2
Isplata poslednjeg minimalca iz budžeta u okviru mera podrške države manjim privatnim preduzećima simbolično stavlja tačku na direktnu finansijsku pomoć države privredi. Ključno pitanje sada postaje da li će domaće firme uspeti da prežive i bez pojasa za spasavanje iz republičkog budžeta, a radnicima je na pameti samo jedno - da li će sačuvati posao.
„Ukupan paket ekonomskih mera namenjenih građanima i privredi težak je oko 5,8 milijardi evra, odnosno 12,5 odsto BDP-a. Procene su da su ove mere direktno pomogle očuvanju više desetina hiljada radnih mesta u Srbiji“, izjavio je ministar finansija Siniša Mali u susret poslednjoj isplati 60 odsto minimalca na račune oko 235.000 firmi.
Pročitajte još:
Upravo su te „desetine hiljada radnih mesta“ pod znakom pitanja u analizama ekonomista poput profesora Milojka Arsića, u negativnim scenarijima koje razmatra Međunarodni monetarni fond, ali i u mislima sindikalaca, poput Duška Vukovića, potpredsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije.
„Dok su mere na snazi, nema otpuštanja, ali sama formulacija uslova pod kojima su isplaćivani ‘minimalci’ iz budžeta kaže da onaj ko dobije ta sredstva ne sme da otpusti više od 10% zaposlenih – to znači da kada su i mere usvajane, kalkulisano je sa tim da će doći do smanjenja zaposlenosti i da će kriza duže trajati“, ocenjuje Vuković.
Uveren je, takođe, da smo „ispucali“ sve budžetske mere koje bi nam omogućile da zadržimo nivo zaposlenosti i standard radnika, a kao argument nudi pravac u kome se kreću razgovori o eventualnom povećanju minimalne cene rada.
„Prošle godine je država prihvatila povišicu od čak 12 odsto, dok ove godine nudi ‘nedostojnih’ 4 do 6 odsto više, što govori da će standard radnika biti nizak, a još će i poslodavci moći da otpuštaju veći broj zaposlenih nego dok su mere bile na snazi“, zaključuje Vuković.
Predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Zoran Vujović smatra da su Vladine mere, kroz dva paketa podrške privredi, postigle cilj: manijm privatnim firmama su pomogle da „prežive“ i da sačuvaju radnike, ali je sada pitanje – dokle će to trajati.
„Problem je u tome što će se posledice kovid krize osećati duže nego što će trajati efekti ovih mera. Zato smatramo da bi država trebalo da povuče nekoliko poteza, među kojima bi prvi bio da napravi selektivan program pomoći najugroženijim delovima privrednog sistema.
Kao što je pomogla hotelijerima, trebalo bi da pomogne i ugostiteljima, organizatorima sajmova, festivala i kulturnih dešavanja, i pitanje je šta rade ministarstvo privrede i Privredna komora Srbije ako već nisu pripremili spisak predloga kome je pomoć najhitnija“, ocenjuje Vujović.
Prema njegovim rečima, trebalo bi da se stavi moratorijum na naplatu parafiskalnih nameta i da se razmotri smanjenje stopa poreza i doprinosa, a priliku za smanjenje troškova vidi i u ukidanju plaćanja naknada za članstvo u upravnim i nadzornim odborima.
Pročitajte još:
Profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić smatra da je, što se dva paketa mera tiče, Vlada Srbije položila test, u smislu da je najveći deo preduzeća „preživeo“ od izbijanja epidemije do sada, ali upozorava da te mere nisu bile dugoročne već kratkoročne.
„Sada predstoji teška situacija u kojoj će neka preduzeća neće samo otpuštati radnu snagu, već je pitanje i da li će ‘preživeti’ period pošto dejstvo mera prestane“, kaže Savić.
On skreće pažnju na to da je u fokusu javnosti isplata poslednjeg minimalca, iako postoji i Garantna šema vredna oko 2,2 milijarde evra namenjena kreditiranju razvojnih projekata domaćih preduzeća. Na našu opasku da će samo „kvalitetnije “ firme uspeti da iskoriste taj novac odgovara protivpitanjem – „Ko kaže da u tržišnoj privredi treba da prežive svi?“
„Država je ponudila solidarnu pomoć, u vidu isplate ‘minimalca’ i garantne šeme. Smisao solidarne pomoći je da svima pruži priliku – neko može i hoće da tu priliku iskoristi, a neko, ko možda ‘vuče’ probleme i od pre epidemije, neće to iskoristiti i propašće“, objašnjava Savić.
Komentarišući sugestije da bi država trebalo da nastavi da pomaže privredu, odnosno da „čuva“ zaposlenost, Savić je rekao da su legitimni zahtevi za pomoć, ali i da mora da se živi i posle pandemije.
„Ne bi valjalo da ispadne da smo rešavali jedan problem, a napravili još veći – recimo, rešavali smo problem negativnog uticaja pandemije na privredu pa smo se zbog toga previše zadužili.
Mi smo pre 2014. godine izdvajali više od 3 odsto onoga što privreda stvori u toku godine za servisiranje javnog duga – nema ništa gore nego da nam se ponovo desi da dođemo u situaciju da zbog zaduživanja, plaćamo više nego što iznosi godišnji rast BDP“, objašnjava Savić.
Skreće pažnju i na to da visina javnog duga ne bi bila problem ako bi se privredni rast u naredne dve godine zaista kretao između 4 i 6 odsto godišnje, kao što trenutno prognoziraju međunardone finansijske institucije.
„Šta ako se to ne desi? Nažalost, nisam toliki optimista kada je reč o globalnom oporavku od posledica pandemije“, upozorava Savić, i zaključuje da je zato najvažnije proceniti kada je vreme za trošenje a kada za „zatezanje kese“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
