1
Svi dobro znamo kako izgleda Đoković kad se naljuti. Tačnije, kada je potpuno skoncentrisan.
Ne treba njemu da bude ljut da bi bio najbolji na svetu, ali se svi zabrinemo kad mu vidimo flegmatične reakcije i kad mu tokom meča brod tone, a on samo sleže ramenima.
PROČITAJTE JOŠ:
Kad je obrnuto i kad krene da „diriguje“ navijačima dok ga vređaju, brinemo manje jer znamo da mu se neka unutrašnja vatra rasplamsala. Uvek ću se vraćati na onu scenu kad još kao mlad igrač urla Endiju Mariju: „Jači si k****, bre“.
Kad bismo se svi pravili potpuno fini, rekli bismo da takve reči nisu nigde na mestu, ali ako bismo samo probali da budemo ljudi sa svim manama i vrlinama, to je onda izraz emocije i znak da ti je do nečega stalo.
Kao što je tada Novaku bilo stalo da u polufinalu mastersa u Rimu 2011. pokaže da u to vreme neprobojni Mari nije i nepobediv.
Kroz veći deo karijere se videlo da ga ta vatra drži kad igra sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom. Kad se Rodžer povukao, a Rafa povredio opet je bilo pitanje šta će mu biti motiv i emocija za ovu godinu.
I odgovor se sam nametnuo jer je imao rekord koji je jurio. Prestigao je Nadala po broju grend slem titula, prebacio 400 nedelja na vrhu sveta, uzeo Završni masters.
Istovremeno mu se desilo da je u poslednjim setovima izgubio dva veoma važna meča – na jedan poen i jednom greškom. Prvo u finalu Vimbldona protiv Karlosa Alkaraza, a onda i meč za finale Dejvis kupa protiv Janika Sinera.
To je takođe ono što nismo navikli od Novaka i malo nas je zabrinulo, mada olako zaboravljamo koliko ima godina jer teniskom klasom to gura pod tepih.
Janik Siner je prvo u grupi u Torinu, a onda i u Malagi pokazao da Đoković ima slabosti kad ne odigra meč najbolje što može.
Kad odigra s maksimalnim fokusom, onda se dese mečevi kao što su polufinale i finale Torina, gde počisti dvojicu najboljih mladih tenisera u Alkarazu i Sineru.
S toliko titula, oborenih rekorda i priznanja, nije lako probuditi se ujutru i reći: „Danas ću da pokidam na treningu“. Isto je i kad pričamo o mečevima. Zato je potrebno još neko gorivo koje će ga goniti kao što je nekad gonilo Majkla Džordana.
Sećate se možda kako je Džordan u dokumentarcu „Poslednji ples“ pričao kako je u glavi ponekad čak i konstruisao konflikte i izazove da bi imao motiv da uništi nekog na terenu.
Đokoviću je ta vrsta pogona izgleda potrebna u poslednje vreme i to je prirodno. Zato kad ga publika proziva uzima da joj diriguje, umesto da spušta loptu i da samo ćuti i trpi.
Zato je sada Daren Kejhil, trener Janika Sinera možda napravio i dovoljnu grešku da bi iz Đokovića izvukao ono najbolje za sledeću godinu.
„Nisam uopšte iznenađen Janikovim partijama u poslednje vreme. Najbolje kod njega je što ima mnogo prostora za napredak i zato je rad sa njim izuzetno zabavan. Odlično razume igru, bolje poznaje svoje telo i što je najvažnije sluša“, rekao je Kejhil ove nedelje.
Siner je sebi odredio glavni cilj za narednu godinu i time je možda žacnuo Đokovića u oko, rekavši da su mu prioritet Olimpijske igre.
„Olimpijske igre u Parizu su apsolutni prioritet. Janik obožava da igra za Italiju. Takođe pokušaćemo da dođemo do grend slem titule, ali to uopšte ne želimo da stavljamo kao obavezu“, preneo je Kejhil reči italijanskog tenisera.
Siner je tu napravio grešku u koracima iz bar tri razloga. Prvo, zato što je sebi natovario teret na leđa i taj teret može da mu se slomi kao što se lomio i Đokoviću nekoliko puta.
Drugo, zato što na neki način ide naopako, pa umesto da prvo gleda grend slem titulu kao odskočnu dasku i za samopouzdanje i za rast kvaliteta (a ima ga napretek) da bi lakše došao do medalje na Olimpijskim igrama, on prvo gađa OI.
Ovde može da se kaže i da je možda prevideo činjenicu da Olimpijske igre nisu timski sport u tenisu kao što je to završnica Dejvis kupa. On je u Dejvis kupu iz tima crpeo energiju, u Parizu će praktično biti prepušten sam sebi.
Treće, daće dodatni motiv Novaku da od prvog poena krene da kida kao što je počeo da radi protiv Alkaraza ove godine. Bilo je baš očajno kako su kladionice potcenile Đokovića pred okršaj na Rolan Garosu sa Alkarazom, a onda su se Špancu stegle noge. Na Vimbldonu je pobedio Novakovom greškom, u Sinsinatiju mu se slomio duh i resetovao se na fabrička podešavanja na kraju godine kad nije uspeo da svrgne Novaka s vrha ATP liste.
Karlos je ove godine hteo da napravi iskorak, već je lani bio prvi na svetu i uzeo je grend slem. Sa 20 godina trebalo bi tek da ulazi u napon snage. A onda su krenuli problemi.
Počeo je da priča iskreno i otvoreno, što nije zabranjeno, ali nije ni najpametnije, posebno kad još uvek nisi jasno najjači lav u savani.
Đokoviću je to bilo dovoljno da ove godine skoro svaki put izvuče maksimum i da pobedi Španca u Parizu, Sinsinatiju i Torinu, a da bukvalno na jedan poen bude poražen u Londonu.
I Karlos je tako pričao da mu je cilj titula na grend slemu, da mu je cilj prvo mesto na kraju godine na svetu i sve to mu se do sada obilo o glavu.
Takve stvari može da priča čovek koji je osvojio daleko više i koji nema više šta i kome da dokazuje. Zato Đoković lagano može da izađe i kaže da mu je cilj za 2024. da napadne titule na sva četiri slema i zlato na Olimpijskim igrama.
Sve i da ima 40 godina, sa skoro stotinu titula od čega je sedamdesetak samo sa onih najvećih turnira, ne biste dali sebi pravo da sumnjate.
I Alkaraz i Siner su pokazali obećavajuće znake i kvalitet, ali ljudi zaboravljaju da se oni opasno muče protiv 36-godišnjaka.
U svoje vreme su, dok su bili u sličnim godinama, Đoković, Federer i Nadal, veterane u tim godinama već „šišali“ kako su stigli. Retki, retki su bili izuzeci.
Adrijano Panata, nekadašnji šampion Rolan Garosa i član Dejvis kup tima Italije kaže da će upravo Siner postati noćna mora Đokoviću.
„Ako Siner pobedi Đokovića dva ili tri puta u 2024, postaće noćna mora za beogradskog šampiona i gurnuti ga ka povlačenju. Istorija nas uči da se sve ponavlja. Borg je prestao da igra pojavom Mekinroa, Mekinro se povukao kada je stigao Boris Beker“, rekao je Panata.
Čovek je lagano zaboravio da ni Borg, ni Beker, ni Mekinro nisu ni blizu Đokovićevog nivoa i rezultata. Mekinro je bio ekscentrik koji je bio poznat po prgavom temperamentu, Beker je voleo brojne aktivnosti i pored tenisa, a Borg se povukao mlad sa 26 i kad je probao da se vrati sa 35 godina, već je bilo prekasno.
Đoković je 100 posto posvećen svom tenisu i svaki aspekt svakodnevice mu je podređen tome, pa onda ne sme da se sumnja da kad kaže: „Hoću te titule“, da može to i da ostvari.
Niko mu zato neće postati noćna mora dok on to sam ne prihvati, jer se dobro sećamo i da je od Nadala 2007. godine izgubio pet puta, da je između 2008. i 2009. bivao poražen pet puta zaredom od Španca, pa ga je 2011. pobeđivao gde je stigao.
I da je protiv najvećeg rivala imao dva niza od po šest i sedam pobeda zaredom, pa da danas protiv tog istog Nadala vodi sa 30:29 u ukupnom skoru.
Dakle, neozbiljne su priče da će mu bilo ko u ovim godinama, sa ovim iskustvom i samopouzdanjem biti noćna mora, kao što verujem da će mu Sinerova želja izoštriti čula, kao što je to uradio Alkaraz letos, pa se zbog dugog jezika ozbiljno opekao.
BONUS VIDEO: Novak Đoković opet u sukobu sa publikom! I opet diriguje
