2
Da imam 20 godina ne bih uzeo kredit za stan po uslovima koje je najavio predsednik države jer ta ideja ne deluje ni stručno ni ozbiljno, objašnjava prof. dr Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beograda i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije. Podseća na sva neispunjena ekonomska obećanja vlasti, od Mercedasa koji će se proizvoditi u Priboju do kanalizacije u Borči.
U intervju za Nova.rs on profesor Šoškić upozorava na moguće štetne posledice populističkih ideja vlasti u oblasti ekonomije i po pojedinca i po celu državu.
Ekonomska vest koja je obeležila kraj godine su povoljni krediti za mlade koje je predstavio lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Kako vam izgleda ta ideja?
Izgleda mi kao još jedan u vrlo dugom nizu postupaka koje naši zvaničnici čine van svojih ustavnih i zakonskih nadležnosti samo zato što možda misle da je to politički oportuno u određenom trenutku. Iznesena ideja zapravo verovatno ne bi trebalo da bude ozbiljno komentarisana s obzirom da je izneo zvaničnik koji nema nadležnosti vezane za njenu realizaciju niti stručnost za njeno ozbiljno formulisanje.
Predsednik Srbije se, bez obzira na to što nema nadležnosti, odavno predstavlja kao glavni inicijator ekonomske politike.
Ali ako me već pitate, iznesena ideja ne deluje mi niti ozbiljno, niti stručno. Šta više, ona otkriva da njen autor verovatno ne uspeva da sagleda i u celini razume problem koji navodno teži da reši, niti, čini mi se, shvata koja su realna moguća rešenja. Ovako formulisana i iznesena ideja bi, po svoj prilici, iziskivala znatne budžetske izdatke s realnom mogućnošću da se u praksi svede na još jedno favorizovanje „izabranih“ i „politički podobnih“ o trošku novca poreskih obveznika. Mnoge zemlje u svetu su realizovale različite relativno uspešne modele olakšavanja rešavanja stambenih pitanja mladih ljudi u njihovim zemljama, i u tom domenu Srbija treba da učini više, i to nije sporno.
Šta je to što je važno da bi takav koncept kredita bio uspešan?
Gotovo uvek u vezi sa tim pitanjem, ključni problem je suviše visoka cena stanova u odnosu na moguće prosečne dohotke stanovnika. Ova ideja, međutim, ne tretira niti neprihvatljivo visoke cene stanova niti nedovoljne dohotke stanovnika. Dobra svetska iskustva u vezi mogućih rešenja je trebalo temeljno proučiti, i onda bismo, pored ostalog, verovatno shvatili da je za njihovu formulaciju i uspešnu primenu bila potrebna ozbiljna i vrlo stručna multidisciplinarna analiza, a ne da neki pravnik, upitne kompetentnosti i bez realnog profesionalnog iskustva u bilo kojoj struci, dobije nekakvu ideju…
Predsednik Srbije je za manje od dva dana tri puta smanjivao učešće, da bi na kraju iznosilo jedan odsto. Koliko je to realno?
Samo to licitiranje sa učešćem i menjanje parametara govori da je u pitanju očigledno nezreo predlog. Činjenica da novac u budžetu nije vidljivo predviđen za te namene, govori i da je ishitren. Učešće za stan teoretski ne mora ni da postoji, i to nije problem.
A šta je ključni problem?
Problem je, međutim, u pristupu rešavanju ovog pitanja koji je očigledno neozbiljan i nedostojan solidne države. Ne treba zaboraviti čega smo se sve naslušali i nagledali godinama unazad. U Priboju možda i dalje čekaju da Mercedesi počnu da izlaze iz njihove fabrike, stanovnici Borče možda i dalje čekaju kanalizaciju, slušali smo i pompezne najave da Folksvagen samo što nije došao u Srbiju, dobili smo i fabriku vakcina tokom pandemije koja i dalje ne pravi vakcine i takvih primera neozbiljnih izjava i nesolidnog postupanja je za sve ove godine verovatno bezbroj širom naše zemlje. U do sada dokazanom moru neistina, neozbiljnih ideja i nenamenskog trošenja državnog novca, zašto mislimo da bi odjednom ova ideja bila drugačija u njenoj realizaciji? To jest, da se ovakva ideja ili ne bi realizovala ili da bi se pretvorila u nešto sasvim drugo u odnosu na prvobitno iznesenu verziju u javnosti. Pitanje olakšavanja kvalitetnog rešavanja stambenih pitanja mladih je vrlo važno za naše društvo, ali se tim pitanjem treba baviti ozbiljno, stručno i odgovorno. Naš narod ne kaže bez osnova: „što je brzo, to je i kuso“.
Gde će država da nađe novac za ove subvencije? Imamo li mi te pare ili ćemo opet morati da se zadužujemo?
Mi se već vrlo olako i ubrzano zadužujemo. U poslednjih 12 godina javni dug smo podigli sa 14,5 na preko 38 milijardi evra uz istovremeno usporavanje privrednog razvoja u odnosu na period od 2000 do 2012. Samo od 2020. do danas, naš javni dug je narastao za dodatnih 14,2 milijardi evra. Investicije koje se sprovode poslednjih godina (stadioni, EXPO i sl.) realno neće biti u stanju da ostvare prirast BDP-a u njegovom razmenljivom delu, tj. neće omogućiti lakše servisiranje našeg duga u budućnosti.
Da li sada povoljni uslovi ovih kredita mogu vremenom od velikodušne pomoći da se pretvore u zamku koja onoga ko uzme kredit može da gurne u ozbiljan dug?
Kredit može da ima različite modele otplate. Može da neko vreme i nema otplate, ali to ne mora da znači da je zbog toga povoljan. Sasvim pojednostavljeno rečeno: ako su rate kredita u početku niže, to znači da će buduće rate biti više ali i da će se ukupno banci platiti više. Ako su rokovi otplate duži, ukupno se banci plaća više nego ako su rokovi otplate kraći.
Da li biste, konkretno Vi, da imate 20 i nešto godina uzeli takav kredit?
Ne, ne bih. Donekle slične planove otplate (u početku niže kreditne rate koje kasnije rastu) formirale su neke banke u SAD pre dvadesetak godina kada su želele da privuku klijente koji realno nisu bili sposobni da vraćaju kredite. To je, jednim značajnim delom, bilo uzrok finansijske krize 2008. godine. Uvek se treba čuvati kredita koji su vrlo povoljni da se u njih uđe. Ilustracije radi, u nekim zapadnim zemljama kreditiranje kupovine automobila u određenom periodu odvijalo se i bez kamate i bez učešća, čak i sa gotovinskom pozajmicom kupcu (cash back) uz prodaju automobila….puno se ljudi našlo u problemu prezaduženosti što je stvorilo probleme i njima i onima koji su im odobravali takve kredite. S kreditima uvek oprezno….
Ukoliko se kroz nekoliko godina kada rate tih kredita počnu da rastu pojavi znatan procenat onih koji ne mogu da otplaćuju te kredite, da li i kako to može da utiče na naše tržište?
Zavisno od raspoloživosti i vrednosti instrumenata obezbeđenja, takva sitacija može voditi i ličnim problemima dužnika (personalno bankrotstvo, oduzimanje založene imovine i sl.), problemima banaka, ali i državnog budžeta (u slučaju aktivacije instrumenata obezbeđenja ili potrebe sanacije banaka).
Država je već ozbiljno intervenisala na bankarskom tržištu ograničavanjem kamatnih stopa na stambene kredite. U kojoj meri takav potez utiče na tržište i celokupnu ekonomsku situaciju?
Olako i nestručno uplitanje u funkcionisanje tržište je, po pravilu, štetno. Ako se još tako šta radi zbog jeftinih političkih poena neke političke opcije, to bi trebalo da bude društveno neprihvatljivo. U demokratskim društvima, inicijatore takvih postupanja istinito informisani birači, po pravilu, kažnjavaju na sledećim izborima.
Prilikom usvajanja budžeta za 2025. kao apsulutni prioritet vlasti izdvojio se EXPO 2027. Koliko ulaganje u takav projekat može da pogura ekonomski razvoj zemlje i hoće li omogućiti rast životnog standarda prosečnog građanina?
Ne očekujem bilo kakvo dugoročno podizanje ekonomskog razvoja zemlje zbog manifestacije EXPO. Otuda ne očekujem ni bilo kakav rast životnog standarda prosečnog građanina Srbije. Ali očekujem da će prosečni građanin Srbije vraćati taj ogromni novi javni dug.
0
1
13
Da li su i kako ta silna sredstva koja su planirana za EXPO mogla bolje da se ulože?
– Naravno: za plate učiteljima, nastavnicima, lekarima, profesorima, naučnicima, sudijama, za lečenje u inostranstvu građana koji se ne mogu lečiti u zemlji, za udžbenike našoj deci, za subvencije poljoprivrednicima, za kanalizacione i toplovodne i gasovodne instalacije, za filtere na najvećim zagađivačima, za filharmoniju, za pozorišta i filmove, za muzeje, za domove kulture…..sve to i mnogo toga drugog je, po mom mišljenju, važnije od finansiranja manifestacije koja se zove EXPO.
Vlast se godinama fiksnim kursom bori protiv inflacije. Stručnjaci upozoravaju da je vrednost dinar već dugo precenjena. Na koji način naša privreda plaća takve mere?
– Sasvim pojednostavljeno: cena toga je smanjivanje konkurentnosti i izvozne sposobnosti naše privrede. Bez bitnog rasta produktivnosti, to je dugoročno neodrživa politika koja vodi u stagnaciju i rast duga zemlje.
Vi ste kao profesor Univerziteta u Beogradu podržali protest studenata. Da li, prema Vašem mišljenju, studenti mogu da pokrenu promene u društvu i na koji način?
– Da, da budu uporni i da im se pridruže svi članovi društva u pritisku da se ponovno ustanovi poštovanje Ustava i zakona u našoj zemlji i funkcionisanje institucija. Ključni cilj bi, po mom mišljenju, trebao biti uspostavljanje Ustavom garantovanog slobodnog informisanja i slobodnog glasanja građana. U takvim uslovima naredni izbori bi, po mom mišljenju, mogli da reše društvenu i političku krizu u zemlji i uspostave sistem koji počiva na poštovanju Ustava, zakona i funkcionisanju institucija u interesu građana i društva u celini.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
