2
Drama beloruske atletičarke koja je ostala zarobljena na aerodromu u Tokiju obišla je svet, a kada se pogleda pozadina njenog straha, ostaje nam da se zapitamo koliko košta jedna kritika?
Jedna kritika je Kristinu Timanovskaju možda umalo koštala slobode, da se nije opirala kao riba koja se nekako izvuče i pobegne iz mreže.
PROČITAJTE JOŠ:
Slučaj ide ovako: nekoliko beloruskih sportista nije ispunilo uslove u pogledu doping kontrola na Olimpijskim igrama u Tokiju i treneri su odlučili da u tim ubace Timanovskaju u štafeti 4×400 metara.
To joj se nije svidelo i kritikovala je svoj stručni štab na društvenim mrežama. Ekspresno je stigla direktiva da se Kristina isprati na aerodrom.
Olimpijski komitet Belorusije je to isprva probao da opravda njenim mentalnim i emotivnim stanjem – kao da nije u stanju da se takmiči.
Možda bi neko i poverovao, jer je mentalno zdravlje ovih nedelja i meseci posebno aktuelna tema – da Timanovskaja nije otkrila šta se tačno dešava i da hoće da je vrate u domovinu da bi je kaznili za „predugačak jezik“.
Da bi se razumelo ono što se desilo njoj u Tokiju, mora se sagledati šira slika i situacija. Sport u Belorusiji uživa posebno mesto u društvu.
Ili je bar uživao, jer je služio da se ka spolja pokaže kao merilo uspeha Belorusije.
Aleksandar Lukašenko, predsednik ove zemlje je dugo bio i sam na čelu Olimpijskog komiteta, a u mladosti se bavio hokejom, pa je i to veza sa sportom kao sferom društvenog života.
A onda je video da je vlast mnogo unosniji posao i ne odriče je se od 1994. do današnjih dana. Uz određene anomalije naravno.
Jedna od tih anomalija je izostanak slobode govora, što nije neobično za diktatorske režime poput Lukašenkovog.
„Beloruska sportska administracija je direktan subjekt Vladine kontrole pod Lukašenkom. Sportiste vlast podržava i privileguje, cene ih u društvu, ali isto tako ne čudi da sportisti koji progovore, postanu meta osvetničkog ponašanja države“, kaže Heder Mekgil, istraživač Amnesti internešnela.
Ono što se desilo Kristini u Tokiju je možda delom i posledica dešavanja od pre godinu dana. Naime, avgusta 2020. oko hiljadu sportista je potpisalo otvoreno pismo tražeći nove izbore.
Sportisti su izgubili oreol onih sa privilegijama, jer su podržali demonstrante koje je Lukašenko pokušao na silu da suzbije i uguši.
Mnogi su i učestvovali lično u protestima protiv Lukašenka, a 95 njih je bilo zadržano u pritvoru.
Nije im se dopalo čitavo to kritičko iskustvo, o čemu svedoče reči Aleksandre Herasimijenije, nekadašnje svetske prvakinje u plivanju i osvajačice olimpijskih medalja.
„Imala sam izbor da jasno kažem šta mislim ili da ćutim. Iznajmljivali smo bazene za plivanje od države da bismo održavali svoje kurseve. Svi bazeni su vlasništvo države u Belorusiji i stoga sam razumela da ako progovorim, da će i moje kolege trpeti, deca takođe. Isprva nisam znala šta da radim, a onda posle nekoliko dana sam shvatila da ne mogu da utihnem“, rekla je Aleksandra.
Ona sada živi u izgnanstvu u Litvaniji, iako ima nepunih 36 godina. Da joj to ne bude malo, u aprilu ove godine je i protiv nje pokrenuta krivična prijava.
Navodi se da su ona i njen kolega Aleksandar Apejkin nameravali da naruše bezbednost Belorusije i preti im sedam godina robije. Potpuno ludilo.
Zato ne treba da čudi što se i Kristina Timanovskaja opire i što traži azil. Posle spekulacija da bi mogla u Austriju ili Nemačku, sada se spominje Poljska kao destinacija.
Suština je da ni ona neće u svoju zemlju, što zvuči zaista tužno. Zamislite, probudite se kao odlikovani takmičar, odete na Olimpijske igre, ne znajući da se možda više nikad nećete vratiti kući.
Nisu samo sportisti bili na udaru. Čak 35 trenera je odstranjeno iz reprezentacija, dok je oko 120 atleta na neke druge načine pritiskano.
Jelena Leučanka je jedna od njih. Košarkašica i olimpijka je uhapšena jer je govorila o onome što se dešavalo lani u Minsku.
Htela je da napusti zemlju i ode u Grčku da bi zalečila povredu i umesto na lečenju, završila je iza rešetaka u zloglasnom zatvoru Akrestsina.
„Prve noći smo imali dušeke i vodu za piće i u WC šolji, ali dva dana kasnije je sve presečeno. Posle doručka je dolazio čuvar i naredio nam da ustanemo i smotamo dušeke. Prvo smo mislili da ih uzimaju da bi ih očistili od stenica i buva, ali ih nikad nisu vratili“, rekla je Leučanka.
Tako je živela 15 dana jer je odlučila da joj je sloboda da priča slobodno, bitnija od same slobode.
Spavala je na metalnom ramu kreveta, snalazila se i gurala odeću da „imitira“ dušek, a nije imala papira i ostale potrepštine.
Direktor te ustanove je poručio da je sve uklonjeno da ona ne bi „poželela da se vrati“. Problem je što Belorusija tako stvara ljude i sportiste koji, ne samo da ne žele da se vrate u zatvor, nego ne žele da se vrate ni u sopstvenu zemlju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
