Kako je Tramp uspeo u onome u čemu Bajden nije mogao: Prelomna tačka koja je dovela do sporazuma Izraela i Hamasa

To je cilj koji su i Tramp i Džo Bajden pokušavali da postignu skoro dve godine. Sporazum je tek prvi korak ka trajnijem miru, jer pitanja razoružanja Hamasa, upravljanja Gazom i potpunog izraelskog povlačenja tek treba da se pregovaraju.

Ako se dogovor održi, to bi mogao postati najveći diplomatski uspeh Trampovog drugog mandata — onaj koji je izmakao njegovom prethodniku, piše BBC.

Trampov jedinstveni stil i njegovi bliski odnosi sa Izraelom i arapskim svetom očigledno su doprineli ovom preokretu. Ali, kao i kod većine međunarodnih sporazuma, ulogu su odigrali i faktori koji nisu bili pod njegovom kontrolom.

Bliskost s Netanjahuom koju Bajden nikada nije imao

Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu godinama neguju javno prijateljstvo. Tramp često ističe da „Izrael nema boljeg prijatelja“, dok ga Netanjahu opisuje kao „najvećeg saveznika kojeg je Izrael ikada imao u Beloj kući“.

Reči su bile praćene delima: tokom svog prvog mandata Tramp je premestio američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, i odbacio dugogodišnju američku politiku da su izraelska naselja na Zapadnoj obali ilegalna.

U junu ove godine, kada je Izrael počeo vazdušne napade na Iran, Tramp je naredio američkim bombarderima da pogode iranska nuklearna postrojenja najjačim konvencionalnim bombama.

Ta javna podrška dala mu je prostor da iza zatvorenih vrata vrši pritisak na Izrael. Prema navodima medija, njegov izaslanik Stiv Vitkof naterao je Netanjahua krajem 2024. da prihvati privremeno primirje u zamenu za oslobađanje talaca.

Kada je Izrael u julu bombardovao sirijske položaje, uključujući i hrišćansku crkvu, Tramp je lično pritisnuo izraelskog premijera da promeni kurs.

„Nikada se nije dogodilo da američki predsednik doslovno kaže izraelskom premijeru da mora da posluša — ili snosi posledice“, kaže Aron Dejvid Miler iz Karnegi fondacije.

Za razliku od Trampa, Bajdenov odnos s izraelskom vladom bio je napet i ograničen. Njegova tzv. „strategija zagrljaja“ podrazumevala je da SAD javno podržavaju Izrael, kako bi ga potom privatno nagovorile na uzdržanost u ratu.

Ipak, Bajden se suočavao sa dubokim podelama u sopstvenoj Demokratskoj partiji, dok je Tramp, oslonjen na čvrstu republikansku bazu, imao daleko veću slobodu delovanja.

Promena kursa posle napada na Katar

Kada je izraelska raketa pogodila Dohu, ubivši katarskog civila ali ne i članove Hamasa, Tramp je izdao ultimatum Netanjahuu: rat mora da stane.

Tramp je ranije Izraelu dao gotovo potpunu slobodu delovanja u Gazi, ali napad na teritoriju Katara – bogatog američkog saveznika – označio je prelomni trenutak.

Prema izvorima iz Bele kuće, to je prelomilo Trampovu odluku da izvrši maksimalan pritisak i progura mirovni sporazum.

Njegovi bliski odnosi sa zalivskim državama tu su odigrali veliku ulogu. Tramp ima poslovne veze s Katarom i UAE, a oba mandata započeo je posetama Saudijskoj Arabiji. Tokom ove godine obišao je Doha, Abu Dabi i Rijad, dok Izrael nije posetio.

Njegovi sagovornici na Bliskom istoku — posebno u UAE i Kataru — uveravali su ga da je krajnje vreme da se rat završi.

Samo nekoliko nedelja kasnije, Netanjahu je lično pozvao Katar da se izvini zbog napada, a zatim potpisao Trampov mirovni plan od 20 tačaka za Gazu, uz podršku Saudijske Arabije, Katara i Egipta.

„Tramp je uspeo da stekne uticaj i na Izraelce i posredno na Hamas,“ objašnjava Džon Alterman iz CSIS-a. „To je retko kome pošlo za rukom.“

Prema dogovoru, Izrael će osloboditi više od 1.000 palestinskih zatvorenika i povući deo svojih snaga iz Gaze, dok će Hamas osloboditi sve preostale taoce, žive i mrtve, zarobljene tokom napada od 7. oktobra 2023.

Evropski faktor i pritisak sa Zapada

Masovno uništenje u Gazi i humanitarna katastrofa promenili su raspoloženje i u Evropi. Kako su se slike ruševina širile, Evropske zemlje predvođene Francuskom počele su da se distanciraju od američke politike bezuslovne podrške Izraelu.

Francuski predsednik Emanuel Makron predložio je zajednički francusko-saudijski mirovni plan, koji su kasnije podržali i Britanci. Plan je uključivao priznanje palestinske države i poziv Hamasu da preda oružje Palestinskoj samoupravi.

Tramp je u svom sporazumu preuzeo delove tog plana – posebno one koji govore o budućem palestinskom „državnom statusu“, makar u uslovnim okvirima.

Na kraju se našao između evropsko-arapske alijanse i izraelskih nacionalista, pa je izabrao saradnju sa državama Persijskog zaliva.

Trampov stil: nepredvidiv, ali efikasan

Trampova diplomatija, često haotična i neortodoksna, ponovo se pokazala efikasnom. Počeo je pretnjama, kao i ranije u odnosu sa Severnom Korejom, ali je završio dogovorom koji liči na tradicionalnu diplomatiju.

Njegov plan od 20 tačaka nije suštinski različit od onoga što bi Bajden verovatno potpisao, ali način na koji ga je Tramp izveo bio je potpuno drugačiji — direktan, riskantan i ličan.

Kako piše BBC, „nije to način na koji se diplomatija predaje na univerzitetima Ajvi lige, ali ovog puta — deluje“.