Učinićemo sve što realno možemo, pogotovo zbog borbe u koju smo svojom dobrom voljom uložili svaki dan prethodnih 6 meseci, da se poverenje povrati i da radnici na internetu mogu da nastave svoju borbu koja nikako nije gotova.
Zatim, obaveštavamo vas da stručni tim trenutno radi na kompletnom obračunu i razjašnjavanju bitnih poresko-pravnih detalja. Nakon toga će članovi stručnog tima organizovati sastanke sa članstvom.
Borimo se neprestano od oktobra 2020. kada je po rešenjima Poreske uprave trebalo da se plati 70–80% prihoda u poslednjih 6 godina. Svojom upornošću, protestima, pritiscima preko medija i uspešnim pridobijanjem javnosti naterali smo vlast da čuje naše argumente.
Od članova smo tražili poverenje da ćemo uraditi sve što je u našoj moći da dođemo do prihvatljivog dogovora. Na svakom sastanku, i za članove i za javnost, upozoravali smo ljude o realnosti naših zahteva. Iako je na svakom sastanku neko pitao za crvenu liniju, na svakom smo i govorili da ona ne sme da se iznese u javnost. Prvo — zbog toga što je o tome trebalo dogovarati i sa ostalim ljudima iz Udruženja. Drugo — jer iznošenje takve informacije narušava pregovaračku poziciju i ne radi se dok traju pregovori.
Niko nije planirao razgovore sa Vladom u sredu 21. aprila. Trajali su sedam sati i svih sedam sati smo pregovarali i iznosili kontrapredloge. Od toga da se 50% duga otpiše nakon uplate kompletnog duga, skraćivanja perioda kontrole do toga da smo stavljeni u situaciju da biramo povećanje neoporezivog dela ili povećanje normiranih troškova. Na svaki njihov predlog ili njihovo NE imali smo manje od pola sata da iznesemo kontrapredlog. Nismo mogli da iznosimo u javnost konkretne predloge jer, opet, to se ne radi. Takođe, prosto nismo imali vremena za to jer je amandman morao da prođe kroz skupštinsku proceduru.
Svi prisutni koji su ostali nakon jučerašnje akcije bili su upoznati sa svakim razgovorom koji su Katarina, Suzana ili Miran vodili sa predstavnicima vlasti. Na samom kraju, Miran je uključio i spikerfon. Nas 30 većinski smo se složili — prvo, da nam je data poslednja šansa, i drugo, da su posledice odbijanja predloga mnogo veće od posledica prihvatanja, jer smo bili upoznati sa spremnošću ljudi da izađu na ulicu. Znači, odluka nije donesena samostalno, niti ishitreno, a pogotovo ne zlonamerno ili nepromišljeno.
Dalje, postoji mišljenje da bi se organizacijom protesta sada u subotu pojavio ogroman broj nezadovoljnih ljudi. Na prvom protestu 30. 12. 2020, kada je PU poslala 1000 poziva, na ulice je izašlo oko 1000 ljudi. 16. januara ih je bilo 5–6 hiljada. U kampu, kada je bilo najavljeno usvajanje predloga, bilo je 60 ljudi prvog dana, poslednji dan oko 20, a na poslednjem protestu 1500–2000.
Na osnovu prijave za prevoz, broja zainteresovanih ljudi na iventu, broja članova koji su učestvovali na sastancima na Diskordu, možemo reći da bi u subotu došlo manje od 1500 ljudi i sve to uprkos ogromnom novcu i trudu uloženom u medijsku kampanju. Drugim rečima, problemi su se usložnjavali i rizik od usvajanja predloga je bio sve veći, a zainteresovanost ljudi je opadala.
Samim usvajanjem zakona bi se broj zainteresovanih i onih koji su spremni da izađu na ulice drastično smanjio i dalji protesti bi izgubili smisao ako bi se na njima pojavljivale manje grupe ljudi. Vreme prolazi, ljudi su umorni, što psihički, što fizički, i ne mora nužno da znači da bes za posledicu ima ljude na ulicama. Treba naglasiti i da je protest samo jedna vrsta borbe i sami protesti beskonačno da traju ne bi imali smisla i broj bi se smanjivao do kraja.
Moguće je i da je prethodni uspeh naše borbe bio donekle i naše prokletstvo jer smo svi zajedno u zagovaranju naše pozicije sebi postavili maksimalne zahteve kao jedine prihvatljive. Dobar deo nas zna da pregovori funkcionišu po principu da se traži najviše da bi na kraju mogao što bolje da ispregovaraš. Mi smo na taj način u okviru pregovora uspeli tri puta da pomerimo predlog Vlade da bi četvrti put pred samo usvajanje zakona ispregovarali. Sigurni smo da ni do ovog dogovora ne bi došlo da smo u javnost iznosili sve informacije svakog trenutka niti da je to bilo ikako moguće.
Znamo je ko je sedeo sa druge strane stola. Ako se pogleda bilo koja druga borba gde su snage nesrazmerne, kao što je grupa ljudi u odnosu na državu, ono što su ranije ljudi dobijali je daleko manje od onoga što smo mi kroz borbu i pregovore izdejstvovali.
Krajnji rezultat jeste da ljudi koji su zarađivali do 570 evra neće imati nikakvu obavezu, da će oni koji su zarađivali do 1000 evra u proseku imati obavezu od 13%, a do 2000 evra 20%. To faktički znači da su doprinosi otpisani (jer porez iznosi 20%) i da će na taj način deo ljudi platiti samo porez, a na to će dobiti i staž. Ovo je inače ranije bilo spominjano kao krajnji cilj.
Ljudi koji su svakodnevno radili u Udruženju uložili su toliko toga i treba im odati priznanje. Ono što se desilo u sredu bio je klasičan problem trolejbusa: u minutu povući polugu i napraviti manju štetu ili je ne povući i napraviti veću.
Jasno nam je da određeni broj ljudi negoduje i nije zadovoljan, iz različitih razloga. Svakako, među nama je postojalo dosta razlika, kako po visini prihoda, tako i po periodu kada su bili prihodi veći ili manji, pa je razumljivo da ne mogu svi biti zadovoljni osim potpunim otpisom dugovanja.
Ukoliko postoji volja da se protestuje, to je apsolutno legitimno i naći ćemo načina da nastavimo borbu. To je pogotovo bitno za budućnost koja ne sme da se zanemari i o kojoj takođe treba da odlučujemo. Svi koji svaki dan radimo u Udruženju, i svi članovi, šta god mislili o ovoj odluci, moramo da nastavimo borbu solidarno i istrajno kako bi novi zakon bio što povoljniji i pravedniji. To možemo samo zajedno“.