ispadne da, ipak, nije.)
Čemu ova priča o BDP-u? Iako je to tek jedan od pokazatelja stanja privrede, Vučić ga obilato koristi u svojim propagandnim aktivnostima. Ovo grubo uprošćavanje stvarnosti je karakteristično za njega – bilo je primera kada najavi dolazak fabrike u neki grad i odmah potom ustvrdi da su time rešeni (u sadašnjem vremenu, mada fabrika još uvek ne postoji) maltene svi problemi u tom gradu, uključujući i nizak natalitet.
A kako je zapravo rastao BDP za vreme vlasti SNS-SPS?
Iako rast BDP-a jedne zemlje u jednoj godini malo toga znači, i Vučić i Siniša Mali se utrkuju da iznose podatke ne samo o godišnjem, nego i o kvartalnom rastu, sve poredeći ga sa drugim zemljama – naravno, onda kada njima odgovara.
Međutim, kada pogledamo duži vremenski niz, situacija nije tako ružičasta. Ako za osnovicu uzmemo kraj 2011. godine i kažemo da sve posmatrane zemlje od 2012. kreću od nule, možemo videti da je na kraju 2020. Srbija završila na 4. mestu po ukupnom rastu u periodu 2012-2020. Privreda Srbije je za to vreme porasla za 16,5 odsto, odnosno, prosečno 1,84 odsto godišnje. Taj rast je bio skoro dvostruko manji rasta Rumunije u istom periodu (ukupno 32,7 odsto), koja je porasla ubedljivo najviše od svih posmatranih zemalja.
Ispred Srbije su u ovom parametru i Albanija i Bugarska (kumulativan rast od oko 17,5 odsto), dok su ostale posmatrane zemlje lošije plasirane – najgora je Hrvatska sa ukupnim rastom od svega 2,9 odsto za ovih 9 godina.
Valja, međutim, primetiti i da je na kraju 2019. Srbija bila pretposlednja – pandemija je prosto zbrisala prethodni rast mnogim zemljama, naročito turističkim zemljama poput Crne Gore i Hrvatske. Nije, dakle, Srbija toliko porasla za ovih devet godina, koliko su druge zemlje pale “u finišu”, tokom korone.
Da li je Srbija dobro prošla (za sada) u ovom parametru? Jeste. Da li je to zahvaljujući mudroj politici ili nečemu drugom? Najpre zahvaljujući dobrom početnom stanju pre pandemije, kao i strukturi privrede – ni najmudrija politika ne bi mogla da od korona-krize spase privrednu godinu zemlje koja zavisi od turizma.
POGLEDAJTE INTERAKTIVNU GRAFIKU
No, pogledajmo šta se dešavalo ranije, za vreme mrskog nenarodnog žutog režima, kada je privreda razvaljena, opustošena i opljačkana, i kada, po rečima Vučića, “nigde fabrike nije bilo, nigde ništa nije radilo”.
U periodu od 2001. do 2009. (uzeta je 2000. godina kao “nulta”, odnosno u kojoj sve posmatrane zemlje imaju istu početnu poziciju), dakle za isti period od devet godina, BDP Srbije je uvećan za 57 odsto (6,33 odsto rasta prosečno). Ispred nje bile su Rumunija (57,4 odsto) i Albanija, koja je jedina imala privredni rast od posmatranih zemalja u kriznoj 2009. godini (ukupno 65,9 odsto rasta).
Do kraja posmatranog perioda, na kraju 2011, Srbija se zaustavila na drugom mestu po kumulativnom rastu (61,4 odsto, ili 5,58 odsto godišnje u proseku), iza Albanije.
Dakle, tokom nenarodnog režima DOS-a, privreda Srbije je rasla tri puta brže nego tokom zlatnog doba SNS-a. Čak i da se uvaži primedba Siniše Malog da bi trebalo gledati rast Srbije nakon fiskalne konsolidacije (pa ako još isključimo i kovid godinu), u te dve najbolje godine SNS-a (2018. i 2019) Srbija je rasla ispod 4,5 odsto godišnje u proseku.
Treba reći i da je onaj rast od 2001. do 2011. bio na staklenim nogama – bazirao se na potrošnji, uz visok spoljnotrgovinski i fiskalni deficit. Sa druge strane, neuobičajene okolnosti iz prošle i ove godine, uz očitu nameru vlasti da troši i ne pita koliko košta, uterale su Srbiju tokom dve uzastopne godine u fiskalne deficite koji se mere milijardama evra i neće valjati ako se takvo ponašanje nastavi i nakon izbora sledeće godine – očigledno je da će se pare pre izbora deliti i šakom i kapom.
