Voćari čačanskih sela koji gaje "žuto zlato" su u protekle četiri godine imali veoma mali rod kajsije zbog vremenskih nepogoda i klimatskih uslova. Ove godine proizvođači su očekivali rekoradan prinos i dobru cenu, međutim, po svemu sudeći to se neće dogoditi jer ona iz dana u dan pada.
Zbog toga najavljuju krčenje voćnjaka i obustavljanje proizvodnje, jer sa puno rada i ulaganja ne dobijaju praktično ništa. Samo, kako naglašavaju, iz godine u godinu tonu i idu u sve veće minuse.
Miokovački kraj je najpoznatiji po proizvodnji kajsije, a ova voćna vrsta se u čačanskom kraju gaji na preko 500 hektara površine. Čak 15 odsto prinosa „žutog zlata“ u Srbiji potiče iz Moravičkog okruga.
Žarko Damljanović iz Miokovaca se dugi niz godina bavi voćarstvom.
„Prinuđen sam da iskrčim jednu parcelu kajsije površine pedesetak ari, jer nemam računicu da je gajim. Razmišljam da učinim i sa ostala dva hektara. Mizerno su niske cene, a mi smo, kao i taj proizvod omalovaženi i poniženi“, kaže Damljanović.
On kaže da su industrijske kajsije otkupljivane po 30 do 35 dinara pre dvadeset godina, odosno 2002. a sada je ista situacija.
„Kada se uzme u obzir da je prošle godine industrijska kajsija stajala 50, a gradobitna branica 100 dinara, ovo je katastrofalna cena. Đubrivo je prošle godine koštalo po kilogramu 34,6 dinara, a sada 121. Nafta je bila 136, a sada ide do 220, hemija je poskupela, nadnice su stajale 250 dinara po satu, a sada četiri stotine. Plus hrana, prevoz, ma mi smo očajni“, kaže Damljanović.
Prema njegovim rečima mnoge njegove kolege su kao i on, iskrčili zasade, a voćnjake zapustili. Tek, kako kaže, na jesen planiraju veliko skidanje zasada.
„Trešnja, višnja i kruška su počele da se krče, jer su ljudi izuzetno nezadovoljni cenama, a od 2016. nema nikakve vajde. Ja pet godina nisam zaradio dinar od poljoprovrede, jer ne gajim samo kajsiju već i jabuku, trešnju, šljivu. Već sam iskrčio 3,5 hektara kruške, ove ću dva hektara jabuke i 1,5 hektara trešnje, kao i zasad šljive. Smanjiću troškove jer, uglavnom, idem u minus“, objasnio je Damljanović za Nova.rs.
On je dodao da se očekivao veći rod kajsije u Smederevu i Grockoj, pa mnogo kupaca nije ispunilo planove, odnosno nije kupilo dovoljne količine ni za hladnjače, ni za destilerije.
„Sada su počeli da se pojavljuju na našem, čačanskom terenu, možda će nam to malo pomoći, kada je cena u pitanju. Mada sumnjam“, zaključio je Damljanović.
Prema rečima proizvođača Ivana Glišića, iz Gornje Gorevnice rod je kod njega odličan.
„Prethodne dve godine skoro da nije bilo prinosa zbog poznih prolećnih mrazeva, ali ove je priroda ocrtala rod, najbolji je na pobrđima“, objasnio je on.
Prema njegovim rečima, cena kasjija na početku berbe je bila obećavajuća. Krajem juna, za rane sorte ovog voća ona je bila realna, ali njih ima na malim površinama.
„Do 10. jula će biti puno zrenje sorti koje se ovde gaje. Prve imformacije su bile da će kajsija bolje proći. Veliki interes je bio za one od kojih se pravi rakija, sečenom na polutke za preradu i stonom. Dakle, očekivali smo da će cena industrijske biti 50, a stone ne manje od sto dinara“, kazao je Glišić.
To su bile, po svemu sudeći, samo nade i pretpostavke.
U međuvremenu je cena sa 70 dinara pala na trideset. Voćar Dragan Petrović iz Miokovaca kaže da, kada je otkup kajsije u pitanju ništa ne funkcioniše onako kako je trebalo.
„Cena branice je trebalo da staje osamdeset dinara po kilogramu. Vi znate da je skočila cena goriva, đubriva, prihrane, radne snage od 200 do 300 odsto. Ono što bih mogao da prodam na pijaci, žene ne kupuju jer nema šećera za slatko, kompote i džemove“, navodi Petrović.
Prema njegovim rečima država je do te mere neodgovorna, jer njeni predstavnici jedno pričaju, a drugo rade. Omladina je otišla sa sela, jer nema nikavu perspektivu, dodao je Petrović.
„I ja već treću godinu idem u Ameriku po nekoliko meseci, jer kreditiram zasad – i đubrivo, i gorivo, i rezanje, i freziranje, dakle sve. O računima, porezima i prirezima i da ne govorim. Niko nas ne motiviše da ostanemona selu, pa čak je i miokovačka „Kajsijada“ gde se promovisalo „žuto zlato“ pod znakom pitanja“, istako je Petrović.
Kada je došlo vreme da se ljudi malo „isčupaju iz problema“ i nešto da krene nude nam mizerne cene.
„Ja sam čak i tužio državu jer mi je grad 2018. godine „obrao“ rod, postupak je u toku, protivgradni strelci nisu pucali na vreme, ali se suđenja odlažu. Vlast se plaši bogatog seljaka, a to već traje dugo godina. Subvencije nisam uzimao, videću ove godine“, istakao je on.
Budući da naš sagovornik nekoliko meseci provodi u Americi, ističe da je, za razliku od Srbije, farmer u toj zemlji zaštićen kao beli medved.
„Ako njega uvredite, propada politika, a predstavnici vlasti ga drže kao malo vode na dlanu. Ovde je katastrofa. Teraju nas da svake godine registrujemo traktore, ali ne znam odakle da sve to isfinasiramo“, kaže Petrović.
I njegova deca su otišla iz sela, jer smatraju da nema ekonomske perspektive od poljoprivredne proizvodnje.
„Država bi trebalo svim ljudima na selu da da po dvadesetak hiljada evra da prevaziđu krizu u koju nas je dovela. Krediti su nepovoljni. Druga stvar, lokalna samoprava bi trebalo da popravi puteve. Oni beže od seljaka. Ako ovako ostane, neće biti dobro nikome“, zaključio je Petrović.
BONUS VIDEO – Biljni ostaci, voće, povrće i ostaci hrane mogu se pretvoriti u kompost – kako to uraditi kod kuće_
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare