Dok je posmatrao kako mandatar Zdravko Krivokapić čita ekspoze poslanicima novog saziva Skupštine Crne Gore, deluje kao da se Milo Đukanović pitao je li moguće da je sve to java.
Piše: Vladimir Pavićević, direktor Društva za istraživanje politike i političke teorije
Izgledalo je kao da razmišlja o tome je li realno da će svi ovi ljudi oko Krivokapića, koji bejahu sedeli sa njegove leve strane i prema kojima on odavno nema ni mrvu poštovanja, sada biti vlast. A da će on, koji je do nedavno na svakom mestu suvereno poručivao da nema te stvari u crnogorskom društvu i crnogorskoj državi o kojoj neće odlučivati upravo on, od sada biti u opoziciji.
Pročitajte još:
Ko god je gledao TV prenos skupštinske sednice, a tu istoriju je gledala Crna Gora, stekao je utisak da su Milu Đukanoviću još teže misli navirale kada bi se okrenuo ka svojima na desnu stranu. Video je tamo interesno kalkulisanje koje je sam decenijama hranio.
Naime, u poslaničkom klubu njegove partije, pa i po njenoj dubini, malo je onih koji ne razmišljaju o predstojećem vanrednom kongresu svoje stranke i koji nisu pripremili lični plan u skladu sa sopstvenim ambicijama. I samo se čeka da lider, koji je doživeo težak izborni poraz i čiji politički autoritet svakodnevno slabi, objavi kako on vidi budućnost DPS-a.
I tada kreće krah, a evo i zašto.
Da su nakon izbornog poraza problemi u DPS-u ogromni, pokazalo je odlaganje vanrednog kongresa partije. Najpre je Predsedništvo stranke na sednici krajem septembra jednoglasno odlučilo da vanredni kongres treba da bude organizovan do sredine decembra, da bi portparol DPS-a, Miloš Nikolić, sredinom novembra objavio da će vanredni kongres DPS-a ipak biti održan 23. januara 2021. godine. Rašireno je mišljenje u Crnoj Gori da je do odlaganja došlo zbog toga
što Đukanović još uvek nema ideju koji trik sada izvesti, a još manje šta uraditi po pitanju koncepcije mogućih promena u stranci ili u odnosu na kadrovska rešenja za čelne pozicije.
I to što Milo nema rešenje ne znači da on i svi drugi funkcioneri DPS-a ne razmišljaju o mogućim rešenjima. Upravo obrnuto, deluje da je u odnosu na ova pitanja u DPS-u već počelo da kuva.
Zakuvao je sam Đukanović. Nasuprot dobroj političkoj praksi, ali i očekivanjima brojnih u DPS-u da se odgovornost za izborni poraz uspostavlja odozgo, samim tim da Đukanović ne treba da ostane na čelu stranke, Milo je poručio da jeste opcija da i dalje upravo on bude predsednik DPS-a. Kada su ga novinari pitali da li će ostati predsednik Demokratske partije socijalista, Đukanović je rekao: “O tom potom”. Tako je poručio svojima da se ne “zalijeću” na mesto za koje
ceni da mu i dalje pripada i da možda još nije vreme za njegov izlazak iz crnogorske politike. No svakome ko malo posvećenije prati crnogorsku politiku, jasno je da sa Đukanovićem na čelu DPS nema nikakvu budućnost i da mu sledi pad sličan padu Tadićeve stranke u Srbiji. A jasno je to i Đukanoviću.
Da u partiji vri, videlo se i po komentarima koje je nedavno u jutarnjem programu na javnom servisu RTCG saopštio zamenik predsednika DPS-a i do skoro predsednik Vlade Duško Marković. Na pitanje o njegovim političkim ambicijama u novim okolnostima, on je rekao da će do vanrednog kongresa biti poslanik u Skupštini Crne Gore i da će učestvovati u njenom radu, a da će od odluka na vanrednom kongresu zavisiti njegov dalji odnos prema politici. “Što bi rekao
predsjednik Đukanović, o tom potom”, zaključio je Marković svoje gostovanje na javnom servisu, ne negirajući da je njegova ambicija da postane lider opozicionog DPS-a.
U jednom momentu pojavila se vest da će najozbiljniji kandidat za predsednika DPS-a biti Filip Vujanović, nekadašnji predsednik Skupštine, pa predsednik Vlade i konačno predsednik države Crne Gore. Moglo se pročitati da bi njegov izbor za predsednika Demokratske partije socijalista stabilizujuće delovao na partiju koja je premrežena interesima i uticajima različitih struja i da bi to bilo prelazno rešenje. No, tu se zanemaruje da bi svako prelazno rešenje samo oduzelo
ovoj partiji dragoceno vreme za suočavanje sa novom realnošću i za usmerenje ka potrebnim reformskim zahvatima u stranci. Preciznije, odlaganje realnih promena bi kratkoročno koristilo Milu, ali bi na srednji i na dugi rok slabilo i Đukanovića i partiju u celosti.
Nasuprot staroj gardi, pominje se mogućnost i da neko od ‘mladih lavova’ DPS-a preuzme kormilo. U poslednjih nekoliko godina pojavilo se više političara mlađe generacije čijom afirmacijom je DPS najavljivao i unutrašnje kadrovske reforme. Ne postoji, međutim, ni među ‘mladim lavovima’ saglasnost oko budućnosti stranke niti bi svako kadrovsko rešenje iz ove grupe funkcionera DPS-a bilo dobro. Ukoliko bi se kandidature za lidera dočepao neko od tzv. tvrdolinijaša iz mlađe strukture, to stranci ne bi donelo nikakav pomak, već bi se desila apsurdna situacija da mladi kadar
usmerava partiju unazad.
Ovaj pregled stanja u Milovoj partiji ukazuje na kompleksnost situacije u kojoj se nalazi DPS. Funkcioneri stranke koji političke ambicije vezuju za rad unutar i u ime stranke žurno osmišljavaju plan za sebe. I čekaju da vide šta je finalni plan Mila Đukanovića. Ukoliko se planovi budu dodirivali ili u većoj meri i poklapali, to će značiti mogućnost razmišljanja o daljem zajedničkom radu. Ukoliko planovi budu udaljeni to će značiti distanciranje dela funkcionera od daljeg delovanja unutar i u ime DPS-a.
Budući da se stranka u skoro trodecenijskoj istoriji oblikovala kao klijentelistička, izvesno je da je nemoguće da plan Mila Đukanovića, sada kao šefa opozicione stranke, zadovolji najveći broj ljudi u DPS-u. Suprotno tome, u situaciji u kojoj je DPS razvlašćen i u njemu otvoreni procepi po svim linjama mogućih konflikata, samo mali broj ljudi će biti zadovoljan predlogom vođe. A to će onda da vodi daljim istupanjima iz stranke, pasivizaciji dela članova i funkcionera i nužno ubrzanom slabljenju podrške partiji u biračkom telu. Mnogi će reći da je takvo finale Milov DPS i
zaslužio.
Ukoliko, pak, stranka želi da se održi i pokuša da se vrati na kolosek moći, jedini način je da se napravi zaokret i da se ne čeka na predlog Mila Đukanovića. Već da se nova vizija preobražaja stranke razvije kroz autonomnu inicijativu na koju Đukanović ne bi smeo da odgovori negativno. Ta inicijativa bi mogla da predvidi precizna i čista kadrovska rešenja za upravljačku strukturu u DPS-u i programsku reformu koja bi partiju vratila iz polja desne kleronacionalističke politike u savremenu evropsku socijaldemokratsku opciju, koja za razliku od Đukanovićevog puta ne bi tražila i stvarala
neprijatelje u svojoj kući među svojim građanima.
Po svemu što se sada vidi, sa takvim racionalnim inicijativama se zakasnilo, pa ostaje da se još malo sačeka šta će proizvesti proces vrenja koji se u DPS-u svakim novim danom ubrzava. Dileme nema da od 30. avgusta uticaj ove partije kontinuirano pada i kao jedino relevantno, sada se postavlja sledeće pitanje – na kojoj tački će se taj pad zaustaviti. Mnogim svojim potezima od izbora do danas sam Đukanović značajno doprinosi daljem padu svoje stranke. Ukoliko se bude do kraja čekalo na njegov finalni predlog i oko kandidata za predsednika DPS-a, taj pad će biti konačan, bez ikakve šanse za oporavak.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar