Da li će na Zapadu prevladati realisti ili idealisti u spoljnoj politici? To možda deluje kao apstraktno pitanje za narode Balkana, ali nije preterivanje reći da od toga zavisi sudbina regiona.
Pročitajte još:
Početkom devedesetih, kada je započela trenutna faza balkanske istorije, realisti su dominirali spoljnopolitičkim establišmentom. Kada je pretnja Sovjetskog Saveza okončana, zapadni političari su se borili da vide bilo kakve jasne interese u bivšoj tampon zoni Zapadnog Balkana. Bili su fatalisti u vezi sa ograničenjima istorije u regionu za koji su smatrali da je opterećen “drevnim etničkim mržnjama”. Vlade su saosećale sa željom lokalnog stanovništva da se uspostave nacionalne države koje su činile osnovnu organizacionu paradigmu u Evropi.
Ključni izazov u regionu – upravljanje ratom u Bosni – oblikovan je uvažavanjem realnosti moći na terenu. Vlade na Zapadu nisu odobravale način na koji su Srbi ostvarili svoje političke ciljeve, ali su priznali da svaki trajni mir zavisi od zadovoljenja težnji najveće i najmoćnije grupe u regionu.
U političkom smislu, to je značilo dopuštanje Srbima da pobede u ratu, a Britanci i Francuzi su posebno usredsredili svoje diplomatske napore da ubede Bošnjake da priznaju slabost svog položaja i priznaju raspad Bosne.
Sredinom devedesetih, pristup Zapada Balkanu se promenio jer je generacija realista iz Hladnog rata ustupila mesto idealističkoj klasi liberalnih internacionalista. Tranzicija je počela u SAD-u izborom Klintonove administracije koja je nastojala da promoviše spoljnu politiku zasnovanu na ideji o univerzalnim pravima i vrednostima, a ne na bazičnim interesima, podržanu monopolom Zapada na međunarodnu vojnu moć.
Poligon za to bila je Bosna, gde je Klinton bio odlučan da postigne rezultat zasnovan na njegovom konceptu prirodne pravde, odnosno Srbima, koji su u ratu doživljavani kao agresori, nije bilo dozvoljeno da pobede. Posledica toga bilo je idealističko uverenje da će prethodno zaraćene grupe prevazići svoje antagonizme i kolektivno izgraditi novu multinacionalnu državu.
U političkom smislu, to je podrazumevalo upotrebu američke moći za podršku Bošnjacima i Hrvatima, navodnim žrtvama rata, koji su kao rezultat toga stekli ogromnu prednost. Na kraju, suočavajući se sa potpunim porazom, Srbi su bili primorani da traže mir, što je dovelo do Dejtonskog mirovnog sporazuma koji je držao Srbe unutar Bosne, suprotno njihovim željama i inherentnoj snazi.
Evropljani su u početku bili skeptični prema tom idealističkom pristupu vođenju politike, ali su na kraju usvojili američku viziju. Najdramatičniji zaokret dogodio se u Velikoj Britaniji gde je nova vlada na čelu sa Tonijem Blerom došla na vlast 1997. godine,obećavajući da će sprovesti “etičku spoljnu politiku” za koju je Balkan tada postao pozornica na kojoj će to demonstrirati.
U Bosni je Velika Britanija insistirala na imenovanju Pedija Ešdauna, žestokog antinacionaliste koji je bio spreman da koristi autoritarna sredstva za promovisanje svog idealističkog pogleda na svet. Za Ešdauna, Bosna nije bila samo političko pitanje koje treba rešiti, već pre ideološka misija u kojoj je mogao dokazati mogućnost boljeg sveta oslobođenog uočenih zala nacija i granica.
Ovaj idealizam je na sličan način primenjen i u drugim delovima Balkana. U Makedoniji je Zapad potisnuo želju Albanaca za nezavisnošću, insistirajući umesto toga na obnovi zemlje kao multinacionalne države sa zajedničkim identitetom, suprotno želji Albanaca i Makedonaca da stvore svoje nacionalne države. Za idealiste, rešenje nisu bile nove granice, već nova prava. Ista logika važila je i za Crnu Goru i Albance iz Preševske doline.
Kontra korak je bila odluka Zapada da podeli Srbiju po otprilike etničkoj liniji priznavanjem Kosova, što je odluka doneta pod pritiskom Albanaca koji su odbili da prihvate idealističko viđenje da je nacinalna država zastareli koncept.
Međutim, i ovde su ostali verni svojoj viziji novog, postnacionalnog sveta insistirajući na očuvanju granica Kosova iz jugoslovenskog doba, čime bi se značajna populacija Srba inkorporirala u novu državu kojom dominiraju Albanci. Sve preostale sumnje ublažene su uverenjem idealista da se prirodna pravda održava davanjem nezavisnosti žrtvama srpske agresije.
U pozadini ovih događaja, spoljnopolitički realisti na Zapadu ostali su skeptični u pogledu verovatnoće uspeha ovog idealističkog pristupa. Kako su godine prolazile, a region nije uspeo da se stabilizuje ili razvije, činilo se da je njihov skepticizam opravdan. Na kraju, kada su se realisti vratili na vlast krajem 2010-ih, pokušali su da povrate nekadašnji pristup koji je napušten sredinom devedesetih.
U SAD-u je Trampova administracija okončala posvećenost svojih prethodnika multietničnosti i prihvatila podelu Kosova po etničkoj liniji, kao način da obezbedi priznanje te teritorije od strane Srbije, reši problem i omogući SAD da povuku svoje trupe iz onoga što je Tramp video kao besmisleno periferno uplitanje.
U Evropi su mnoge vlade bile spremne da prihvate ovo kao praktično rešenje kosovskog problema, uprkos protivljenju idealista koji su videli da je njihov pogled na svet ugrožen. Čak je i Evropska komisija, bastion liberalnog internacionalizma, podržala predlog posle višegodišnjeg neuspeha da ubedi Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova unutar postojećih granica.
Realistički povratni udarac potom se nastavio početkom ove decenije, podstaknut porastom nacionalizma u Evropi i sve većim samopuzdanjem istočnih Evropljana koji su počeli da ističu svoj glas u EU. To se iskristalisalo u objavljivanju slovenačkog non-pejpera ranije ove godine koji se zalagao za stvaranje nacionalnih država za Srbe, Albance i Hrvate.
#related-news_0
Ponovo su idealisti u Evropi i SAD izrazili svoje primedbe, ali je većina evropskih prestonica prećutno prihvatila realistički argument za prekrajanje granica. U Evropskom parlamentu, izvestilac za Zapadni Balkan, Viola von Kramon-Taubadel osudila je lidere EU zbog “tolerisanja narativa” u slovenačkom non-pejperu.
Da li to znači da će realisti prevladati, a Srbima i drugima biti dozvoljeno da uspostave nacionalne države? Možda, ali ne odmah. Za sada, idealisti nastavljaju da drže vlast u najmoćnijim zapadnim prestonicama-Vašingtonu, Berlinu i Londonu-i niko od njih ne pokazuje znake odustajanja od svoje posvećenosti postnacionalnom poretku na Balkanu.
Naprotiv, posle objavljivanja slovenačkog non-pejpera, oni su udvostručili svoju ideološku posvećenost. Bajden je izdao izvršnu naredbu kojom se preti sankcijama onima koji osporavaju sadašnje multietničko rešenje, a Nemačka se založila za imenovanje visokog predstavnika u Bosni kako bi se ojačala ovlašćenja Zapada. Izgledi da politička levica preuzme vlast u Berlinu znači da će to verovatno ostati tako.
Međutim, ništa nije sigurno. Vašington je ograničen domaćim protivljenjem stranim intervencijama, a Bajdenova administracija je oštećena zbog poraza u Avganistanu. Tramp bi mogao da vidi priliku za povratak 2024. godine. U Evropi bi nemački idealizam mogao biti zaustavljen porastom nacionalističko-konzervativnih snaga u Francuskoj, Italiji i Španiji, dok se London bori da potvrdi međunarodni uticaj posle odlaska iz EU.
Ako politički karakter Zapada ostaje otvoreno pitanje, onda ostaje i priroda njegove spoljne politike, a sa njom i pristup koji se primenjuje na probleme Balkana. Idealizam ili realizam? Od ishoda ovog pitanja može zavisiti budućnost regiona.
Tekst je preuzet sa sajta Medija Centra.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar