U dokumentu NATO-a, koji je procureo u javnost, navodi se da su u Moskvi u iščekivanju rezultata na izborima za francuski parlament i da sledeći potezi ruskog predsednika Vladimira Putina zavise od ishoda izborne trke u Petoj republici. U Kremlju se nadaju da bi eventualna pobeda radikalne levice mogla da lansira njima naklonjenog Žan Lika Melanšona za poziciju premijera ili da barem oteža poziciju francuskog predsednika Makrona tako što ne bi mogao da računa na apsolutnu većinu u parlamentu.
Drugim rečima, Rusija igra na kartu da kohabitacije koja je drugo ime za nestabilnost u Francuskoj. Na taj način bi posle Nemačke – trojna koalicija nazvan semafor je samo lepše ime za definiciju rogovi u vreći imajući u vidu svetonazore i pozicije liberala i zelenih i socijaldemokrata između njih – i druga ključna članica EU dobila nestabilnu izvršnu vlast. Ako tome dodamo da su sledećeg proleća izbori u Italiji i da je vrlo verovatno da umesto kompetentnog, uticajnog i zakletog “evroatlantiste” Marija Dragija dobijemo vladu koalicije desnog centra krcatu sa više ili manje prikrivenim rusofilima i putinofilima, onda postaje jasno zašto značaj nedeljnih izbora u Petoj republici prevazilazi daleko granice Rajne i Alpa.
Konstanta ruskog delovanja u državama članicama EU je sejanje razdora i podržavanje ekstremnih partija i političara koji slabe Uniju i deluju destruktivno na proces federalizacije. Svako ko podriva ili kompromituje ideju EU i njenu federalizaciju automatski ima podršku Moskve koje nije samo deklarativne već i ekonomske prirode. Emanuel Makron kao jedini lider sa specifičnom težinom na duže staze, odnosno sa petogodišnijim mandatom u EU, je meta ruske propagandne mašinerije i zakulisanih radnji. Sa oslabljenim Makronom u Jelisejskoj palati EU ulazi u veoma neizvestan period i rizikom da uđe u višegodišnju blokadu odlučivanja i stagnacije.
Samo u Italiji Kremlj ima toliko otvorenih ili prikrivenih saveznika kao Francuskoj. Na liniji ruske politike podrivanja EU su i liderka radikalne desnice Marin Le Pen i vođa radikalne levice Žan Lik Melanšon. Le Pen je neka vrsta francuske verzije britanskog političkog minotaura sa glavom Najdžela Faraža i telom Borisa Džonsona, arhitektama Bregzita koji su u velikoj meri pomogli ruski tajkuni i mediji – jedna od tabu tema na Ostrvu – a drugi je galski oblik Džeremija Korbina, bivšeg lidera laburista koji je doprineo značajno Bregzitu, uništio Laburističku partiju a bio je omiljen političar u Kremlju i novinara koje Rusija finansira u evropskim državama.
Ispitivanja javnog mnjenja kažu da su u prvom krugu izbora, na programu u nedelju, koalicije oko predsednika Emanuela Makrona i lidera “Nepokorene Francuske” Žan Lika Melanšona izjednačene a da je na distanci iza njih koalicija radikalne desnice okupljena oko Marin Le Pen. Za drugi krug se predviđa pobeda Markonove koalicije, ali nije sigurno da će uspeti da prebaci 289 mesta koliko je potrebno za apsolutnu većinu za formiranje vlade.
Podsetimo da je u Francuskoj na snazi većinski sistem sa duplim krugom glasanja. Poslaničko mesto osvaja kandidat koji osvojio polovinu glasova u prvog krugu. U slučaju da niko ne dobije natpolovično poverenja birača u drugi krug idu kandidati koji su osvojili više od 12,5 odsto glasova. Potrebno je podvući da u Petoj republici, posle reforme koju je upakovao Šarl De Gol, imamo polupredsednički sistem. Ovlašćenja predsednika i vlade su podeljena: Jelisejska palata vodi glavnu reč u spoljnoj i odbrambenoj politici dok se Matinjon pita, više ili manje, za sve ostalo. Dakle, kohabitacija dovodi u veliki problem Francusku, njenu izvršnu vlast i kredibilnost.
Takođe, iskustvo sa dve kohabitacije čiji su akteri bili Fransoa Miteran i Žak Širak a zatim Žak Širak i Lionel Žospen naveli su francuske zakonodavce da vežu parlamentarne izbore za predsedničke. Na taj način se praktično garantovala većina izabranom predsedniku jer je bilo teško poverovati da u roku od dva meseca francuski birači mogu da glasaju za jednog čoveka u trci za Jelisejsku palatu a onda dva meseca da okrenu leđa njegovoj političkoj formaciji i poklone poverenje opoziciji. Iskustva sa Sarkozijem, Olandom i Makronom u prvom mandatu su dala za pravo autorima pomenutog zakona.
Žan Lik Melanšon i Marin Le Pen ne mogu da stignu do većine, ali mogu, prvi put u njihovoj istoriji, da osvoje veliki broj mesta u nacionalnom parlamentu, dovoljno veliki da zagorčaju drugi mandat Makronu u Jelisejkoj palati.
Gradonačelnik Dižona Fransoa Rebsamen, inače nekadašnji ministar rada u vladi predsednika Fransoa Olanda, je najbolje definisao potez svoje Socijalističke partije koja se odlučila na svojevrsni politički harakiri ulazeći u koaliciju sa Melanšonom. “ Skraćenica PS nije više skraćenica Parti socialiste (Socijalističke partije, prim. aut ), već Parti soumise ( Pokorena partija)”, aludirao je gradonačelnik Dižona na ime Malnšonove političke formacije “Nepokorena Francuska” (France Insoumise).
Francuska izgleda nema sreće sa političarima sa prezimenom For. Sebastijan For aktuelni lider socijalista koji je doneo odluku o ulasku u koaliciju sa radikalnom levicom je imenjak predsednika Feliksa Fora i mogao bi da završi neslavno političku karijeru kao njegov prethodnik. Feliks For je bio predsednik Treće republike krajem 19. veka. Ušao je u istorijske čitanke kao šef države tokom afere Drajfus. Čuveno pismo Emila Zole “Optužujem” bilo je upućeno Foru. Zatim je ostao upamćen po tome što je umro od srčanog udara u plavom salonu Jelisejske palate dok ga je tokom prepodneva ljubavnica Margerit Stenel oralno zadovoljavala i na kraju jer mu je vragolasti Žorž Klemenso posvetio čuvenu paronomaziju “Il a voulu vivre Cesar, il est mort Pompee” ( na francuskom ime Cezarovog rivala u prvom trijumviratu Pompeja ima i slikovito značenje za oralno zadovoljavanje) .
Socijalistička partija ozbiljno riskira da nestane sa političke scene jer u koaliciji sa Melanšonovim pokretom negira sve svoje korene i na putu je da svi njeni izvorni birači pređu u zagrljaj Makrona. Sliča konstatacija važi i za zelene. Programi i ciljevi Nepokorene Francuske i Socijalističke partije i zelenih su u direktnoj koliziji po svim ključnim pitanjima.
Primera radi socijalisti i zeleni su za federalizaciju EU, Francusku u NATO, bezrezervno na strani Ukrajine koja je izložena ruskoj agresiji. Melanšon je sve suprotno, protiv EU, protiv NATO i proruski nastrojen. Takođe, socijalisti su za nuklearnu energiju dok su radikali i zeleni protiv nuklearnih centrala.
POGLEDAJTE JOŠ:
Socijalisti plaćaju danak pogrešnog izbora predsedničkog kandidata An Idalgo i devijantne interpretacije rezultata Melanšona u prvom krugu predsednničkhi izbora. Za bivšeg socijalističkog ministra u vladi Lionela Žospena su glasali mnogo socijalisti i levičari samo zato što je bio jedini kandidat levog krila sa kakvim-takvim šansama da se nađe u drugom krugu. Zato je neobjašnjivo da su socijalisti koji su bolje ukorenjeni na terenu od Nepokorene Francuske pristali da imaju samo 70 od 577 kandidata koalicije “Nupes” (Nova narodna, ekololška i socijalistička unija).
U nešto boljoj poziciji, ali ne mnogo u odnosu na socijaliste jei druga istorijska formacija na francuskom političkom nebu: republikanci, nekadašnji degolisti, i dalje imaju seriju vrlo ozbiljnih kandidata na parlamentarnim izborima koji uživaju veliki ugled u svojim sredinama i neće biti iznenađenje ako budu izabrani. U prevodu par desetina neodegolista ćemo videti i u novom sazivu Parlamenta.
Makron je kao i na predsedničkim izborima zakasnio sa ofanzivnijom izbornom kampanjom računajući na kvalitet kandidata svoje koalicije “Ensemble” ( Zajedno), od bivših premijera Manuela Valsa i Eduarda Filipa, verovatnog budućeg predsednika Francuske, do veterana Fransoa Bajrua. Istovremeno čak 267 izabranih poslanika Republilke u pokretu u prethodnom skupštinskom sazivu će trčati za novi mandat u nedelju i eventualno sledećeg vikenda.
BONUS VIDEO Život Emanuela Makron
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
