Na Đukanovića kidiše opozicija u tri kolone. Tu su još dve socijaldemokratske stranke, ali gledano sa jedne, ili druge strane, mogle bi biti - peta. Od nikad mirnije kampanje u tri decenije i odsustva trijumfalizma, podilazi jeza i strah da glavni događaj nije glasanje, nego sati i dani posle njega.
“Nemam nikakvu ambiciju da upravljam ljudima. To je bolan i nezahvalan posao”.
Milo Đukanović, sedmostruki premijer, koji guli i drugi predsednički mandat u zaokruženoj trećoj deceniji vladanja ljudima i Crnom Gorom, nema ni mentalne snage, ni političkog komfora da misli ovako, kao jedan od otaca američke nacije Tomas Džeferson.
Za njega je čak i Lukašenko, sa 26 godina vlasti, poletarac. Dok beloruski autokrata, doduše, preti da će zatvoriti fabrike iz kojih radnici protestuju, pod Đukanovićem su one davno propale. Šefa crnogorske države, ipak, teško je zamisliti kao penzionera, koji uz dojč kafu analizira kvote za kladionicu. Uz minuli rad i afere koje ga zapljuskuju i poslednjih sedmica, upitno je koliko bi vremena imao za to, od propitivanja pred nekim drugim specijalnim tužiocem. Ili pred istim, jer prilike nekad menjaju ljude. Ambijent kriminala i korupcije koje je kreirao, čini ga i taocem velikog broja uhleba u politici i van nje. Kao što su i oni, njegovi.
Zato, njemu vlast nema samo surovu logiku upravljanja, već i preživljavanja, modifikovanu definiciju sopstvene slobode, što je ulog veći nego kod političkih protivnika. Opozicija ako izgubi – bila i ostala.
Iako je Đukanovićeva politička zvezda davno prešla zenit, zbog svega crnogorski predsednik mora dalje, hrabreći pristalice kako je na njima da “…pobede, nama suprotstavljenu političku ponudu, pa makar u svom sastavu imala crkvu”.
Sudeći prema anketama koje su doprle do javnosti, i atmosferi koja ne nalikuje dosadašnjim, ne samo zbog epidemije, uz svu već opevanu tehnologiju izbornih mućki, prevara, kupovine glasova, naduvavanja biračkog spiska za pedesetak hiljada ljudi koji odavno ne žive u Crnoj Gori, trošenja novca iz budžetske reserve – neće mu biti lako.
“Odlučno, stabilno i danas i sutra!”, ponavlja Đukanović sa bilborda, spotova i epidemiološkim merama razređenih skupova. Kampanju nosi uglavnom sam, uz poneku asistenciju premijera Duška Markovića, čije oči lete levo-desno dok sriče sa promptera, svedočeći o tome da mu, uprkos vođenja javnih poslova, više odgovara debela senka tajnih službi, koje je dugo kontrolisao.
Prema istraživanjima jedne svetski poznate agencije na 200 izbora širom sveta, vlast u kriznim vremenima ima dva puta više šansi za pobedu, jer se ljudi teže odlučuju za promene. Đukanović teško da može drugačije da govori i zbog toga što, osim ulaska u NATO, nije u prilici da, kako bi propagandisti rekli, “komunicira” rezultate prethodnih predizbornih obećanja.
Nema ih. Loši su. I još gori. U jesen 2016. obećavao je da će prva deonica autoputa biti završena za tri godine, i započeta druga. I pre pojave virusa korona bilo je izvesno, da će ovo parče ceste kasniti bar godinu-godinu i po, a sada se tek stidljivo najavljuje da bi moglo biti završeno naredne godine. O drugoj fazi nema ni slova u strategiji održivog razvoja za naredne dve godine, koju je aktuelna Vlada složila zbog virusa, a i za potrebe Međunarodnog monetarnog fonda, bez koga se ubuduće neće moći. Zaklinjao se Đukanović i u gradnju drugog bloka Termoelektrane u Pljevljima koje, takođe, nema u planovima, a rekonstrukcija postojećeg tek treba da počne. Radiće je njegov sin sa kineskim partnerima.
Vlada je, pre četiri godine, obećala do kraja mandata i fiskalnu stabilizaciju i zatvaranje svih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Od tada, Crna Gora je prolazila kroz tihi bojkot EU, kao zarobljena država sa raširenom korupcijom i okovanim institucijama. Jedva je otvorila preostala dva poglavlja o ekologiji i konkurenciji, a osim ranije privremeno zatvorenih tri, sva ostala su na čekanju. Bilo je i pre pandemije izvesno da od fiskalne konsolidacije nema ništa, jer Vlada ne samo što je povećala zarade u javnom sektoru, već je i povećala i broj zaposlenih, suprotno od dogovora, pa je javni dug dostigao 80 odsto društvenog proizvoda.
U takvoj situaciji, Đukanović je krajem prošle godine, zaigrao na svoju omiljenu kartu podela. U kongresna dokumenta stranke, a potom i u javni diskurs, unio je plan da stvori crnogorsku pravoslavnu crkvu. To je zatim pretočeno u Zakon o slobodi veroispovesti, koji je usvojen na posleponoćnoj sednici parlamenta, i uz hapšenje čitavog poslaničkog kluba Demokratskog fronta.
Dalji razvoj događaja pokazao je Đukanoviću na delu, šta je mislio najpoznatiji jugoslovenski i crnogorski disident Milovan Đilas, kada je, objašnjavajući kompleksnost srpsko- crnogorskog identiteta u Crnoj Gori kazao, da kad god neko gurne to klatno na jednu stranu, ono se snažnije i u širem luku vrati na drugu.
Suština zakona sadržana je u prelaznim odredbama, da sva crkvena imovina nastala do 1918. godine za koju Srpska pravoslavna crkva nema dokaze o poreklu, prelazi u državnu. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji je tu imovinu vrednu oko milijardu evra, ranije uz pomoć Đukanovićeve vlasti uknjižio na SPC, uspešno je čitav slučaj preveo u odbranu svetinja i beskrajne litije mirnih protestanata na crnogorskim ulicama. Mimohodima se priključio i deo vernika Crnogoraca, a potom i oni koji su želeli da manifestuju i ostale vrste nezadovoljstva.
Nije pomoglo ni upiranje prstom u Beograd, kao štabno mesto za večite velikosrpske aspiracije. Kada su stigli rezultati ankete koju je DPS sam naručio, gde tri četvrtine građana ne misli da je Srbija neprijatelj, a više od 60 odsto smatra da je Amfilohije sasvim u redu, uz komešanje u opšinskim odborima DPS-a na severu zemlje, pa i javno istupanje pojedinaca iz stranke, Vlada je pozvala vladike na pregovore. U početku je nudila kozmetiku, a kako su se izbori približavali, faktički je odustala i od partijskog programa i podržavljenja, predlažući da se brišu dva od tri sporna člana. Ovaj treći, koji predviđa registraciju crkve, što se do tada smatralo nebitnim, Amfilohije je prigrlio i prekinuo razgovore, pod pritiskom ne samo srpskih već i ostalih stranaka, kojima nije odgovaralo da Đukanović ima brigu manje.
Poslednji autogol Đukanović je dao, pokušavajući da politički naplati borbu protiv korone. Prvi talas epidemije, kada su Institut za javno zdravlje i Nacionalno koordinaciono tijelo (NKT) uglavnom sledili preporuke struke, uz retko viđenu disciplinu građana, završen je sa devet žrtava, a zatim četrdesetak dana nije bilo novozaraženih. Onda je vlast, dok je pandemija besnila svetom, trijumfalno, u Službenom listu objavila kraj epidemije, a Đukanović je zakazao izbore kad vreme nije, za 30. avgust. Institut i NKT su u tom naletu odjednom prerasli iz stručnih, u propagandna medicinska krila vladajuće partije, odlukama koje su objašnjavane najmanje medicinskim razlozima.
Verovatno više politički motivi, a manje medicinski, bili su i da se građanima iz regiona, kao i iz Rusije, usred turističke sezone zabrani ulazak u Crnu Goru, čak i kada je ona u odnosu na 100 hiljada stanovnika postala zemlja sa većim stepenom zaraze od drugih. Vlastima na dušu zato ide i to, što će turizam pretrpeti štetu od 90 odsto, znatno više od Hrvatske i drugih mediteranskih zemalja, ili u novcu milijardu evra. Ukupna recesija mogla bi da dostigne stopu od 24 odsto, kako je izračunala konsalting kompanija Fideliti. To znači i javni dug veći od BDP, pa nije jasno koliko uopšte vredi biti pobednik na ovim izborima. Osim, što sloboda nema cenu.
Pročitajte još:
Povezano sa izborima mogu se posmatrati i dve nove mere NKT. Jedna, da od 15. avgusta ipak propusti turiste iz regiona, što se može tumačiti i kao deo strategije dovođenja “svojih birača” upisanih u Crnoj Gori, kao i u inostranstvu gde žive. Druga je, odlaganje školske godine za 1. oktobar, što bi trebalo da skrene misli birača sa prebiranja po džepovima tražeći novac za udžbenike i pribor.
U ovakvim okolnostima na Đukanovića kidiše opozicija u tri kolone, koja ne vidi prostora za bilo kakav savez sa njim. Tu su još dve socijaldemokratske stranke, ali gledano sa jedne, ili druge strane, one mogu biti – peta kolona.
Ostalih pet lista čine po dve albanske i hrvatske, i jedna bošnjačka. Njima je principom afirmativne akcije garantovano pet mandata, tradicionalno su uz DPS, pa Đukanoviću do 41 (većina od 81) treba još 36. Izgleda da su svesni da ih sami nemaju, jer se sve češće čuje iz njihovih redova da će biti “okosnica i nove vlade”.
Koalicija “Za budućnost Crne Gore”, pored Demokratskog fronta uključila je i hard kor srpsku i prorusku Pravu Crnu Goru, Socijalističku narodnu partiju i niz manjih stranaka. Strateška novina, koja daje rezultate, je to što su se iz javnosti povukli svi dosadašnji lideri, neki i nepravosnažno osuđeni za navodno učešće u aferi “državni udar”, koja je eskalirala na dan prošlih izbora. Prednost su dali novom licu sa litija, profesoru mašinstva Zdravku Krivokapiću. Najveća korist od toga je što se o njemu malo zna, pa režimski mediji nisu stigli da se obaveste za personalno rastrzanje. Novca za kampanju ponovo imaju u izobilju, pa su u javnosti prisutni kao, ako ne i snažnije od DPS-a.
Lider Demokrata Aleksa Bečić, napravio je svoj savez sa Demosom Miodraga Lekića, bivšeg predsedničkog kandidata i nekoliko sitnijih aktera. Treća kolona je koalicija „Crno na Bijelo“, koju predvodi Građanski pokret URA sa liderom Dritanom Abazovićem, a pridružio im se i građanski savez CIVIS sastavljen od oko 200 intelektualaca svih provenijencija i nacija, Stranka pravde i pomirenja Hazbije Kalača i Bokeški forum iz Tivta.
Novost u odnosu na raniju praksu je što opozicione stranke nisu potpisale ugovor o nenapadanju. To je izgleda dobro rešenje, jer se i ne napadaju.
Nekadašnja Socijaldemokratska partija Crne Gore, pocepana na Socijaldemokrate, doskorašnje koalicione partnere DPS-a, i SDP koju je dugogodišnji lider Ranko Krivokapić prepustio Draginji Vuksanović Stanković, međusobno ratuju za iste birače. Socijaldemokrate, ogrezle u klijentelizmu, primamljive biračima poput SPS-a u Srbiji, jer se preko njih lakše dođe do izbornih darova, ljulja i vlast. Marković je poručio biračima u Tivtu, da aerodromima više neće upravljati niko osim DPS. Ta firma je socijaldemokratama bila značajan resurs glasova, pa se stranka opirala davanju koncesije na aerodrome.
SDP se, sa druge strane, formulacijom da će ići u koaliciju sa svima koji prihvataju njihov program i uočljivo ne napadajući Đukanovića lično, preko novog rukovodstva preporučuje i DPS-u. Trenutni raspored glasova u anketama ukazuje, da bi upravo oni sa dva do tri mandata, mogli da budu jezičak na vagi, da opstane vlast, ili da počne njena demontaža. Dosadašnje debate pokazuju blažu naklonost savezu sa Đukanovićem, uz isticanje nepomirljivih ideoloških razlika sa Demokratskim frontom u odnosu na NATO, jer članstvo Crne Gore u Alijansi, SDP pripisuje sebi u zasluge.
Prvi put bi se moglo desiti i da Dontov sistem ne bi koristio DPS-u, jer se obje socijaldemokratske stranke nalaze u zoni cenzusa od tri odsto, pa bi deo prosutih glasova bio pripisan i opoziciji. Ankete pokazuju i da bi u problemu mogla biti URA, uprkos naočigled mirnoj zoni između pet i sedam odsto, jer su njeni simpatizeri pretežno mladi i uglavnom nesigurni glasači.
Narativ o snaženju ruskog uticaja i to preko Beograda, deo je i poslednjih nastupa Đukanovića. U tom kontekstu, napade crnogorskoj javnosti nebitnog portala, svrstao je u deo scenarija koji navodno orkestrira izvesni zamenik šefa BIA Mirko Parezanović, „koji je nominalno deo bezbednog sistema Srbije, a suštinski najeksponiraniji ruski agent u Srbiji”. Ta priča, očigledno, nije namenjena ni Beogradu, odakle se niko nije oglasio, niti domaćoj javnosti. Više se može povezati sa željom da Zapad blagonaklono gleda na njegovo ostajanje na vlasti, iako za to ne bude birao sredstva. U Crnoj Gori posle duže pauze, kako svedoče pojedini političari, pojavili su se predstavnici dva američka instituta, NDI i IRI, koji su ranije doživljavani kao prethodnica pojačanog diplomatskog interesovanja SAD za ovo područje.
Iako sve strane najavljuju odlučne udarce i afere, u ovoj poslednjoj sedmici pred izbore, što bi se i moglo dešavati dok ovaj tekst bude prolazio kroz valjke rotacije, teško da to može značajno poremetiti već opredeljene birače. Među njima je čak i 82-godišnji mitropolit, koji će glasati prvi put, pridodajući svetinjama i “izbornu pravdu”. Taj potez ukazuje i na strategiju visoke izlaznosti, koja nije uspela opoziciji u regionu.
Ono što nenavikle na ovu dosadašnju atmosferu brine je, ipak, čudna tišina. Poneka auto-litija, novi marketinški proizvod crkve, kao i pomalo nervozna policija. Od nikad mirnije kampanje u tri decenije, i odsustva trijumfalizma, podilazi jeza i strah da glavni događaj nije glasanje, nego sati i dani posle njega.
Na to upućuje i Markovićeva izjava na “spontano” pitanje režimskog portala:”Praktično više nije ni tajna da je tzv. prosrpska opozicija pripremila scenario … i njihovi lideri već govore o ‘odbrani izborne pobede’”, rekao je premijer uz poruku da su “državne institucije apsolutno spremne da zaštite javni red i mir, u to neka niko ne sumnja”.
Ulazak u takav novi krug, sa nesagledivim posledicama, mogao bi svom gorčinom da potvrdi staru anarhističku tezu Eme Guldman: “Kada bi glasanje nešto moglo da promeni, učinili bi ga nelegalnim”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare