26
U senci nastojanja vlasti i kompanije “Rio Tinto” da aktiviraju projekat “Jadar” i protesta građana koji se protive otvaranju rudnika litijuma ostala je informacija da je ova kompanija obavestila Srbiju da će tražiti međunarodnu arbitražu. Razlog za eventualni odlazak na sud bi bila odluka naše države iz 2022. godine da stopira projekat, što bi moglo da bude označeno kao ugrožavanje prava investitora. Ukoliko se daleko od očiju javnosti i vode eventualni dogovori o vansudskom rešenju spora, kako za Nova.rs objašnjavaju stručnjaci, ključna bi mogla da budu naredna tri meseca.
Glumica i aktivistkinja Bojana Novaković, zajedno sa timom organizacije „Marš sa Drine“, obavestila je nedavno javnost da je “Rio Tinto” “podneo je Vladi Srbije obaveštenje o sporu koji se rešava putem arbitraže, u vezi sa poništenjem Prostornog plana posebne namene za projekat Jadar”.
Aktivisti se pozivaju na informaciju koju je 19. juna objavio portal „Investment arbitration reporter“ (IAReporter) da je „Rio Tinto podneo obaveštenje o sporu (na arbitražu) Vladi Srbije, u vezi sa ukidanjem projekta, takođe i ukidanjem prostornog plana, kao i da su to uradili pozivajući se na bilateralni sporazum između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva”. U pitanju je jedan od najpoznatijih portala u svetu koji se bavi vestima i analizama o međunarm između stranih investitora i suverenih država. Kako objašnjavaju stručnjaci iz ove oblasti, njihovi navodi i analize, uglavnom su tačni i provereni i u krugovima ljudi koji se bave arbitražom se uvažavaju.
Sama kompanija demantovala je saopštenje aktivistkinje Bojane Novaković, ali pritom nije pominjala analizu portala IAReporter, pa ostaje nejasno da li je i kakvo obaveštenje podneto vladi i da li se i kakvi pregovori vode.
Prof. dr Vladimir Pavić, redovni profesor Pravnog fakulteta BU i predsednik Beogradskog arbitražnog centra, stalne arbitražne institucije pri Udruženju za arbitražno pravo, nije želeo da komentariše same navode o tome da li je obaveštenje podneto, ali je objasnio za Nova.rs šta jedan takav potez može da znači.
“U mehanizmima međudržavnih sporazuma o zaštiti investicija obaveštenje o sporu predstavlja neophodni prethodni korak da bi se pokrenuo postupak rešavanja spora. Ovakvo se obaveštenje obično daje nakon prethodnih bezuspešnih pokušaja mirenja. Nakon davanja takvog obaveštenja počinje da teče određeni rok, istekom koga ulagač može da pokrene, po svom izboru, sudski postupak ili arbitražu, kao konačni način rešavanja spora” navodi Pavić.
Veljko Tomanović, advokat registrovan u Srbiji, Engleskoj i Velsu sa iskustvom zastupanja u međunarodnim arbitražama, kaže za Nova.rs da je obaveštenje je poslato u ime “Rio Tinta” od strane jedne od vodećih svetskih kancelarija za ovakve sporove “Freshfields Bruckhaus Deringer“.
Iz dostupnih informacija, kako prenosi Tomanović, može se videti da je “Rio Tinto” uputio pomenuto obaveštenje najverovatnije na osnovu člana 8. međudržavnog ugovora o zaštiti investicija između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva.
“Ovim i sličnim sporazumima se, najkraće rečeno, štite prava i propisuju određeni standardi tretmana stranog investitora na teritoriji zemlje gde je investicija napravljena. Kad investitor smatra da je došlo do povrede njegovih prava, onda može krenuti, u najčešćem slučaju, u arbitražni postupak, kao mogućnost poverljivog i institucionalno nezavisnog načina rešavanja njegovog zahteva prema državi” objašnjava Tomanović.
Dodaje da ovim obaveštenjem, investitor, preduzima prvi pravni korak protiv države.
“U skladu sa sporazumom Srbije i UK, daje se prilika obema stranama da onda u roku od tri meseca od dana obaveštenja postignu dogovor o tome gde će se spor voditi i pred kojom tačno arbitražom jer postoje tri opcije – ICSID centru Svetske Banke u Vašingtonu, ICC arbitraži, ili arbitru/tribunalu uspostavljenom prema UNCITRAL pravilima” precizira Tomanović.
26
132
61
Naglašava da “veliki broj investitora preferira ICSID, zbog direktne izvršivosti odluka ICSID-a bez potrebe postupka priznanja”.
Osim ovoga, prema njegovim rečima, strane se mogu dogovoriti i na primer o broju arbitara, o jeziku i sedištu arbitraže i drugim relevantnim procesnim stvarima u skladu sa arbitražom koju izaberu.
Tomanović navodi da se “u ovom obaveštenju, u praksi nalaze i obrisi toga šta je osnov za spor, kratke činjenice, kao i neki okviran pokazatelj štete koju je pretrpeo investitor, jer je investitoru ovo i prilika da pregovara sa državom o eventualnom poravnanju pre početka arbitraže”.
“Kada država primi ovo obaveštenje, ona se suočava se situacijom u kojoj prvenstveno mora da analizira takvo obaveštenje, da angažuje advokatski i savetnički tim, i da se eventualno dogovori oko nadležnog tela gde će se rešavati spor i nekim detaljima oko toga. Protekom roka od tri meseca za dogovor oko procedure investitor može pokrenuti arbitražu bez dogovora o ovim stvarima. Iz tih razloga je relevantan datum kada je obaveštenje upućeno” naglašava Tomanović.
Analizirajući da li je i u kojoj meri kada se pošalje takvo obaveštenje izvesno da će doći do međunarodne arbitraže i u kom periodu je moguć dogovor, profesor Pavić ističe da obaveštenje o sporu ne mora nužno da znači da će do spora doći, ali je to najčešći ishod.
„Rok koji prođe između obaveštenja i početka spora zavisi od raznih okolnosti (eventualnih pregovora, vremena koje je ulagaču potrebno da angažuje pravne zastupnike itd), ali ne može biti kraći od roka predviđenog međudržavnim investicionim sporazumom” navodi Pavić.
Govoreći o onome šta može da se očekuje tokom arbitraže profesor Pavić naglašava da mehanizmi rešavanja investicionih sporova prema međudržavnim sporazumima obično predviđaju da ulagač ima pravo da bira između nekoliko ponuđenih pravila postupaka unutar kojih će se spor rešiti i odabir koji ulagač napravi konačno obavezuje i njega i državu ulaganja.
“Arbitraža je generalna alternativa državnom sudovanju i služi za rešavanje domaćih sporova, ali i sporova koji imaju međunarodni karakter. Arbitraže su naročito popularne za rešavanje privrednih sporova jer omogućavaju da se predmet reši na brži i efikasniji način, primenom fleksibilnijih pravila postupka i od strane arbitara koje stranke biraju imajući u vidu njihov kredibilitet i stručnost” ističe profesor Pavić.
Arbitraže su, kako dodaje, za razliku od sudova, po pravilu jednostepene, i nema mogućnosti da se na odluku uloži žalba.
“Izuzetak su u kontekstu investicionih arbitraža sporovi po pravilima ICSID, gde takva, doduše ograničena, mogućnost postoji. Trajanje arbitraže zavisi od mnogo faktora, a naročito od toga je li reč o jednostavnom komercijalnom sporu (gde se do konačne odluke, izjednačene sa pravosnažnom odlukom suda) dolazi za nekoliko meseci, ili o investicionom sporu, koji obično uključuje razmatranje brojnih pravnih i činjeničnih pitanja” objašnjava prof. dr Pavić i navodi da investicioni sporovi obično traju po nekoliko godina.
Advokat Tomanović podseća da ovakve investicione arbitraže nisu novina za našu državu s obzirom da u ovom trenutku postoji nekoliko investicionih arbitraža koje se vode protiv Srbije, najskorija od kojih se odnosi na spor u vezi sa uslugama naplate prevoza.
“S obzirom na medijsku propraćenost ovog slučaja, napomenuo bih da su u praksi i politička obrazloženja koja su data od nosioca najviših funkcija u zemlji jako važna jer predstavljaju dokaze o motivima i osnovama određenih mera koje su preduzete. Naravno, svaki spor ove vrste može biti predmet poravnanja ili dogovora, ali u ovom trenutku je preuranjeno govoriti da li je ovo obaveštenje platforma za već planirane pravne pregovore o ovoj stvari, ili zaista uvod u jedan od, ako su javni podaci o vrednosti projekta tačni, najvećih tužbenih zahteva s kojim se Republike Srbija sudarala u međunarodnim arbitražnim sporovima” zaključuje Tomanović.
Bonus video:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
