0
Vitalij Stadnikov je arhitekta koji već drugu godinu živi u Beogradu. Deo je ekipe arhitekata koja je letos dala predlog kako izbeći rušenje Savskog mosta. Osim o mostu, za N1 govori o mogućnostima da se smanje gužve i zagađenost, Beogradu na vodi, metrou, sistemu javnog transporta, Rusima koji su se doselil u Srbiju i Ukrajincma koje sreće.
Doktor arhitekture Vitalij Stadnikov je poput hiljada Rusa novopečeni Beograđanin. Do sada je radio kao profesor, savetnik, preduzetnik. Rodom je iz grada Samare, gde je dve godine bio glavni arhitekta. U Moskvi je živeo 20 godina gde je otvorio projektantski biro i bio profesor na katedri za urbanizam Moskovske škole ekonomije.
Deo je grupe arhitekata koja je letos predložila da umesto predviđenog rušenja Savski most može da se preuredi i postane deo Memorijalnog kompleksa Sajmište. To, kako kaže, nije jedina mogućnost za most. Vitalij kroz osmeh kaže da živi nedaleko od mosta, u naselju Beograd na vodi.
„Znam da Beograđani ne vole previše Beograd na vodi, ali za mene je to bila investicija. Iznajmili smo stan blizu Hrama Svetog Save na Vračaru, ali je bilo preskupo. Onda smo došli na ideju da prodamo stan u Moskvi i da kupimo ovde jer nismo imali plan da idemo od odavde najmanje tri godine, tako je ovo bila najisplativija opcija, pogotovo za ljude koji ne žive ovde“.
Ipak, kaže ako bude duže živeo u Beogradu, birao bi neko drugo mesto za život, negde gde ima više zelenila.
„Neki delovi Savskog venca su lepi. Dedinje je lepo ali je precenjeno. Ceo Beograd je precenjen to je lako vidljivo. Ponuda nije dovoljna dobra jer se ne dobija očekivani kvalitet za tu cenu“, kaže Vitalij za N1.
Govoreći o Savskom mostu kaže za N1 da nema potrebe da se uništi. Konstrukcija je stabilna, može se lako i srediti škripa koju prave tramvaji, a kako kaže, most dosta pomaže mobilnosti u gradu.
Bio je, kako kaže, na sastanku u opštini Stari grad gde je bio dosta ljudi koji su pričali o Savskom mostu. Navodi da je osim arhitekata bilo i dosta političara odnosno razgovora iz tog ugla.
„Čuo sam za argument za očuvanje mosta jer bi nov bio previše skup. Ne može da bude toliko skup jer nije veliki, a slični se u Kini ili Francuskoj prave za manje novca. Pitanje korupcije je već druga stvar, a u tome ima sličnosti u mnogim zemljama“.
Ipak, Vitalij smatra da most treba da ostane takav kakav je.
PROČITAJTE JOŠ
Navodi da je siguran da kada bi se napravila dobra transportna kalkulacija videlo bi se da nema potrebe da most bude npr. širi jer nema kapacitete da kanališe sav taj saobraćaj.
„Most je problem za transport okolo. Sa većim kapacitetom praviće više probela drugim ulicama koje treba da prime povećanu količinu vozila. Primera radi, na Novom Beogradu, a tu je i ekološki problem zbog povećanog zagađivanja“.
On smatra da i ideja o gradnji tunela nije najbolja, jer se tako samo povećava obim saobraćaja kroz grad. Umesto toga, predlaže ojačavanje javnog transporta, povećanje mikromobilnosti odnosno omogućiti aktivnosti poput voženja bickala, skutera, pešačenja, iznajmljivanja ovih malih vozila.
Govoreći o starom Savskom mostu predlaže da bude namenjen za tramvaje, ali da se napravi više širih staza koje omogućavaju mikromobilnost. Pričajući o predlogu „Half-Bridge of Memories – Program revitalizacije prostora Starog Sajmišta kao mesta sećanja kroz nasleđe Savskog mosta“, koje je predstavio sa kolegama, kaže da je Staro sajamište gde je bio logor, ujedno i izuzetno arhitektonsko delo.
„Bilo je logično da iskoristimo most kao deo javnog sećanja. Nije to samo bio nacistički most. To je most koji je bio spasen od strane partizana, Crvene armije i profesora Zarića prilikom oslobođenja Beograda 1944. godine. To je spomenik otporu. Pokazuje dosta, pogotovo onima koji ne znaju puno o Beogradu. Poput Rusa koji žive ovde ili turista kojih je dosta. Imate hiljade Ruse, a mnogi ne znaju da je Beograd bio grad sa mrežom koncentracionih kampova. To govori o genocidu prema Srbima u Drugom svetskom ratu. Zato smo smatrali da je neophodno to iskoristiti na prikazani način“.
Kako ističe, predlog za stari Savski most dali su profesionalci okupljeni u neformalnu grupu Ikarus. U njoj se nalaze urbanisti, pejzažne arhitekte kao i oni koji se bave enterijerom. Ideja društva je da učestvuje u javnim aktivnostima, izložbama, takmičenjima, diskusijama o razvoju grada.
„Udruženje arhitekata Ikarus broji oko 300 ljudi. Bave se projektovanjem enetrijera, pejzaža, urbanim planiranjem. U Beogradu ih je oko 20, a kada su pitanju arhitekte u Srbiju je sigurno njih 300. Imamo veze sa velikim firmama poput NEFA koja radi samo velike projekte. Iza sebe imaju nekoliko metro stanica, aerodrome, moćni su i visokokvalifikovani. Kolega koji živi u Beogradu Saša Erman je u kooperaciji sa srpskim arhitekatama napravio projekat za neboder u Moskvi“.
Beograd kao i mnogi gradovi ima veliki broj automobila koji se svakodnevno koriste i prave saobraćajnu gužvu. Prema Vitaliju, ovo se može smanjiti pravilnom regulacijom, pre svega jačanjem javnog transporta, njihovim uvezivanjem, zatim osnaživanje mikro mobilnosti odnosno transporta bicklima, skuterima.
„U Beogradu ima mesta za razvoj. Postoji veoma dobar sistema tramvaja. Retko je naći ovakav sistem. I na istoku i zapadu. To je velika korist i treba da se razvija i sa i bez metroa. Moguće je razvijati mobilnost jer postoje tramvaji, autobusi, trolejbusi, gradska železnica. Ona je jedinstvena jer je ispod grada. Nešto kao u Beču. Podzemna železnica je simbol razvijenog grada, odnosno pravilnog razvitka. Tek posle treba razmišljati o tome da se u centru grada npr. poveća cena parkinga“.
On kaže da je stanje u Moksvi bilo slično do 2011. godine kada se desila revolucija po pitanju alernativnih načina prevoza kroz centar grada.
„Zbog toga je grad sada udobniji za ljude, više nego što su Pariz ili London, ali još ne kao Berlin ili Beč koji su odlično organizovani“.
Navodi da u Moskvi postoji sistem dobrog javnog prevoza.
„Možete da koristite bicikl od svoje kuće do metroa. Besplatno. Korišćenje metroa, tramvaja železnice, autobusa je moguće uz istu kartu. Svi ti vidovi transporta su sistemski uvezani. Moguće je preći 20-30 kilometara po gradu za sat vremena. U Parizu je potrebno duplo više“.
Vitalij kaže da strateška odluka o saobraćaju u Beogradu treba da bude na Vladi Srbije, a ne na lokalnoj samoupravi, jer u lokalu, kako govori iskustvo, postoje problemi sa različitim interesima koji mogu da utiču na kvalitetno regulisanje ovog pitanja.
„Slično je u Srbiji, Rusiji, Rumuniji. Bolje je razvijati globalni sistem, koji bi bio efikasniji“.
Dosta polemika u Beogradu su izazvale trase metro linija, pre svega odluka da se prva linija promeni i ide po delovima grada koji nisu prenaseljeni. On kaže da bi to trebalo da znači da će se ti delovi grada razvijati, što nije generalno loša ideja.
„Primera radi, u Moskvi postoji MCR Moskovski centralni prsten. Povezivao je samo industrijske zone. Za osam do 10 godina videli smo velik razvoj industrijske zone oko centra grada. Postao je mesto raznih ukrštanja. Efekat toga ali i drugih mera je da se smanjila gužva u centru grada za 20 do 30 odsto“, kaže Vitalij.
Neizbežno je susresti se i sa Ukrajincima koji su izbegli od rata. Vitalij kaže da imaju dobre odnose, a da kada se sretnu pričaju istim jezikom.
„Na ruskom. Većina izbeglih je iz istočne Ukrajine gde se govori pre svega ruski. Ne pitamo jedni druge odakle smo i šta smo da se ne bismo svađali. Ovako je najbolje“.
Opširnije pročitajte na N1.
BONUS VIDEO Arhitekta: Rekonstrukcija Trga Nikole Pašića kozmetička, očekivano pred izbore
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
