0
"Srpska ekonomija liči na hroničnog bolesnika koji je uz sve svoje stare boljke oboleo i od gripa ili, još gore, kovida. Dakle, stanje je urgentno i grip-kovid mora da se leči, jer bi u suprotnom pacijent mogao da umre od komplikacija. Tako bi se mogla opisati i situacija sa inflacijom, koja bi u Srbiji mogla lako da se zapati i postane hronična", upozorava za NIN Dušan Vujović, redovni profesor FEFA, član Predsedništva Saveza ekonomista Srbije, nekadašnji ministar finansija i privrede Srbije i ekspert Svetske banke.
„Naše hronične boljke su glomazan javni sektor, neefikasna državna preduzeća, nerealna očekivanja stanovništva i sklonost političara da podležu pritiscima javnog mnjenja i raznih interesnih grupa. Ako u takvoj situaciji dopustite da inflacija nastavi da raste, pokrenućete lavinu koja se posle teško može zaustaviti“, upozorava Vujović.
Energetika je trenutno ključni problem srpske ekonomije, pa i javnih finansija, čulo se i na Кopaonik biznis forumu. Vi kažete da oko energetike u Srbiji postoje razne kontroverze. Šta to znači?
Znači da se ponašamo kao u socijalistička vremena i da potrošači i dalje dobijaju energiju u bescenje. Energija se u vreme socijalizma delila kao infuzija, kao neka vrsta subvencija i po tom osnovu su se pravili ogromni gubici. Zbog toga i promašenih investicija država se enormno zaduživala od 1968. do 1980, kada je sistem kolabirao nakon što je dug uvećan više od 10 puta. Jer, kada je struja isuviše jeftina, svakome je lakše da uključi grejalicu nego da cepa drva ili poboljša termoizolaciju. Sa aspekta potrošača to je racionalno ponašanje, ali se zbog toga struja troši više nego što bi trebalo. Niko nema motiv da štedi, a ni energetski sistem nema motiv da racionalizuje svoje poslovanje kad se zna da će država na kraju pokriti sve gubitke. Čuli smo da je do sada za uvoz struje i uglja direktno iz budžeta plaćeno 2,4 milijarde evra. To je direktan trošak promašaja u upravljanju EPS-om. Svakog stanovnika Srbije to je koštalo oko 350 evra, jer na kraju uvek poreski obveznici plate ceh. Pitanje je samo hoćete li da plaćate struju direktno ili indirektno, tako što će gubici EPS-a da se pokrivaju iz budžeta. Zato smatram da cena struje mora da se poveća na ekonomski nivo, a da se subvencionišu oni kojima je pomoć zaista potrebna. Stvarno ne razumem zašto bismo mi subvencionisali struju ambasadama i stranim kompanijama? I ne samo njima, nego svima koji mogu da plate stvarnu tržišnu cenu.
A šta je, po vašem mišljenju, potrebno raditi sa EPS-om?
Potrebno je prestati sa netransparentnim računima za struju (višestruke tarife, angažovana snaga, itd.). Što se cene po kilovatu i potrošnje tiče, stvari se mogu rešiti na jednostavan način. Potrebno je targetirati ugrožena domaćinstva i njima obezbediti subvencije tako što bi se, na primer, na njihov račun kod EPS-a svakog meseca preko Trezora deponovala suma koja pokriva razliku između tržišne i garantovane cene za normirani obim potrošnje. Zaštićeni potrošač bi plaćao samo razliku između stvarne potrošnje i te subvencije. Primera radi, ako je normirani obim potrošnje 1.000 КWh, garantovana cena pet dinara, a tržišna cena osam dinara, iznos mesečne subvencije bi bio 3.000 dinara. Ako je stvarna potrošnja jednaka normiranoj od 1.000 КWh, račun bi bio 8.000-3.000=5.000 ili pet dinara po КWh. Ako je potrošnja niža od normirane, recimo 750 КWh, račun bi bio 6.000-3.000=3.000 ili samo četiri dinara po КWh. Pri kontrolisanoj ceni struje država subvencioniše sve, i one koje ne bi trebalo. Ceh jeftine struje nije samo razlika između ekonomske i kontrolisane cene, nego mnogo veći zato što niska cena ne stimuliše štednju energije, ne stimuliše ulaganje u energetsku efikasnost, ne stimuliše EPS da optimizuje poslovanje. Ništa od toga se ne dešava pri kontrolisanoj ceni zato što svi očekuju da će gubitke platiti neko drugi. Racionalno pitanje je – zašto bismo iz budžeta plaćali EPS, ako on može da se reformiše? Neka cena struje bude normalna, neka njime upravlja sposoban, konkurentan menadžment, koji će da promeni orijentaciju i profesionalnu strukturu, da EPS bude optimalno organizovan kao firma. I da onda vidimo da li će ljudi i investitori kupovati obveznice EPS-a. Ne mora EPS da se privatizuje da bi došao do novca za investicije i sredio svoje poslovanje.
Govorite sada kao da bi se svi problemi EPS-a rešili kada bi cena struje bila povećana. Da li je to baš tako?
Daleko od toga, cena je neophodan, ali nikako nije dovoljan uslov. U EPS-u pored cene struje ima mnogo problema – menadžment, stručni kadrovi, obnovljivi izvori energije, diversifikacija… Ne može EPS da ima samo stručnjake za termoelektrane, jer oni onda nađu manu svakom drugom izvoru energije. Siguran sam da u zemlji ima znalaca za sve te oblasti, ali ih je potrebno angažovati, a pre toga zaista doneti odluku da se EPS reformiše. Neki vitalni delovi sistema izdvojeni su iz EPS-a i sada on skupo plaća te usluge. To je nedopustivo. Vitalne aktivnosti moraju da se vrate pod okrilje firme. Operativni troškovi moraju da se kontrolišu i smanje, ali ne tamo gde oni doprinose boljem poslovanju, kao što je sondiranje terena da se zna kuda se pruža žila sa više uglja itd. Isto tako, sindikati moraju da budu sastavni deo reforme EPS-a, a ne kamen spoticanja.
Кažete i da su obrazovanje i zdravstvo isto nakrivo nasađeni sistemi?
Mi verujemo da zdravstvo može da bude besplatno i kvalitetno kao u Švajcarskoj, ali niko ne želi da plaća poreze i doprinose za zdravstveno osiguranje. Očekujemo da će doktori da ostanu ovde i da rade za kikiriki. I da će država da ulaže u opremu i skenere. Naš zdravstveni sistem je neefikasan i niko nije spreman da se sa tim uhvati ukoštac i napravi transparentan sistem koji će bolje da funkcioniše. A stručne i resursne pretpostavke za to postoje, kako u broju kvalitetnih lekara, tako i u ukupnom finansiranju koje odlazi na državnu i privatnu zdravstvenu zaštitu.
Kažete da ministar finansija dobro radi posao što se tiče konačnog rezultata, a koliko mu naruku ide inflacija koja povećava prihode?
Ide mu naruku na kratak rok, jer povećava prihode, ali sa druge strane, ona stvara privid dobrog stanja zbog pada učešća kamata i duga u BDP-u. To, međutim, ne rešava druge probleme. Mi smo 2022. imali značajan deficit i pored toga što su prihodi bili znatno veći od planiranih i što nijedna od bitnih rashodnih stavki nije porasla. I to se duguje vanrednim rashodima, koji su direktan rezultat tehničkih i menadžerskih promašaja i akumuliranih grešaka iz prošlosti u EPS-u i drugim javnim preduzećima. Iako su to delom bili iznuđeni potezi, iz toga se moraju izvući neke važne pouke. Najvažnija je da tako ne može da se nastavi, da se daje milijarda po milijarda evra za iste upravljačke promašaje. Da budem jasan, svi političari prave takve greške. Menadžeri 13 najvećih američkih banaka praktično su ucenili tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obamu i iznudili direktnu budžetsku pomoć koja se meri u trilionima dolara. Očigledni promašaji banaka pokriveni su novcem poreskih obveznika, a menadžeri su iz krize izašli neoštećeni i već naredne godine delili milionske bonuse. Hoću da kažem da prebacivanje gubitaka na državu i poreske obveznike nije problem samo Srbije. Svuda u svetu postoje interesne grupe i socijalni pritisci. Političari gledaju svoj rejting i obično popuste pod velikim pritiskom. Cena popuštanja nije uvek ista. U slučaju cene struje, razlika između ekonomske i sadašnje, subvencionisane cene meriće se milijardama evra. To je kao bujica, kad ona krene nosi sve pred sobom, mostove, puteve… A onda se pitaš kako mi se to desilo.
Pročitajte još:
Pomenuli ste da postoji strah da inflacija postane hronična. Šta pod tim podrazumevate?
Pri današnjim stopama inflacije postoji bojazan da se ona zapati, da svi – privreda, banke, država i građani – počnu da očekuju sličan rast cena i u narednom periodu i tome prilagode svoje ponašanje. U takvoj situaciji su neophodne odlučne mere restriktivne, antiinflatorne monetarne i prateće fiskalne politike da se prelomi i zaustavi spirala rasta cena. Takve mere je bez oklevanja primenila Evropska centralna banka. Кod nas preovlađuje stav, delom potvrđen podacima, da inflatorni pritisci potiču od rasta cena uvoznih energenata i sirovina i zato se ne poseže za većim stepenom restriktivnosti, da se ne bi ugrozio ekonomski rast. Ja sam možda previše obazriv, ali moram da kažem da me brinu inflatorni pritisci koji ne jenjavaju, pre svega kroz ugrađene cene inputa i opšta inflatorna očekivanja iskazana u komercijalnim ugovorima. Jako je važno da se prekinu ove tendencije, vaspostavi racionalno očekivanje stabilnih cena i spreče hronični inflatorni procesi koji se teško zaustavljaju.
Zato stižu upozorenja da plate u javnom sektoru moraju imati kontrolisan rast i da ne smeju rasti više od BDP-a. Кoliko fiskalna politika potpiruje inflaciju?
Rast plata u javnom sektoru utiče na inflaciju i neposredno preko deficita budžeta, i posredno preko formiranja inflatornih očekivanja. U uslovima kada inflatorna očekivanja postaju važna determinanta tzv. bazne inflacije, jako je važno da se očekivanja ne podgrevaju izjavama političara. Primera radi, predsednik Srbije je pre više meseci najavio porast plata i penzija od januara 2023. Iako je ideja bila da se potvrdi namera Vlade da promoviše veću socijalnu jednakost, za privredu je ova poruka značila da će inflacija porasti najmanje koliko i plate u javnom sektoru i penzije. Što se tiče upozorenja na kontrolisani rast plata u javnom sektoru, suština je da njihova masa ne sme da pređe određeni udeo u BDP-u. Isto je i sa penzijama, mada bi bilo bolje da se o tome stara makar ravnopravno Fond PIO, a ne isključivo država.
BONUS VIDEO: Guvernerka ne zna da li je sada pik inflancije: Tabaković o moratorijumu koji bi bio bumerang
