17
U javnosti je odjeknula vest o masovnom otpuštanju u fabrici Gruner u Vlasotincu. Ova nemačka kompanija dobila je od Srbije 3,2 miliona evra, ali to nije dovoljno da se drži ugovora i obaveza koje je preuzela. Nažalost, ovo nije usamljen slučaj, previše je fabrika koje su nam servirane kao velika stvar za Srbiju i ogromna investicija, a epilog budu otpušteni radnici i trpljenje najtežeg mobinga. Geoks, Teklas, Aptiv, Jura, Leoni – ovo su fabrike na lošem glasu, o kojima lepu reč ima da kaže samo predsednik države Aleksandar Vučić.
Rukovodstvo nemačke fabrike Gruner, koja posluje u Vlasotincu, obavestilo je zaposlene da je pala odluka – bez posla ostaje 67 radnika koji će biti proglašeni tehnološkim viškom. Skoro polovina već je “otpala”, a ovo je drugi talas otkaza u samo mesec dana. Radnici su o ovoj odluci obavešteni preko oglasne table, a kako će se utvditi ko ostaje bez posla – nikome nije jasno.
Možda se oko ovih masovnih otpuštanja ne bi digla tolika prašina, da Gruner nije potpisao ugovor sa opštinom Vlasotince kada je, pre tri godine, dobio zemljište na korišćenje, a kojim je dogovoreno da će fabrika zaposliti 200 novih radnika, a niko neće biti otpušten u narednih pet godina.
Međutim, otkaza i te kako ima, a prema svedočenju radnika, novih zaposlenih bilo je 10 ili 20, dok su ostali dovođeni sa drugih pogona. Prema potpisanom ugovoru, za ove “prestupe” Gruner bi trebalo da odgovara tkao što će zemljište koje mu je ustupljeno da plati po tržišnoj ceni.
Kao da dogovor sa opštinom nije dovoljan, država je subvencionisala ovu fabriku sa čak 3,2 miliona evra.
Ipak, iz Grunera kažu za „Novu“ da će vratiti u državni budžet deo subvencija koje su im dodeljene.
Italijanska fabrika obuće koja je poslovala u Vranju, Geox, zatvorila je pogon u julu 2021. godine, ostavivši bez posla 1.200 radnika.
PROČITAJTE JOŠ
17
1
0
Propast je počela u novembru 2020, kada je oko 300 radnika obustavilo proizvodnju zbog neisplaćenog prekovremenog rada, produžavanja radnog vremena i kašnjenja plata onima koji su na bolovanju.
“Radnici su u stalnom strahu. Mogu samo dva puta u toalet, ne smeju da se žale, ne smeju da pitaju, tu su da ćute i često trpe uvrede. Nazivaju ih „lokalcima“, „ciganima“ i stalno prete otkazom”, rekla je tada jedna od radnica.
Dodala je da, kada bi primetila da neko više od dva puta ide do toaleta, šefica je radnicima govorila da nose pelene i čak je demonstrirala kako se one stavljaju.
Fabrika je otvorena 2015. godine, a tada je od države dobila subvencije od čak 9.000 evra po svakom zaposlenom.
„Oni odlaze, to će biti slučaj i sa nekim drugim kompanijama koje su prethodne vlasti dovele, ali to je moglo da se desi i nama“, rekao je tada predsednik Vučić, dodavši da je dva meseca pre odlaska Italijana bilo poznato da će fabrika biti zatvorena.
Mnogi od otpuštenih radnika ostali su bez ičega, sa porodicama koje treba da izdržavaju, a priče o tome da njihova deca dele jednu čašu jogurta, jer za više nemaju, dugo su se prepričavale.
Sledeća u nizu “Vučićevih investicija” je Teklas u Vranju, koji je najavljen kao “spas” za Vranjance otpuštene iz Geoksa. Teklas se našao u centru pažnje pre nekoliko meseci, kada su Udruženi sindikati Srbije “Sloga” objavili da su Osnovnom javnom tužilaštvu u Vladičinom Hanu protiv direktora Teklasa i drugih NN lica, zbog falsifikovanja ispisnica iz ovog sindikata, koje su deljene radnicima. Direktor je smenjen.
I ova turska kompanija dobila je, početkom prošle godine, 10,7 miliona evra državne pomoći od Ministarstva privrede kako bi, pored pogona u Vladičinom Hanu, otvorila još jedan u Vranju, upravo u hali u kojoj su Italijani ostavili za sobom.
Obaveza Teklasa je da do 2028. godine za stalno zaposli 500 radnika, kao i da svakom novom radniku plate budu za 20 odsto veće od minimalca.
Ipak, radnici su, krajem prošle godine, svedočili da su zarađivali 36.000 dinara, što je bilo tek 1.000 dinara, odnosno oko 3 odsto više od minimalca.
Pre oko godinu dana, u martu 2022, Vučić je rekao da mu je direktor Teklasa zabranio da govori o tome kolike su plate, ali da je “ovaj Turčin junak Srbije, spas za jug, bez kojeg Pčinjski okrug ne bi opstao”.
Britanska fabrika autokomponenata u Leskovcu, Aptiv, dovela je svoje radnike, od kojih su većina žene, do ivice – oni su, zbog napornog rada u smenama po 12 sati, masovno odlazili na bolovanje, a tamošnji lekar primetio je kod njih iste simptome, koje je nazvao “aptiv sindrom”. Ovoj kompaniji, čiji radnici doslovno padaju u nesvest od posla, država je dodelila subvenciju od 25,5 miliona evra.
I u Aptivu je bilo masovnih otpuštanja.
Tako je jedne subote 30 radnika odbilo da radi prekovremeno, a kada su pokušali da opravdaju svoje odsustvo, samo sa jedne linije njih desetoro je dobilo otkaz.
Radnici južnokorejske kompanije za proizvodnju kablova za auto-indsutriju Jura više puta su se obraćali medijima zbog, u najmanju ruku loših uslova rada, koji su najviše došli do izražaja tokom pandemije koronavirusa, kada su zaposleni bili primorani da dolaze na posao u punom kapacitetu i pored svih epidemioloških mera Vlade Srbije i Kriznog štaba.
Radnicima nije bila obezbeđena adekvatna zaštita, a konstantno su se žalili i na ucene i “progon” sindikalnih aktivista.
Javnost je možda još više bila šokirana jezivim svedočenjima radnika koji su rekli da u toj firmi nose pelene, jer ne smeju da idu u toalet.
Pored toga, nisu imali slobodne dane, a trpeli su mentalno i fizičko zlostavljanje, jer su ih, prema tvrdnjama sindikalaca, tikli metalnim palicama, a žene seksualno napastvovali.
Kada se u obzir uzme celokupan tretman radnika, deluje neverovatno, ali je istinito, da je Jura, koja je svojevremeno u tri grada imala 6.500 zaposlenih, dobila državne subvencije od po 10.000 evra po radnom mestu.
Otkako je u februaru preminula radnica fabrike Leoni u Kraljevu, svedočenja o jezivom tretmanu zaposlenih sve češće dospevaju u javnost.
Tako se tokom prošle nedelje jedna radnica onesvestila na poslu nakon verbalnog sukoba sa šeficom pogona.
“Pošto joj nije bilo dobro nakon te rasprave, tražila je da ode do toaleta. Šefica je otišla ispred i čekala je da izađe”, ispričale su njene koleginice.
Ovo je, inače, samo jedan u nizu stravičnih primera onoga što zaposleni u Leoniju trpe. Javnost pamti da se radnica fabrike povredila na poslu 21. februara, a preminula je četiri dana kasnije.
Radnici kažu da smene traju duže do 10 sati, pored linija stoje invalidska kolica za slučaj da se neko ponovo onesvesti, vreme provedeno u WC-u im se meri, a hitna pomoć je “čest gost” u fabrici.
Inače, fabrika je pre svih skandala koji su isplivali na površinu imali više od 10.000 zaposlenih u četiri pogona,
“Nisu tražili finansijske podsticaje, već samo bolju infrastrukturu i nove kilometre autoputeva, između ostalog i autoput Beograd-Čačak, sa čijom izgradnjom će se krenuti već naredne godine”, rekao je 2018. godine Vučić.
I možda Leoni zaista nije uzeo subvencije za poslednju izgrađenu fabriku, ali jeste za prethodne – I to oko 30 miliona evra.
Kako za “Novu” objašnjava advokat za radno pravo dr Mario Reljanović, slučajevi strašnog položaja zaposlenih u fabrikama mogu da se spreče, a prvi korak država treba da preduzme već prilikom ugovaranja dolaska stranog investitora. Naime, uglavnom se ugovara plata radnika, koja je najčešće, makar na papiru, za 20 odsto veća od minimalca, ali drugi uslovi rada su zanemareni.
“Potreban je I nadzor, više nego što ga ima sada, a koji je uglavnom samo formalan, pogotovo što su radnici u nepovoljnom položaju iz dana u dan – ne samo kada u medije dospe Jura ili Aptiv, već na svakodnevnom nivou radnici trpe kršenje zakona”, kaže Reljanović.
Kada su u pitanju najčešći primeri kršenja zakona, to su kašnjenje zarada, neplaćeni prekovremeni rad i radna nedelja koja traje šest dana.
“Tu je i nebezbednost na radu, koja se ne vidi u javnosti, a koja ostavlja najveće posledice – radnici rade bez zaštitne opreme, u nedovoljno provetrenim, hladnim ili pretoplim prostorijama”, kaže Reljanović.
Kako kaže naš sagovornik, ako nešto pozitivno može da se izvuče iz ovih slučajeva, to je činjenica da su sudovi uglavnom na strani oštećenih radnika.
“Uglavnom se pokreće prekršajni postupak, nakon kojeg poslodavac plati kaznu – ili je ne plati, ali ako se radnik odluči na pokretanje radnog spora, onda je u pitanju materijalna naknada štete koja mu je naneta”, kaže Reljanović.
On pdovlači da ipak nema pravila o tome kako će “proći” strani investitori jer, iako ima upornih radnika, mnogi odustaju od radnog spora koji dugo traju, mučni su i skupi.
BONUS VIDEO Čedanka Andrić: Koji su najveći problemi srpskih radnika
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare