Jovana Preković je osvojila zlatnu medalju u karateu na Olimpijskim igrama u Tokiju i ušla u istoriju, ali neće biti u prilici da zlato brani za tri godine u Parizu.
Jednostavno, našoj karatistkinji, kao i svim drugim osvajačima medalja u ovom sportu ovo će po svemu sudeći biti jedino učešće na Igrama u karijerama jer već u Parizu karate neće biti deo Olimpijskih igara.
Decenijama se ovaj sport borio da postane deo olimpijske porodice i to mu je konačno uspelo u Japanu, ali će čitava priča ostati samo na tome.
PROČITAJTE JOŠ
MOK je odlučio da od četiri sporta koja su debitovala u Tokiju, tri zadrže status olimpijskih, a da karate u Francuskoj zameni brejkdens, još jedna u nizu egzotičnih disciplina namenjena privlačenju mlađih generacija.
A kako je došlo do tog da opstanu surfovanje, skejtbording i sportsko penjanje koje ćemo gledati u Parizu, a jedna drevna veština ostane samo na jednom pojavljivanju?
Karate je zapravo umalo ostalo i bez pojavljivanja u Tokiju, ali je nova agenda MOK-a omogućila zemlji domaćinu da iskoristi diskreciono pravo i odabere određeni broj sportova koji bi postali deo Olimpijskih igara makar samo i privremeno.
Kada je MOK dao zeleno svetlo za učešće u Japanu, u Svetskoj karate federaciji su bili ubeđeni da će se pojaviti i na Igrama u Parizu jer je u Francuskoj popularnost ovog sporta nadmašila i zemlju porekla Japana.
Prema poslednjim podacima u Francuskoj postoji tri puta više registrovanih karate boraca nego u Japanu.
Iako su prvi razgovori sa organizatorima nagoveštavali takav scenario, u Francuskoj su ipak odlučili da odaberu brejkdens.
Objašnjenje prvog čoveka MOK-a, Tomasa Baha je bilo da žele da igre budu „što urbanije kako bi se povezali sa mlađom publikom“.
To je bio veliki udarac za karate jer je malo verovatno da će se za igre u Los Anđelesu izboriti za svoje mesto i zato je pojavljivanje u Japanu praktički jedina šansa da ubede MOK i ostatak sveta da mogu da budu zanimljivi publici svih uzrasta.
Godinama unazad su se mučili zbog činjenice da je MOK težio da ima ograničen broj borilačkih sportova, a prednost su imali boks, tekvondo, džudo i rvanje.
Dodatan problem je predstavljao i spor koji decenijama traje u Japanu, zemlji koja je ovaj sport pogurala na Igre – da li je u pitanju sport ili veština i životna filozofija koja promoviše posebne vrednosti i vrline.
Takozvani „bušido kod“ ili put ratnika kako bi se preveo ovaj izraz imao je uticaj da se karate decenijama ne profiliše kao sport u pravom smislu, niti da uđe u okvire nekih pravila kako bi mogao da se takmičarski organizuje i postane razumljiv prosečnom gledaocu.
Upravo je „bušido kod“ karate činio daleko većim od sporta što je često donosilo i mračnu stranu ove veštine – ogroman pritisak da se istraje, treninzi do krajnje tačke izdržljivosti i u pojedinim slučajevima i smrtni ishod zbog želje da se dostigne ideal velikih ratnika koji tradicionalni karate neguje.
„Da li je karate borilačka veština ili sport? Kao veština služi da kultiviše humanost u čoveku, a kao sport on podrazumeva nadmetanje u kome će neko biti brži, jači, spretniji. To pravi veliki jaz kod ove discipline“, rekao je Hironobu Tučija, profesor na Osaka univerzitetu koji radi kao psihološki savetnik u Japanskom olimpijskom komitetu.
Zato je bio veliki izazov za karate koji postoji stotinama godinama, da kreira nova pravila, nov način treninga i drugačiji odnos trenera i sportiste, od onog tradicionalnog po „bušido kodu“.
„Sponzori ne žele da se njihovo ime pojavljuje u vezi sa sportom gde takmičari završavaju krvavih lica“, objasnio je jednom prilikom Kazujoši Iši, osnivač i promoter K-1, ful kontakt karatea koji je svoju publiku pronašao među ljubiteljima UFC-a.
Zato su tekvondo i džudo pronašli svoj put u porodicu olimpijskih sportova, jer su pronašli način da svoje discipline stave u okvire pravila koja su omogućavala poprilično bezbedno okruženje za takmičare, a manje šokantno za gledaoce.
Publika je lako mogla da prati i kretanje rezultata jer su udarce beležili senzori ili su bili precizno definisani kao u džudou pa nije ostavljalo previše dileme čak i za nekog ko prvi put gleda ovaj sport.
Karate kao disciplina se prevashodno razvijao sa namerom da bude efektivan u otvorenoj borbi u stvarnom životu, sa potencijalno smrtonosnim tehnikama. Zato je bio problem ograničiti sve te udarce, napraviti nešto što bi bilo samo sport i svesti nešto što se vekovima razvijalo na jedan način na samo jedan deo veštine.
Čak je i na Olimpijskim igrama u svojoj rodnoj zemlji Japanu, karate jedva uspeo da uđe u porodicu olimpijskih sportova i to tek zahvaljujući uticaju moćnih političkih figura predvođenih aktuelnim premijerom Jošidom Sugom, koji je dugo trenirao karate.
Sudar tradicionalnog i novog karatea je doživeo vrhunac u maju ove godine, kada je zvezda japanskog karate tima Ajumi Uekusa optužila selektora za zlostavljanje. Ona je u izjavi za medije istakla da joj je naneo ozbiljnu povredu oka tokom treninga, jer je pokušao da testira jednu od tehnika tako što je napao bambusovim štapom. On je to nastavio da radi, iako su ga sve takmičarke na treningu molile da prestane. Iako je zbog toga bio izbačen, čvrsto je stao iza svojih trening metoda, koje su mnoge šokirale.
Taj sudar novog i starog načina u Japanu, zemlji iz kojeg je ova disciplina potekla, samo je dodatno otežao put trajnog uključivanja ovog sporta u Olimpijske igre.
Zato će za karate od velikog značaja biti borba Rike Usami, Japanke koja je posle skandala postala selektor japanske karate reprezentacije, što je bio veliki korak da se jedna žena nađe na takvom mestu u tradicionalno mizoginoj sredini, jer je Usami krenula i sa novim pristupom treniranja, kojim bi karate postao mnogo više sport, a manje borilačka veština.
Tako će se možda u budućnosti povećati šansa da karate postane deo stalne postave Olimpijskih igara, samim tim i šansa da ćemo imati nove šampione poput Jovane Preković.
Do tada ćemo morati da se zadovoljimo brejkdensom u Parizu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare